Мајски цвет на руском језику

Збирка поезије Бранка Шкорића преведена на руски језик

Мајски цвет / Бранко Шкорић; превела на руски Дајана Лазаревић = Майский цветок / Бранко Шкорич; перевод с сербского Даяны Лазаревич. – Глушци : Удружење поетских стваралаца = Ассоциация поэтических создателей, 2019 (Београд: Pharmalab).

У издању Удружења поетских стваралаца (ур. Анђелко Заблаћански) изашла је збирка поезије Бранка Шкорића „Мајски цвет“, а песме су упоредо на српском и на руском језику. Књига је штампана у Београду у 350 примерака, а од укупног тиража део књига је дистрибуиран по Србији, Русији, Белорусији и Украјини. Ове јесени очекује се и промоција књиге у Београду, о којој ће јавност бити накнадно обавештена.

Књигу је на руски језик превела мср Дајана Лазаревић. Илустрација руже на корицама дело је руку уметнице мр Катарине Булајић Павловић.

Аутор Бранко Шкорић рођен је 1941. године у Медвиђи, селу недалеко од Бенковца (Југославија, сада Република Хрватска). Основну школу завршио је у Бенковцу, а средњу у Задру. Потом је наставио школовање на Педагошкој академији и Филозофском факултету, где је дипломирао на групи Српскохрватски језик и историја. После завршених студија 1967. године емигрирао је у Холандију, а можемо да приметимо да је у овој земљи Шкорић направио добру каријеру: у периоду 1970–1986. био једоцент српскохрватског језика на Народном универзитету у Амстердаму (Volks Universiteit, Amsterdam);1972-2004. био је наставник и руководилац Школe за образовање југословенске деце у иностранству (основна и средња).“И. Л. Рибар” / “Ј. Ј. Змај”, као и сарадник и саветник за педагошка питања у Одјелу за школство Општине Амстердам. Од 2004. године је у пензији. Уз педагошки рад Шкорић се бавио и књижевним – аутор је три објављене књиге: „Птица чаробница и друге песме“ (поезија, 2008), „Шах – најважнија споредна ствар“ (шаховска каријера једног првокатегорника, турнири, партије; 2012.), „Сећања – ако живот и обмане“ (реч је о претежно књижевном рукопису; 2015).

Аутор је члан “Седмице” – секције Удружења књижевника Србије, Франкфурт на Мајни, Немачка, а може да се похвали и заступљеношћу у биографским лексиконима: Срби у свету – ко је ко 1996/1999 и Српски писци у расејању 1914–2014, у издању Редакције Биографских лексикона „ВЕСОЛ“ у Београду.

Рећи ћемо пар речи о збирци „Мајски цвет“. Како смо раније у овом приказу навели, у питању је поетска збирка у којој су текстови упореду на српском и руском језику. Део тих песама већ је био објављен у збирци „Птица чаробница“ 2008. године. По поетским жанровима песме су врло различите – љубавне, патриотске, породичне, дескриптивне. Лирски субјекат има своје тренутке среће и полета, који су условљени разним врстама љубави које даје или прима, али има и своје тренутке дубоког „патоса“ изазваног емотивном празнином или шоком и та патња се, наизглед, не може излечити.

Занимљив је и наслов збирке „Мајски цвет“. Назив збирке потиче од истоимене песме, у којој нам лирски субјекат врло сликовито представља своју љубав из младости. Тај „Мајски цвет“ пред његовим очима отвара пупољак, задивљује и заводи, разликује се од других пупољака и незабораван је. Напоменућемо да се збирка завршава „Песмом Мајског цвета“, изразитог емотивног набоја, а за разлику од првобитно поменуте песме, ту љубав и носталгију можемо да чујемо и уз угла самог „цвета“, тј. песникове драге.

Аутор се у зрелости тек „латио пера“, а то није ништа необично нити случајно – ради се о томе да писање у зрелим годинама има „терапеутско својство“. Особа на тај начин сумира утиске, осећања, догађаје и људе, успехе и неуспехе. Ставља на папир своје мисли, са жељом да то неко прочита и да „наследи“ његово знање и животно искуство. Писање смирује, доводи буру осећања у склад, чини да се човек осећа вреднијим. А ту је и нескривена жеља да се победи смрт, остављајући сведочанство о себи.

Аутор није широко познат у свету књижевности. Нећемо дискутовати о квалитету његове поезије, то је, у овом случају, сувишно. Можемо само да позовемо читаоце да одвоје мало времена за ову књигу, па да сами дају свој суд.

Као додатак овом приказу читаоцима представљамо три песме Бранка Шкорића – једну посвећену његовом родном Бенковцу и две нежне, романтичне. Све три песме су саткане од осећања у којима се може препознати свако од нас.

ПЕСМА
(Посвећена Бенковцу)

Јутро је!
Просу се небеска светлост
над мојим градом!
Мати ме буди и говори:
Време је, сине!
Од додира њене топле руке
заче се Песма у мојим грудима.
Песма љубави!
Устајем и излазим у нови дан,
пун тајни олисталих шума.
Слушам „глас неба“ – снажни
зов природе који опомиње…
И увек напред!
Загледан у даљину – погледа јасног;
С песмом све даље и даље…
Она ми даје снагу и светлост очима,
да ме воде на крилима завичаја,
у непознати свет – у живот!
Док буде живела у мени,
биће наде!
Песма, неиспевана! Вечна!

ПЕСНЯ
(Посвященная Бенковацу)

Утро!
Поднимается яркое свечение
выше моего города!
Мать разбудит меня и говорит:
Время пришло, сынок!
От прикосновения ее теплой руки
Песня в моей груди началась.
Песня любви!
Я встаю и ухожу в новый день,
полный секретов зазеленевших лесов.
Я слушаю „голос неба“ – мощный
Зов природы, которая предупреждает…
И всегда впереди!
Видишь вдалеке – свечение ясное;
С песней все дальше и дальше…
Она дает мне силу и яркость глазам,
несёт меня на крыльях родной земле,
в неизвестный мир – к жизни!
Пока она живет во мне,
будет надежда!
Песня недопетая! Вечная!

ПЛАВИ ЦВЕТ

Јутрос те је пролеће пробудило
са осмехом на лицу.
Од радости у оку твом нарастао је
пупољак љубави.
И чека да се при првом додиру
отвори у цвет плавог јоргована.
Ако ми буде суђено – доћи ћу
да пољупцем украдем тај цвет
из твога ока.
Чекај ме!

СИНИЙ ЦВЕТОК

Утром тебя весна разбудила
с улыбкой на лице.
От радости в глазу твоем вырос
бутон любви.
И ждет, чтобы с первым прикосновением
открылся в цветении синей сирени.
Если судьба будет благосклонная – я приду
чтобы поцелуем украсть этот цветок
из твоего глаза.
Жди меня!

НАША ЉУБАВ
(Љубици)

Све је тихо!
Наша љубав је као угашени вулкан.
Расути пепео на периферији живота
И стврднута лава у грчу прошлости.
А свако сећање на тебе – крик младости!
Бескрај у који тонемо, с којим живимо.

НАША ЛЮБОВЬ
(Любице)

Все тихо!
Наша любовь – похожая на погашенный вулкан,
рассеянный пепел по периферии жизни
и закаленную лаву в судорогe прошлого.
A каждое воспоминание о тебе – крик молодости!
Бесконечность, в которой тонем, с которой живем.

Припремила и на руски језик превела Дајана Лазаревић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *