Милица Јанковић између смрти и живота

ГДЕ ЈЕ НЕСТАО ПИСАЦ?

(Милица Јанковић, Живот и смрт, Порталибрис, Београд 2019)

Да ли и ви некада имате осећај да о српској књижевности знате све што о њој има да се зна? Да ли мислите да сте прочитали све што се може прочитати?

Поглед на историју књижевности зна да буде врло стереотипизиран. Неретко и они најученији умеју да је посматрају као низ књижевних праваца и епоха које слажемо попут каквих коцкица или цигала. Заборавља се, међутим, да је књижевност врло жива уметност, где су се правци и епохе преклапали и супротстављали, допуњавали и настајали на основама пређашњих. Исто тако, светску, али и српску књижевност, чине они писци који су њен темељ, они чија дела нису завредила толику пажњу, и, на крају, они трећи. Незаслужено заборављени. Они који су због разних несрећних околности остали на рубу књижевности, па за њих зна тек шачица ентузијаста која воли да чепрка по антикварним књигама. Такав писац била је и Милица Јанковић.

Да бисмо је представили, вратићемо се њеној књизи, збирци приповедака – Смрт и живот. Шта је оно што је између ове две крајње тачке што је заинтригало жену на прелазу 19. и 20. века?

Милица Јанковић није заборављена јер је лоше писала, нити због лоше критике. То нам потврђује и податак да је ову књигу, која се појавила 1922. године, уредио управо велики српски критичар Јован Скерлић. Милица Јанковић је у ствари била лошег здравља, због чега је или често била везана за кревет, или је пак ишла ка лековитим местима, водама, бањама, морима… Тако, долазила је до разних предела, али и људи. Опажала је, проматрала, анализирала. Тако је настала и ова збирка.

Окосница збирке је град Дубровник. И прва и последња прича у овом низу заокружују остале приповедањем о овом граду, те, на неки начин, можемо говорити о затвореној композицији. Овај предивни град и његови локалитети надахнули су Милицу Јанковић да кроз низ прича испреплета свакодневне животе људи у Дубровнику, али и Београду и српском селу, и повеже их универзалним, опозитним мотивима – смрти и живота. И саме приче нижу се у супротности град-село, море-градска урбаност, исповести-приповедање у трећем лицу. Све те приче ипак су у садејству, и, нарочито кроз мотиве као што су породица и болест, које су Милици Јанковић били врло важни, постављају питање: зашто живимо?

Милица Јанковић не бежи од тога да пише „женски”. Њена реченица уме бити једноставнија, приступ субјективнији. Али то не смањује вредност дела, напротив. Доноси нам женски принцип и поглед, толико скрајнут у нашој књижевности.

Јунаци њених приповетки управо су жене. И то жене свих узраста. Милица Јанковић успева да пренесе на папир и поглед девојчице и младе девојке, али и жене која је већ зрела. Све се оне сучељавају се необичним тренуцима у животу.

У једној од приповетки главна јунакиња, девојчица са села, прелази да живи у град. Трудећи се и радећи у школи, учећи предано, на крају школске године очекује књигу за најбољу ученицу. Место ње, књиге ће добити деца „битнијих” личности, богатијих, из угледних породица. Јунакиња проживљава своје прво велико разочарење, суочава се први пут са неправдом. Изнад свега, тај један догађај сасећи ће њен дотадашњи начин перципирања стварности, и она ће очврснути, преко ноћи и увидети правила по којима ово друштво функционише.

У једној другој приповеци пак, Милица Јанковић бави се једним необичним догађајем. Учитељица ће пустити децу раније из школе, и баш тада, једно дете ће ударити кочије. Дубока психолошка борба дешава се у њој, и она разговарајући са сестром, долази до једног питања које је важно за читав опус Милице Јанковић: може ли се судбина променити? Шта би било са нама да смо доносили другачије одлуке? Да ли нам један тренутак, један догађај, једна особа, могу променити читав животни ток?

Милица Јанковић се пита, а одговори леже у њеној прози. Заборављеној, јер је носила бреме болести, бреме пола и бреме заборава. Зато јој се сада враћамо…

Ауторка: Бојана Вукојичић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *