Мисаони одјеци једне стваралачке нужности

(духовно-семантички потенцијал песме у Записима о црном Владимиру)

Свест о песми:

Већ почетком педесетих година прошлога века, рано ступивши на српску књижевну сцену, Стеван Раичковић је својим првим књигама – Детињства (1950), Песма тишине (1952) и Балада о предвечерју (1955) – заузео високо место у нашој послератној поезији. Следствено неизоставном усмерењу на поједине традиционалне мотиве и претежној опредељености за везани стих, неретко је од стране појединих критичара и песника бивао окарактерисан као песник – т­радиционалиста. Међутим, како је књижевни развој постепено одмицао, а луцидна рељефност његових песничких слика све више избијала на површину, на целокупну позадинску сложеност инхерентну његовој поезији почело је да се обраћа више пажње. Временом је овај лиричар лирике, као оличење замке лиризма и синтезе класичноги модерног, особито сложене једноставности, задобио статус изузетно модерног песника, у оквиру којег се сагледава смисао једног лирског континуитета.

Свеколиким Раичковићевим стваралаштвом просијавају две конститутивне мисаоне вертикале, непрестано се једна другој уподобљавајући, творећи тако неразлучиви амалгам препознатљивог песничког израза – песма и смрт, док би се хијазам метапоетског снатрења могао разабрати у двема опсесивним темама – усамљености и протицању. Стање усамљености, као изразито комплексно душевно одређење и обазриво интонирана особеност његовог песништва, уоквирена је у аутентично лирско сопство. На једном месту Драган М. Јеремић истиче како је управо то стање за њега „примарно човеково стање, а не последица угрожености и бекства од људи”.1)

Када је посреди Раичковићев однос према песми и ономе што је она за њега представљала, ствар у потпуности бива сложеније конотирана, нарочито ако имамо у виду контемплативну страну тога односа, оличену кроз суштаствено саображавање песме са једним особитим видом самокритичког преиспитивања. „Песма је, у једном истом чину, и сан и пробуђеност, и нада и узалудност; озарење, али и уклетост”.2) Неумитност потребе за песмом као својеврсним ослонцем и сабеседником каткад се јавља паралелно са чврсто укорењеном свешћу о њеној немоћи у превазилажењу фундаменталних песникових преокупација, када она постаје његов сапатник. „Свест о немоћи песме у Раичковићевом песништву” – истиче Новица Петковић – „иде упоредо са потребом за све непосреднијим осећањем самог кружног пулсирања у изворном збивању природе”.3)

О свеукупној сложености односа са песмом можда понајвише говоре Стихови (1964) где, ако се тако може рећи, долази до извесног подвајања песника и песме, њеног осамостаљивања, чак „надмоћи над својим творцем”.4) Управо ту, у оквиру својеврсног исповедно-драмског облика казивања или, како је Вук Филиповић рекао, „лирске аутобиографије”, долази до исијавања једне од, чини се, есенцијалних особености песника, а то је лирска преокупација драмом људског живљења.5) Она ће, услед нешто другачије песничке мотивације, свој пуни облик задобити у Записима (1970), састављеним, како и сам аутор истиче, „по изражајној и мотивској сродности, а пре свега по извесном континуираном опредељењу”. У настојања се допре до најпрецизнијег књижевног одређења песме у Раичковићевом лирско-медитативном кључу поимања света, често се посезало за оним пресумпцијама које би, у извесном смислу, указивале на песникову тежњу за опевањем „судбине и судбинскога у људској егзистенцији коју све угрожава”.6) У таквим оквирима „песма јесте нека врста прибежишта али и она је цвет слаби који лако може да свене на ветрометинама реалног постојања”.7)

На фотографији: Стеван Раичковић, Бранко Ћопић и Иво Андрић

Један књижевни искорак:

Записи о црном Владимиру (1971) Стевана Раичковића вешто се отимају опсолентној жанровској класификацији, непрестано лишавајући сваког проучаваоца могућности да их сагледа у оквирима пуке једнозначности. Још је на самом почетку указано да Раичковић, „осећајући себе као неразлучиви део природе, драму која се одиграва унутар њеног бића осећа, пре свега, као своју драму и свој удес”.8) Премда технички и смисаоно одељив циклус од Записа уопште узев, сами Записи о црном Владимиру неминовно су проткани једном истоветном особеношћу, а то је да су потекли из нарочитог вида реаговања на поједине догађаје.

Иако дело има све одлике једне краће поеме, због својеврсне монтаже чињеничног и стихотворног дела текста, долази до извесног нарушавања конвенције у писању тога жанра. Тако се и постиже „утисак свежег записивања нечега што спонтано придолази из саме људске реалности, са страница болничког дневника, што пресијава лириком и брани се од самог лирског феномена, опонира му трагичном збиљом живота”.9) Замисао да се поезија и проза синтетишу на овакав начин Никола Милошевић држи за једну од најоригиналнијих. Жанровска хибридност дела оличава његову сугестивност и даје повода за различита тумачења, те се оно, у једном особитом кључу – како каже Јован Делић – „може разумјети и као фрагментаран, сажет лирски роман у прози и стиховима”.10)

Чисто композиционо гледано, дело сачињава десет нумерисаних песничких записа, једна фуснота подно шесте песме и два прозна текста, смештена на тзв. јака места – почетак и крај, уоквирујући тако песничку целину. Ти прозни записи, обично посматрани као напомене, документарни елеменат, дидаскалије, пролог и епилог, у бити представљају особиту подлогу за продор компоненте која указује на атипични искуствени подстицај за настанак дела. Означени изразима „Уместо фусноте” и „Без епилога”, аутор се њима, на неки начин, ограђује од каквог поетског насловљавања и упућује на сам контекст. Песма и само животно искуство сучељени су овде, чини се, најтешње, а продор реалног је најинтензивнији. Документарност као најуочљивија одлика ових двају текстова је непорецива, али њихова прожетост поетским итекако је видна. Тако дело бива атрибуирано једном посве специфичном цртом – реверзибилношћу, чиме је омогућено разматрање сваке од трију целина појединачно.

Аутор је пажљиво одабрао појединости свог искуства са којим нас упознаје. Наиме, Владимир Пурић, тридесетпетогодишњи Циганин – тежак, оболео од  рака, упућује једну сасвим необичну молбу ономе за кога је „чуо да је песник”: „Замолио ме је да напишем песму о њему и његовој болести”. С обзиром на то да „очекивао је песму”, обећање које му је песник дао (премда није експлицирано) постепено ће прерастати у неку врсту унутрашње моралне принуде или, како би Кант рекао, категоричког императива. „Испунити то обећање није за њега било ни најмање једноставно из више разлога, а пре свега зато што је писање песме за самог Владимира изискивало једну нарочиту, народним лиризмом интонирану форму која одступа од артизма трагично-мисаоних дубина властитог песништва.”11) Разлог Владимирове опаке болести, који ће касније битно афицирати његову имагинацију у погледу књижевне транспозиције лика: „Много сам радио… Косио сам и ноћу…” Требало је скројити песму која би била „ко оно кад је умирао Бранко Радичевић…”

Архивска фотографија из 1982. Душко Радовић, Стеван Раичковић, Матија Бећковић и Алексанар Зарин. Фото: Танјуг.

Када је посреди десет лирских записа, као епидеиктично језгро у оквиру којег поетичка питања донекле демистификују сам стваралачки чин, присутно је контрастирање основних смисаоних тонова којима се песникове визије крећу. Наиме, свеобухватно стремљење да се положај којег је Владимир Пурић допао уобличи у песми представљено је антитезом између реалија, упризорених у оквирима болничке собе, и књижевне обраде својеврсног искуственог талога. Првих шест записа везано је за болничку стварност и песникове сусрете са лирским јунаком, а затим наступа постепено удаљавање од емпиријске подлоге, које кулминира у Варијацијама, где другачије конципирани простор и време опеваног света бивају коренито измештени са подручја чињеничног у фикционално. Ta двопланост певања, апстрахована кроз представљање Владимира као смртно болесног човека и, са друге стране, потреба да се  посредством  креативн­о­-с­тилистичких принципа сублимира целокупност његове појаве у једно особито песничко виђење, чини окосницу ове поеме. Поетским општењем са песмом, свешћу о њеној прагматичној немоћи и уопште упливом аутопоетичких опсервација, један од најстаријих стваралачких феномена бива изнова расветљен како овде тако и у неким  претходним  ауторовим  остварењима – функција поезије.

Најпре бивамо упознати са тиме да: Он кроз лекара као кроз стакло гледа / И тражи песника, јединог за ког зна. / Он својом раном и туђој рани не да / Да се тишином, ко кором, зацели сва. Песникова индигнација због атипичне околности којом се, у извесном смислу, обавезао према тежаку, устукнуће пред Владимировим поверењем у песму као нечему духовном и непроцењивом. Тако ће се убрзо након стихова: О, зар да слушам, како се из тог гласа / Последње жито према мени таласа? – јавити и жеља за ревелацијом онога што се у њему збива: Шта то он скрива сада у својој сети? / Можда неки јули са свилом која лети? Постепено ће се лирски субјект и централни јунак наћи у „чудном односу међузависности”,12) који ће резултирати стиховима: Ја већ понешто с њиме делим / (И помало се са њим рушим): / Кад ходницима шетам белим / Ја и за њега једну пушим. – да би достигао кулминацију: Већ као да сам му у сени / И стојим пред њим сличан робу. / И кад умре, он ће у мени / Да труне дуже но у гробу… Из наведених стихова уочавамо како је на један крајње проминентан начин нотабилност песника устукнула пред величанственом снисходљивошћу, овековечивши тако једног тежака као астрални меритум српске поезије. Није ни чудо што Светлана Велмар-Јанковић врло проницљиво увиђа како „Записи о црном Владимиру нису само записи о њему него и записи за њега”.13)

Не желећи да се помири са оминозношћу посве сурове пристижућe околности, већ, напротив, испредајући причу о ономе што је од смрти најудаљеније, о риби с јаза, црни Владимир настоји да макар привидно остане петрифициран у клепсидри измичућег времена. Помало парадоксално, али та тежња да се трајно уприсутни, да причањем пркоси самртноме часу непрестано га одгађајући, као да отежава настанак његове спомен-песме. „Замишљена песма би” – каже Вук Филиповић – „морала да говори о смрти, али она то не може због тога што у песниково ухо и свест пристижу речи највећег саживљавања са животом”.14) Тиме смисао причања и уопште песме постаје амбивалентан – са једне стране, беневолентан песник, осећајући немогућност да буде солипсистички затворен за нечију несрећу, треба да у један артифицијелан оквир постави сведочанство о његовом тешком боловању док, са друге стране, само прибегавање окриљу песме подразумева својеврсно надилажење смрти, њено одлагање. Васпоставља се, дакле, таква врста метапоетског хоризонта који је јасно прожет двема функционалностима песме – њеном практичношћу и њеном лековитошћу. Другим речима, говоримо о песми као запису или исцељењу. Трагајући за њеним духовно-семантичким потенцијалом, дубоко понирући у скривени смисао поезије у целини, песник се обрео у етеричном простору инхерентном сновиђењу. Фрагилност и неухватљивост нечег налик на реч непознату вешто скрива неизрецивост суштине за којом песма трага чак и у обзору који сеже у оностраност. Обманљива вера у њену исцелитељску моћ, уобручена ширим изразом песниковог драмског осећања света, оваплоћеног у централном лирском јунаку, постаје поприште којим ће вехементно провејавати лапидарни поетски уломци – Тако, ја и сада, ево, ко раније, / Излазим из песме у којој лек није. У оквиру мисаоне расправе са бићем песме, на самој међи поетичког и егзистенцијалног чиниоца, песник бива разуверен у њену лековитост. Што се пак њене практичности тиче, о томе најбоље сведочи шести запис, и сам ословљен као Песма о боловању Владимира Пурића. У њему је продор чињеничних компоненти најприметнији и једино он оличава целисходност Владимирове молбе. Његов свршетак је испеван у крајње оптимистичном тону: Косићеш црни Владимире. Ево / Нисам ти залуд ради лека пево.

Седми запис, укључујући и оно што ће након њега уследити, показује нам да се аутор није зауставио ни на једној ни на другој функцији песме, већ је, како то бива са највећима, искорачио даље. Поема је обогаћена и крајње естетском вредношћу, као најплодотворнијим достигнућем једног уметничког дела. Градећи својеврсну дискрепанцију између онога што јесте и онога што би се могло десити, песник смешта радњу у време након Владимирове смрти, чиме се инсинуира виђење лирскога јунака као одбеглога мртваца: Засја ти у руци коса, па утрну. / Од твога корака ниједна птица не прну. Овим је наговештена друга страна двопланог певања о Владимиру – он више није представљен као оболели тежак, већ је сада неуморни косац-ноћник. Обесмртивши свог јунака (Велики посо, ал предуго је сад твоје време…), песник је припремио подлогу за активирање традицијске али и сасвим аутентичне слике загробног живота, проказујући јасно како „нема потпуног поклапања између песме и животне подлоге”.15)

Неотклоњив чинилац решеткастог и прозирног ритма Варијација, е­стетск­о-п­оетички најуспелије целине у оквиру Записа о црном Владимиру, неупитно представљају осмерац и дактилска рима, који као да обеснажују еманацију значајно контекстуализованих елемената фолклорно-митолошке парадигме. Ово виђење лирског јунака као утварног косца, косца-ноћника, управо захваљујући ритму, односно лакоћи којом је на звучно-семантичком фону експримирано, успева да „сугерира наду у немогуће, у фантастично – призива лепоту надреалног”.16) Песник успева да у потпуности елидира оне нити које се тичу биографског извора његове инспирације, свесрдно се предајући онима које сачињавају посве другачије обојено уметничко плетиво. Досезање највишег уметничког домета несумњиво је подразумевало одређени отклон од животне трагедије Владимира Пурића, као својеврсне искуствене реалије са којом је песник био саображен. Песма као медијум, спона између два „равноправна субјекта”,17) одвела је један испрва децентан песнички израз у крајњу тачку имагинативности. Посреди је неко ко са косе литице бере у поноћ цветове, ко је огрнут белом тежином, ко се краде брежином. Подробно аналишући две последње строфе Варијација, Никола Милошевић увиђа две равни којима су обојене – реалистичну, „која има за задатак да пригуши, осенчи, застре ону другу, фантастичну раван песме”.18) Чини се да би осми запис уједно могао бити посматран и као место где је Ингарденова теорија опализације крајње еклатантно оличена.

Повратак себи:


„После неколико дана сам осетио да се постепено одвајам од свега онога због чега је ово записивање и почело. Уместо да изађем у сусрет Владимиру, ја сам се враћао поезији, заправо себи”.

То враћање поезији морало је да представља неки вид дистанцирања од једне посебне животне околности како би је учинилo знаменитијом и општијом. „Има у стиховима Стевана Раичковића” – каже Слободан Ракитић – „и неке чудне кошмарне туробности и резигнације. Испод привидне смирености и мелодијске благости, испод површине која се тако рећи не покреће, кључа немерљиво језгро велике људске трагичности.”19)  То стварно лице и даље је између живота и смрти и, премда је пут ингениозне имагинације неприкосновен, песника тишти што га је већ видео како мртав бежи. Последња нит до које је проницљиво песничко око досегло корелирала је са оним елементима који нису били укорењени у оквирима реалности, те тако налазимо крајње иронично: Ето мога лека: још је жив, а ја му / Копам овим пером пре времена јаму. Управо то сведочи о немогућности васпостављања аподиктичке истоветности на релацији поезија–живот, јер песма, као духовни медијум који проноси свест о неизрецивости суштаственог и смислотворног, опстајући на међи поетичког и егзистенцијалног чиниоца, тежи  да и у најпрофанији животни садржај утка сазнања до којих посредством априорне слободе сеже.

Последњи лирски запис окарактерисан је препознатљивим наративним тоном, којим је назначено излажење из те двоструке болести, из света оивиченог елементима који припадају делокругу песничке уобразиље. Казивач се јавља као „сведок који се сада опрашта од свога јунака”.20) Указује се на повратак оном песништву које је старо, добро познато, које није везано за нешто налик на овакву, посве атипичну животну ситуацију: Он ипак нестаје, одлази и зима / Ја се опет враћам вама, песницима.

Целокупност суочавања са појавом Владимира Пурића резултирала је својеврсним саживљавањем песника са његовом животном недаћом на реалном али и на имагинативном плану, чиме је омогућено досезање оних естетских домета који верно осликавају универзалност људске трагичности. Смрт је велика – певао је Рилке – и сви јој припадамо. Она је свакодневна и свеприсутна, ми чујемо нит по нит како пуца, али литература јој „даје смисао, даје јој људску тежину, и тиме је ублажава, осмишљује и, у далекој перспективи, побеђује”.21) У осећању смрти они су сједињени, а потреба за песмом која их је спојила, уједно их и растављаолазим из туђе смрти, као своје, / У све наше бриге које не постоје.Ипак, поверење Раичковићево у песму и њену метапоетску функцију никада не ишчили у потпуности, само покаткад бива привидно заогрнуто свеобухватном драмом људскога живљења. О томе где је песма успела да одведе једног великог српског песника и Циганина – говори и свесрдно противљење упознавању са Владимировим крајем. Чини се да је песник итекакоспео да пронађе ону страшну реч што тоне, омогућивши тако да једна тежачка смрт проминентно претрајава кроз стихове узорне српске поезије.

Непуне четири деценије након објаве Записа о црном Владимиру Стеван Раичковић се, у оквиру последње књиге коју је сам приредио, вратио овом тексту, начинивши једну ситну промену.22)

Библиографија:

Јован Делић, Ноћни откоси стихова и смрти, у: Записи о црном Владимиру, Београд, 2007.
Никола Милошевић. „Раичковићева сложена једноставност”. Савременик, год. 20, књ. 39, бр. 1, Београд, 1974.
Радивоје Микић, Нити, међе, записи, у: Песма, текст и контекст, Приштина, 1996.
Рајко Петров Ного, Раичковић, у: Есеји, дела, Српско Сарајево, 2003.
Слободан Ракитић. „У трагању за ритмом и обликом”. Савременик, год. 20, књ. 39, бр. 1, Београд, 1974.
Слободан Ракитић, Између сна и ума, у: Стеван Раичковић, Песме, Нови Сад, 1972.
Вук Филиповић, Поезија и поетика Стевана Раичковића, Приштина, 1977.
Светлана Велмар-Јанковић. „Варијације о смрти”. Књижевност, год. 26, књ. 53, св. 11, Београд, 1971.
Новица Петковић, Смисао једног лирског континуитета, у: Артикулација песме II, Сарајево, 1972.
Зоран Гавриловић. „Песник тихог протицања”, Савременик. год. 20, књ. 39, бр. 1, Београд, 1974.
Александар Петров, Стеван Раичковић, Замка лиризма, у: Поезија данас, Београд, 1980.
Драган М. Јеремић,Песник, природа и песма, у: Три ступња поређења, Крагујевац, 1978.
Александар Јовановић. „Мукла исповест трава (О поезији Стевана Раичковића)”. Летопис Матице српске, год. 173, књ. 460, св. 5, 1977.
Славко Леовац, Стеван Раичковић, у: Три знаменита песника, Београд, 2000.
Драган Хамовић, Раичковић: Песнички развој и поетичко окружење, Краљево, 2011.

Аутор: Стеван Јовићевић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Д. М. Јеремић, Песник, природа и песма, у: Три ступња поређења, Крагујевац, 1978, стр. 219.
2. Слободан Ракитић. „У трагању за ритмом и обликом”. Савременик, год. 20, књ. 39, бр. 1, Београд, 1974, стр. 26.
3. Петковић, Смисао једног лирског континуитета, у: Артикулација песме II, Сарајево, 1972, стр. 181.
4. Александар Јовановић. „Мукла исповест трава (О поезији Стевана Раичковића)”. Летопис Матице српске, год. 173, књ. 460, св. 5, 1977, стр. 689.
5. Филиповић, Поема о црном Владимиру, у: Поезија и поетика Стевана Раичковића, Приштина, 1977, стр. 159.
6. Слободан Ракитић. „У трагању за ритмом и обликом”. Савременик, год. 20, књ. 39, бр. 1, Београд, 1974, стр. 24.
7. Зоран Гавриловић. „Песник тихог протицања”. Савременик, год. 20, књ. 39, бр. 1, Београд, 1974, стр. 16.
8, 19. Слободан Ракитић, Између сна и ума, у: Стеван Раичковић, Песме, Нови Сад, 1972, стр. 26.
9. Филиповић, Поема о црном Владимиру, у: Поезија и поетика Стевана Раичковића, Приштина, 1977, стр. 162.
10. Делић, Ноћни откоси стихова и смрти, у: Записи о црном Владимиру, Београд, 2007, стр. 55.
11. Филиповић, Поема о црном Владимиру, у: Поезија и поетика Стевана Раичковића, Приштина, 1977, стр. 183–184.
12. Светлана Велмар-Јанковић. „Варијације о смрти”, Књижевност. год. 26, књ. 53, св. 11, Београд, 1971, стр. 493.
13. Исто.
14. Филиповић, Поема о црном Владимиру, у: Поезија и поетика Стевана Раичковића, Приштина, 1977, стр. 179.
15. Микић, Нити, међе, записи, у: Песма, текст и контекст, Приштина, 1996, стр. 54.
16. Светлана Велмар-Јанковић. „Варијације о смрти”, Књижевност, год. 26, књ. 53, св. 11, Београд, 1971, стр. 496.
17. Исто, стр. 493.
18. Никола Милошевић. „Раичковићева сложена једноставност”. Савременик, год. 20, књ. 39, бр. 1, Београд, 1974, стр. 18.
20. Филиповић, Поема о црном Владимиру, у: Поезија и поетика Стевана Раичковића, Приштина, 1977, стр. 195.
21. Киш, Сви гени мојих лектира, у: Homo poeticus, Београд, 2006, стр. 198.
22. Наиме, реч је о књизи „Мале прозе”, Београд, 2007. Уводни прозни текст, првобитно насловљен „Уместо фусноте”, замењен је називом „Уместо пролога”. Књига је објављена постхумно.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *