Мотив ноћи у лирској поезији Ђуре Јакшића

Мотив ноћи у песничкој традицији романтизма

Ноћ као тајанствено, загонетно и магично доба које скрива много и разоткрива још више, одувек је инспирисала песнике. Романтизам, епоха посебно наклоњена мистици и скривеним аспектима људске душе и постојања уопште, придаје јој нов значај. Почев од просторне улоге у готским романима, лирике са тематиком мртве драге, светског бола и осамљивања јунака у трагању за миром, преко музичких композиција и сликарских призора, па до сасвим симболичних судара светлости и таме у описиваним личностима, ноктурно постаје незаобилазни и омиљени елемент у апаратури романтичарског стваралаштва, а до данас опстаје као инспиративни мотив.

Романтичарска поетика руши дотадашње књижевне каноне, залажући се за слободу у уметничком стваралаштву, предност маште над разумом, чежњу за бескрајем. Доноси култ песника као творца, култ имагинације, величање фолклора, склоност ка оностраном, гротескном, чак и естетици ружног. Апсолутна доминација лирике доводи до ширења њених начела и у епским врстама, а лирски субјект је пренаглашено емотиван, издвојен и одбачен од света, неспособан да се скраси. Отуда присуство изразитог душевног немира, тескобе, осећања бесмисла и неприпадања. Трага се за недостижном слободом, жуди за недохватљивим идеалима, па честе постају теме кретања, путника, ноћишта… Мит о супериорном, а несхваћеном појединцу условљава продубљивање јаза између света у лирском субјекту и света који га окружује. У складу са тим, мења се однос према природи, која постаје идеална, чиста, уточиште и давно изгубљена веза човека, исквареног пороцима цивилизације, са оним исконским у њему. Крајолик и пејзаж добијају нови квалитет, а егзотична места (исток, Оријент) и призори (бура на мору, олуја, ноћ, рушевине, напуштени замкови, гробља…) преносе узбуркана психолошка стања јунака. Услед безуспешне потраге за самоостварењем у свету, лирски субјект се почиње дистанцирати и бежати у тишину, самоћу, гајећи снажне и махом негативне емоције према напуштеном окружењу. Медитативни мир ноћи му ово омогућава, или, с друге странe, својим сенкама појачава узнемиреност и устрепталост.

Aert van der Neer, Moonlit Landscape with Bridge, 1648–1650, National Gallery of Art, Washington D.C.

Улога мотива ноћи првенствено је у стварању специфичне атмосфере: сугестивне, узнемирујуће, успављујуће, заносне или застрашујуће. Овакав амбијент, у коме се природа и наша перцепција/ психа још више преламају и до неразликовања стапају једна у другу, извориште је напетих, треперавих стања слутње и ишчекивања буре, активирања механизама страха и неспокојства, покретања суштинског које светлост дана тако често засењује и скрива. Ноћ, парадоксално, у свом црнилу и општем затамњењу заправо спољашњим „гашењем“ буди оно потискивано и износи га на површину. Све чини могућим и извесним, обманом утиче на чула. Фантазмагоричне представе и језовити утисци које најчешће повезујемо са периодом ноћи, заправо су манифестација унутрашњих, врло често несвесних превирања и дешавања у скривеним кутовима бића. Попут чаробнице (а тај јој назив, метафорички, често приписују), ноћ разоткрива и огољује, суочавајући нас са сопством.

Мотив ноћи има вишеструки и неисцрпни употребни потенцијал у поетском стваралаштву. Од стравичног, преко магијско-мистичног, до сензуалног и завереничког, креће се широка лепеза осећаја које ноћ чини интензивнијим, а некад и у целини покреће. Она подупире опевано, окружује га и прожима, постајући на тај начин много више од простог „екстеријера“. Осим што дочарава, ноћ појачава и наглашава оно што се збива у лирском субјекту и око њега. То је посебно значајно за романтизам, који настоји да оствари јединство идеализоване природе са несигурним субјектом, чију унутрашњу драму пејзаж верно одсликава.

Већина овдашњих критичара и теоретичара књижевности слаже се у једном: најизразитији представник српског романтизма, после Бранка Радичевића, јесте Ђура Јакшић. Лирско начело је код њега збиља засењивало све друго, чак и у остaлим књижевним родовима којима се бавио. Самоук, свестран, песник који је осећао оно о чему је певао1) и дубоко проживљавао свако своје дело, оставио је за собом песме, драме и приповетке којима су осведочена његова наглашена, интензивна осећајност, позиције и расположења која често представљају крајности, врло изражена сликовност (као последица уплива његовог сликарског умећа), али, и музикалност. Његове песме остварују прави дојам управо у споју визуелних и аудитивних подстицаја, преносећи читаоцу оно што је неописиво, осим из пера надахнутог аутора, а што књижевност чини посебном. Или, као што је Љубомир Недић писао: Уме речима сликати гласове и звуке.2) Свим овим карактеристикама, Јакшић испуњава услове за репрезентативног романтичарског ствараоца. Међутим, оно што га ту још изразитије сврстава, јесте спој плаховите и бурне природе лирског субјекта са прикривеном нежношћу и саосећајношћу, управо чежњом за прихватањем и ускраћиваном топлином света ког се свесно одрекао.

Caspar David, Friedrich Moonrise over the Sea, 1822.

У једној од својих студија, Волфганг Кајзер (Wolfgang Kayser) говори о три могућа лирска става, као и неопходности његовог јединства са унутрашњом формом, како би песма била целовита, компактна3). Ставови се односе на позицију из које се лирско „ЈА“ обраћа, начин на који то чини и смер његовог говора. Говореће „ЈА“ и бивствујуће/ свет представљају два становишта у судару. Код Јакшића претежно уочавамо тзв. лирско казивање, основни став у коме је „ЈА“ насупрот бивствујућег, спознало га је, разумело и сада га изражава саопштавањем истине. Каткад његов став прераста у драматичније лирско обраћање, када у сусрету и узајамном дејству субјекта и света долази до исповести.

Јакшић је спонтано, као што је и његово песништво „срасло“ са његовим идентитетом, бирао главне мотиве својих песама, у складу са сопственим сензибилитетом. Могуће је запазити и издвојити неколико типичних тема и мотива, који се простиру, у мањој или већој мери, кроз целокупан песников опус. Један од њих је и поменути мотив ноћи.

Увођење, обликовање и развијање мотива ноћи код Јакшића

Ноћ заузима значајну позицију и присутна је у већини дела Ђуре Јакшића, а неколико песама јој је у целини посвећено и већ својим насловом експлицитно указује на овај доминантни, несумњиво значајни мотив. Уосталом, Јакшића зову песником ноћи, што само по себи говори о месту које јој у његовој лирици припада. Уочена склоност ка мрачним пејзажима који носе противуречно задовољство уживања у стањима страха и угрожености4), чији извор можемо тражити у сродности његових ликовних и литерарних момената, намеће мотив ноћи као савршен избор. Ово се нарочито потврђује уколико се присетимо Јелушићевог става о анксиозној пројекцији јунакових осећања на простор5) и обратно.

„Ноћ у Горњаку“ (1857)

Песма има двочлану структуру. У првом делу, испуњена је тајанственом и тескобном атмосфером, док други доноси врсту разрешења. Већ на самом почетку, поноћ се уводи као присутна. Она је ту, нема, тајанствена, стамена и непомична, каквим чини и све остало. Непробојношћу мрака сугеришу се страх и драматичност. Уочљив је Јакшићев манир нагомилавања сталних епитета у комбинацији са обрнутим редоследом речи (бедем тврди, молитвица тија, дворану стару). Тако је поноћ „нема, црна, мрка“; она: „прети, стоји, носи тајне“.Стихови: Побожна обитељ светог манастира/ Грешноме је телу давно нашла мира, двосмислено говоре о за лутајућег, спутаног песника само привременом смирењу. И живот и природа су устукнули у страховитости поноћне атмосфере. Све је замрло, ишчекујући и стрепећи. Поноћ зауставља и обавија сваки облик живог и неживог. Опис скамењености природе која зауставља дах и суздржава се, чини први део песме. Стање које заокупља свет траје, непоколебљиво, а мукло и страшно.

У тренутку, тишину суптилно, готово стидљиво прекида први знак живота. Ноћну обамрлост разбија најпре звук звона, па се редом оглашава тиха молитва и пале свеће. Улазимо у нови предео фантастичног и мистичног, где језовитост прелази у страхопоштовање. Дух кнеза Лазара пролеће, а на позадини владајуће таме истиче се његова симболичка светлост. Круну, као симбол материјалне, сменила је светитељска, духовна вредност. Тишина ни једног тренутка није нарушена. Овај сакрални моменат наставља да траје и након што је дух ишчезао и вратио цркву и околину првобитној атмосфери потпуног мрака. Као да се и сама поноћ повукла пред узвишеном сценом. Тишина која траје сада је, ипак, другачија. Све се спојило у једно: садашњост и прошлост, дух и материја, земаљско и онострано; дошло је до стишавања и смирења.

„Кроз поноћ“ (1862)

Реч је о љубавној песми разузданог и веселог почетног тона. Поноћ је овде тек окриље, амбијент нестрпљивог ишчекивања љубавног остварења. Поново је нема, поново нешто скрива, али, сада је извесно и шта, па је ишчекивање друге врсте. Слике се постепено крећу ка циљу, док узбуђење и напетост кроз приближавање и наслућивање јачају. Јасна је ритмичност, чулност, ведрина која прелази у превелику усхићеност. Важно је истаћи значај епитета и просторних одредница (кроз, близу, на цвећу…). Поноћ и густо грање су препреке до циља, кроз које се назиру звезда тихо трептање, поток, цвеће, вољена. Уједно расте и немир. Срце бурно реагује, слути и страхује од потпуног растакања, губљења у уживању, што Синиша Јелушић назива „либидинозном анксиозношћу“6), страхом од живота и испуњења дуго жељеног. Исказано је у занимљивом поређењу: Пашћу, умрећу, душа ми горе/ Растопиће ме до беле зоре/ Ко груду леда врело сунчање. Реализација замишљаног, силовитост и нестрпљење (Лакше, лакше кроз густо грање – стихови упозорења и стишавања), чак и извесност среће, доносе неспокој.

Ђура Јакшић

„Да л` то…“ (1971)

Кратка песма која припада Јакшићевој позној, реткој љубавној лирици. Из фазе је када се већ уморан, истрошених снага и ослабљене воље, лирски субјект кроз сету зрелих година иронично поиграва темом љубави.7) Поноћ је у функцији успеле метафоре, којом се на самом почетку остварује лирска запитаност. Интимна недоумица је најпре уопштена, кроз симболику поноћи као:

1) средишта ноћи и општег стања природе које у мрак завија читав свет, па и највећу белину (снег);

2) индивидуалног, духовног средишта једног јада и љубавне стрепње.

Двоумљење гласи: поноћ или зора, јад или нада? Јер, она (интерес лирског субјекта) је и једно и друго. Завршна строфа уноси супротну могућност у ову песничку загонетку: можда љубав доноси буђење животних снага, а не пропаст? Констатује се тешкоћа одолевања, а са дистанце, суздржано и потискивано, уноси сензуалност. Младост драге чини љубав недостижном или непримереном, а лична невоља добија свепрожимајући, општи значај за исповедно „ЈА“ (А то ми је цео свет!)

„Вече“ (1857)

Ефектна и препознатљива песма из једне целине, чији су оквир два изузетна поређења. Већ нам уводни стихови: Као златне токе, крвљу покапане,/ доле пада сунце за гору, за гране, доказују лирску сликовитост, приказавши залазак сунца као смрт витеза, пропраћену муком сведока. У смирај дана, док небо осваја руменило и овладава тишина, наступа осећај недефинисане туге, нелагоде, потиштености, често ничим изазване. Персонификована природа жали, све се стишало и одаје утисак некакве космичке трагике (поток хрли гробу своме мору лађаноме; ветар уздише – једини звук, а и он је тужан; славуји – ноћни певачи, попут самог песника, такође суделују и уз песмицу жале). Епитети „немо“ и „тихо“, упућују на замирање природе са замирањем дана. Жива је једино песничка инспирација, која будно прати и бележи овај фасцинантни прелазни тренутак.

Поступно, корак по корак, ове слике уводе мотив ноћи, која стиже и затиче успавани свет замрзнут у тренутку. Прати је излазак месеца. Овога пута је слика обрнута: уместо пада, ту је лет ка небу, а на тамном своду се уздиже сребрни месечев сјај (смртно бледа лица). Присутна је двострука аналогија – са васкрсењем Христа и посвећењем погинулог косовског јунака. Стиховима: Смртно бледа лица, горе небу лети…/ Погинули витез…ено се посвети!“, заокружује се целина. Иако Јован Деретић сматра да у овој песми изостаје реализација ишчекиваног8), чини ми се да је она ипак уочљива, у неком виду. Можда не можемо говорити о потпуном разрешењу тескобе, али, ускрснуће витеза/ победа над смрћу, тј. излазак месеца/ победа над тамом, можда је ипак оптимистични завршетак. Душан Иванић9) пише о витезу и сени мајке (из песме „Поноћ“) као новим симболима, преко којих песник у оностраном тражи разумевање којег је на овом свету лишен. Они су пут ка остварењу јединства са космосом, уздизањем и уклапањем у свеопшту хармонију. Осим тога, познајући Јакшићеву (и романтичарску уопште) чежњу за идеалима витешке, лепше прошлости, није чудно што је поређење извршено баш на овај начин и овим решењем. Јер, мада вече носи сету, а ноћ тајанствени страх, дан мора сванути.

„Поноћ“ (1866)

Ова космичка елегија10), изузетно јаке сликовности, монументално је дело српске књижевности. Песма има две, преломом у излагању јасно одвојене композиционе целине.

– Запитаност, која почиње констатацијом присуства ноћи (Поноћ је), након чега следи успело поређење, пуно призвука поштовања, достојанства (У црном плашту нема богиња…) и устаљених епитета. Усамљено лирско „ЈА“ води разговор са собом. Увођењем новог елемента тајанствености (Ал` какав глас?), који окупира напрегнута чула и машту, почиње низање претпоставки. Осећамо умор, бол, разочарење и посустајање у тону пркосног песника- некадашњег бунџије (Ил` небо можда даље путује, да моју клетву више не чује?). Есхатолошки страх11) је испољен у наслућивању пропасти и тешком прихвaтању могућности да неба свету нестане и земљи више не сване. Ноћ је присутна свуда и обухвата све. Колорит је врло јак, тамне боје наглашене. Она се не прикрада – путује и са собом носи нешто тајанствено, што дубоко потреса и узнемирава својом несазнатљивошћу. И ход се чује… – нови звучни надражај покреће нови низ реторских питања, претпоставки које уносе динамичност у ритам песме. У уплашеном срцу, док поноћ тихо, недодирљиво корача и протиче, рађају се најразличитије стрепње. Овај дуг опис Недић сматра„носиоцем лепоте читаве песме12). Лагано увођење оностраног, стиховима: Ни ваздух тако тихо не гази,/ Ко да са оног света долази? Или нам мртве враћа земљица? води према другој целини.

– Исповест; након приметне паузе у излагању, мења се тон. Трећи чулни подстицај (Врата шкринуше) скреће пажњу на појаву мајчиног духа. Лирски субјект добија, ако не саговорника, а оно барем пажљивог слушаоца, немог попут поноћи. Следи потресно набрајање свих лоших страна које су га одбиле и одвојиле од света (злоба, пакост, завист, ласка, издајство, неверство). Фиктивни дијалог са мртвом мајком представља олакшање, ослобађање потискиване туке. Лирски субјект хрли ка нечему блиском, свом, ка ослонцу и топлини, припадању. Он жели да се стопи са раније сугерисаном космичком мајком“, симболом трансценденталне целовитости и јединства.13) О, мајко, мајко, свет је пакостан живот је, мајко, врло жалостан!, горак је закључак, јадање усамљеног и очајног човека. Дубоко песмистичан и поражавајући вапај извија се под окриљем тамне ноћи, која подстиче и чини ефектном приказану унутрашњу трагедију.

Критике и стручна литература у групу песама са истакнутим мотивом ноћи најчешће сврставају и херојску поему Братоубица. На њеном почетку заиста се налази пример одражавања тмурних осећања јунака на околну природу и ослушкивања злокобне тишине ноћи. Али, како није у питању лирска песма, што тема захтева, не бисмо се задржавали на њеној анализи.

Закључак

Јакшићева лирика је препознатљива по интензивном осећању угрожености лирског „ЈА“, у непрекидном и нерешивом сукобу са светом. Чак и када опева срећне тренутке, сенка дубоког раздора спречава потпуно спокојство. Можда више него код осталих песника српског романтизма, осетљивост је наглашена наизглед оштрим, тешким противљењем и пркосом. Иза хладног и мржњом обојеног тона, крије се повређено и у својој великој љубави према свету и животу преварено песничко „ЈА“. Радикалним ставом покушава да сакрије рањивост, али, у исповедним стиховима, она ипак проналази пут да се испољи.

Истицање ових, већ по себи јединствених осећања било би мање успешно, а можда чак и незапажено, без сједињености песника и сликара у Јакшићу. Умеће да у своје стихове унесе живе боје, животну димензију и бујност, заслужно је за експресивност тих поетских остварења. У студијама је одавно примећено постојање две струје у стваралаштву овог наизглед противречног поете: прва је плаха, бурна, темпераментна и на ликовном плану одговара тамним бојама; друга је светлија, крхка, нежна. Мотив ноћи је сасвим природно пронашао своје упориште и могућност разноврсне примене. Појачава сету, тугу, страх и константно осећање угрожености идентитета. Подржава осамљивање, скривање, бежање од света пуног неразумевања. Доприноси атмосфери тајанственог, мистерији у којој се остварује медијација са силама природе и натприродног, сенима предака и јуначком прошлошћу. Чини интензивнијим описана душевна стања, подстиче машту читалаца, увија песникове стихове у потреснији, али и привлачнији оквир и контекст. Специфичан начин употребе мотива ноћи утиче на посебну, препознатљиву природу и израз његове лирике. Она на тај начин бива ефектнија, продубљенија, а њена вредност универзална и непролазна.

Литература

Деретић, Јован, „Ђура Јакшић“, у Ђура Јакшић: Изабране песме (приредио и пропратне текстове написао Јован Деретић), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1999.
Иванић, Душан, „Књижевно дело Ђуре Јакшића: Поезија“, у Модели књижевног говора, Нолит, Београд 1990.
Јакшић, Ђура, „Поноћ“, Политика и Народна књига, Београд 2005.
Јелушић, Синиша, „Ut pictura poesis: Књижевност и сликарство Ђуре Јакшића“, НИП „Нови свет“, Приштина 1996.
Кајзер, Волфганг, „Ставови и форме лирског“, у Језичко уметничко дело, Српска књижевна задруга, Београд 1973.
Поповић, Миодраг, „Ђура Јакшић“, у Историја српске књижевности: Романтизам, књига II, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1985.
Поповић, Тања, Речник књижевних термина, Logos Art, Београд 2007.

Ауторка: Исидора Ђоловић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Јакшић, Ђура, „Поноћ“, Политика и Народна књига, Београд, 2005, предговор (текст Љубомира Недића), 7–22.
2. Исто, 18.
3. Кајзер, Волфганг, „Ставови и форме лирског“, у Језичко уметничко дело, Српска књижевна задруга, Београд, 1973, 402–408.
4. Иванић, Душан, „Књижевно дело Ђуре Јакшића: Поезија“, у Модели књижевног говора, Нолит, Београд 1990, 126.
5. Јелушић, Синиша, „Ut pictura poesis: Књижевност и сликарство Ђуре Јакшића“, НИП „Нови свет“, Приштина 1996, 279–280.
6. Јелушић, Синиша, „Ut pictura poesis: Књижевност и сликарство Ђуре Јакшића“, НИП „Нови свет“, Приштина 1996, 274–278.
7. Иванић, Душан, „Књижевно дело Ђуре Јакшића: Поезија“, у Модели књижевног говора, Нолит, Београд 1990, 130.
8. Деретић, Јован, „Ђура Јакшић“, у Ђура Јакшић: Изабране песме, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1999, 18.
9. Иванић, Душан, „Књижевно дело Ђуре Јакшића: Поезија“, у Модели књижевног говора, Нолит, Београд 1990, 130–131.
10. Поповић, Миодраг, „Ђура Јакшић“, у Историја српске књижевности: Романтизам, књига II, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1985, 194.
11. Јелушић, Синиша, „Ut pictura poesis: Књижевност и сликарство Ђуре Јакшића“, НИП „Нови свет“, Приштина 1996, 265.
12. Јакшић, Ђура, „Поноћ“, Политика и Народна књига, Београд, 2005, предговор (текст Љубомира Недића), 15–16.
13. Јелушић, Синиша, „Ut pictura poesis: Књижевност и сликарство Ђуре Јакшића“, НИП „Нови свет“, Приштина 1996, 265. и Поповић, Миодраг, „Ђура Јакшић“, у Историја српске књижевности: Романтизам, књига II, Завод за уџбенике и наставна средства Београд, 1985, 198–199.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *