Ljubavne elegije u tercinama Alekse Šantića

Uvod

Aleksa Šantić je jedan od najpopularnijih pesnika svog vremena a i današnjice. Predmet ovog rada su Šantićeve ljubavne elegije u tercinama. Cilj je prvenstveno reći nešto o njegovoj ljubavnoj poeziji, a nakon toga nešto i o pesničkim oblicima kojima je oblikovao spomenute pesme. Treba objasniti šta teorijski predstavljaju elegija i tercina. Važno je govoriti i o uticaju drugih književnosti i drugih pesnika na Šantićevo stvaralaštvo. Pesme koje odgovaraju ovoj temi i čija se analiza nalazi u nastavku nastale su 1910. i 1911. godine. To su: „Jedna suza”, „Jedno veče”, „Pozni časovi”.

Pesnik ljubavnih i elegičnih stihova

Šantić piše pesme o ljubavi u svim periodima njegovog stvaralaštva, međutim, sve te pesme ne nose istu jačinu emocija. Na početku ljubav je samo nagoveštena, nakon toga se javljaju prvi zanosi, pesnik je opijen ovim osećanjem i uživa u životu. Pero Slijepčević zapaža da nakon druge knjige pesama, dolazi do velikog razočarenja, i da Šantić na ljubav više ne gleda kao pre (1983: 200). Njegov način života izgradio je jedno ovakvo osećanje. Šantićeva ličnost je našla svoj izraz u pesmama koje je pisao (Knežević 1924: 17). Poznati srpski pesnik, Jovan Dučić, govorio je o privatnom životu Alekse Šantića. Iako je bio „apolonski lep”, kako ga njegov dobri prijatelj opisuje, nije imao sreće u ljubavi (1989: 169). Šantić je drugačije od ostalih gledao na ovo snažno osećanje koje se budi u čoveku. Dučić kaže da je njegov dragi prijatelj bio „do krajnje mere čedan čovek” i da je za njega ljubav bila samo nežna čežnja (1989: 170).

Zbog ovih činjenica njegovo ljubavno pesništvo ne može se odvojiti od elegičnog raspoloženja. Na ovom polju se najbolje ostvario. Šantićeve ljubavne elegije predstavljaju glavni fond njegovog stvaralaštva (Živković 1998: 102).1)

Aleksa Šantić je svoje pesme o ljubavi oblikovao u sonete i tercine. Tercine su pesme sastavljene iz niza terceta (strofa od tri stiha), koji su povezani posebnom (verižnom) rimom (Lešić 2008: 201). Šantić je u nekim pesmama poštovao izvorni stih tercine, jampski jedanaesterac, dok je neke ispevao u simetričnom dvanaestercu (Delić 2008: 200). U svojoj poeziji Šantić spaja moderno i tradicionalno. Jovan Delić piše da su italijanska tradicija i tercina iz nemačke lirike uticale na Šantićevo opredeljenje da ljubavne elegije piše u tercinama (2008: 198–199). Pored ljubavnih elegija, koje su najznačajnije, Šantić je pisao i elegije u kojima se provlači tuga zbog problema sa kojima se njegov narod suočava.

Ljubavne elegije u tercinama imale su setni ton. Bolno raspoloženje i razočaranje prouzrokovalo je ovakav ton pesme. Šantić je tugovao za prohujalim životom, plakao je zbog prolaznosti mladosti i lepote. Dragiša Živković (1998: 102) navodi da je Šantić bolovao od „romantičarske neizlečive tuge”. Karakterističan je uticaj narodne poezije na stvaralaštvo ovog značajnog pesnika. To se može videti u raznim opisima ženske lepote, prirode… Zbog toga, ljubav je smeštena u patrijarhalnu sredinu. Jovan Dučić napominje da njegov prijatelj nije znao šta je fatalna žena, nije znao za ljubavne otrove, i da je erotika za njega bila estetičko osećanje (1989: 171). Šantićevo shvatanje žene bilo je više narodsko. Govori se i o uticaju Jovana Jovanovića Zmaja, od kog je preuzeo intimni ton ljubavnih pesama (Milanović 2011: 167). Smatra se da je bio i značajan uticaj sevdalinke, u kojoj se peva o nesrećnoj i tragičnoj ljubavi (Milanović 2011: 166).

Vojislav Đurić (1971: 24) piše da su u osnovi Šantićeve lične nesreće dva uzroka. Gubitak nekog člana porodice i gubitak voljene žene. Baš iz tog razloga pesnik će tugovati zbog prolaznosti mladosti i života. Neostvarena ljubav biće glavna tema pesama koje će se naći u nastavku ovog rada.

Ljubavne elegije

Ljubav je za mnoge najlepše i najplemenitije osećanje koje može ovladati čovekom. Šantić će ipak o ovome pisati tužnim i nežnim tonom. Bol će ovde biti mnogo jače izražena.

Pesma koja u potpunosti oslikava pesnikovu melanholiju i patnju je „Jedna suza” iz 1910. godine (Šantić 1962: 121). Ako posmatramo strukturni plan ove elegije, prvo što zapažamo je da je sastavljena od 7 terceta. Možemo primetiti da je nakon poslednje strofe izdvojen jedan stih. Jedna od karakteristika tercina je to da se najčešće završava jednim dodatnim stihom koji treba da dovrši shemu rimovanja (Lešić 2008: 201). Što se tiče rime zastupljena je lančana rima (rima tercina), u kojoj se rimuju prvi i treći stih prvog terceta, i drugi stih iste strofe sa prvim i trećim stihom drugog terceta. Rima je: aba bcb cdc ded itd. Najzastupljenija je ženska rima, pošto se najčešće rimuju dvosložne reči (juče/tuče; one/gone/tone; pade/stade/jade…). Pesma je napisana u jedanaestercu. Na formalnom planu karakteristično je i to što se kao poslednji, izdvojeni stih, javlja treći stih iz prvog terceta. Cela pesma se lomi na prelazu iz treće u četvrtu strofu, javlja se opkoračenje, koje je od bitnog značaja za semantičko značenje pesme.

Na samom početku označeno je vreme u kome se peva pesma. Saznajemo da je lirski subjekat u krevetu i misli na svoju dragu: „Ponoć je. Ležim, a sve mislim na te”. Odmah se aktivira trenutak kada lirski subjekat oživljava svoje sećanje. Već naredni stih objašnjava o čemu razmišlja pesnik:

„U tvojoj bašti ja te vidjeh juče,

Gdje bereš krupne raspukle granate”2)

(Šantić 1962: 121).

Trenutak ispovedanja je ponoć, vreme kada je čovek sam sa svojim mislima. Usamljenost je navela pesnika da razmišlja o onome šta se desilo prethodnog dana. Na taj način se evociraju dešavanja iz bliske prošlosti, tj. od juče. U naredne tri strofe pesnik opisuje dragu u idiličnom pejzažu. Šantić tada ostaje „čovek svog kraja” (Dučić 1989: 172). On dragu vidi u prirodi, u vrtu. Rodni Mostar za pesnika bio je od velikog značaja i zbog toga mu je posvećivao veliku pažnju. Aleksa Šantić je u pesmama dao najraskošnije pejzaže ovoga grada. Opisivao je bašte, rascvetalo voće, potoke, šadrvane, ašikovanja. Dučić pak govori da je u celom Mostaru postojao samo jedan šadrvan i da je Šantić to koristio kao neku vrstu pesničke dekoracije (1989: 172).

U drugom stihu, druge strofe aktivira se daleka prošlost: „U tihu hladu stare kruške one”. Iz ovog stiha se vidi da je to nešto što je lirskom subjektu već poznato. Delić govori da je pokazna zamenica „one” veoma važna i da ima funkciju atributa koji daje još veći značaj imenici ispred koje se nalazi: „ona kruška”, mesto na kome su dane lirski subjekat i draga provodili zajedno, označava mesto „bivše sreće” (2008: 202). Prvi deo pesme je veoma živopisan i neposredan. Obeležava ga svetlost koja aludira na radost i patrijarhalnu idilu. Draga je srećna, nalazi se u prirodi sa decom koja uče, leptiri lete, sunce sija. Na cezuri prvog stiha četvrte strofe, što se ujedno i poklapa sa granicom opkoračenja, dolazi do preokreta (Delić 2008: 202). Drugi deo pesme postaje mračniji i tamniji. Tu se već nagoveštava promena raspoloženja subjekta: „dok polako tone / Jesenje sunce”. Javlja se tuga zbog neostvarene ljubavi i usamljenosti. I sam pesnik kaže kako se oseća:

„ (…) i, ko sa visina
Olovni oblak, po duši mi pade
Najcrnji pokrov bola i gorčina”
(Šantić 1962: 121).

U srcu mu je samo teskoba jer draga više nije uz njega. Noć je vreme kada čoveku svakakve misli dolaze, pa tako lirskom subjektu dolazi kobna misao koja ga muči. Pesnik se pita:

„Što moja nisi, i što smiraj dana
Ne nosi meni zvijezde, no jade”
(Šantić 1962: 121)

Aleksa Šantić sa prijateljima iz časopisa Srđ

On tuguje za prošlim vremenima, tuguje za porodicom i porodičnom toplinom. Javlja se osećanje apsolutne usamljenosti. Za njega noći nisu spokojstvo, on ne leže u krevet mirna srca i glave. Noć donosi sve negativne misli, koje preko dana zaboravlja jer živi život gledajući krišom svoju dragu. On noću pati, on čezne za prošlim vremenima. Tuga se javlja zbog neostvarene ljubavi.

Pesnik pronalazi snagu i sam govori svoju istinu. Upoređuje svoje bašte sa njenom. Njena je idilična, sve cveta, buja, tu su i deca, dok je njegova opisana u šestoj strofi i prvom stihu sedme strofe:

„Što moje bašte ostaše bez grana
I slatka ploda, što rađa i zrije
Na vatri srca?… Gdje su jorgovana
Vijenci plavi?… Gdi je kletva, gdi je”
(Šantić 1962: 121)

Bašte bez grana i bez ploda metaforično predstavljaju njega usamljenog bez potomstva. Njegove bašte su puste, jedino se čuje da „vetar huji”. Lirski subjekat jadikuje nad svojom sudbinom. I pored toga on misli samo na svoju dragu, gleda je i to suznim očima kako „bere slatke, raspukle granate”. Vojislav Đurić (1971: 27) smatra da je ovde data efektna majstorska igra sa trećim stihom prve tercine. Krupne granate su sada slatke, tj. lirski subjekat na diskretan način želi da pokaže koliko ceni izgubljenu dragu, ona sve što dotakne pretvara u slast.

Cela pesma data je u odnosu nekad-sad. Ova suprotnost je osnova strukture ove pesme, kao i ostalih Šantićevih elegija koje ćemo ovde spomenuti. Pero Slijepčević je napisao da pesma „Jedna suza”, spada među „najdirljivije ljubavne pesme” kod nas, upravo zbog svog „tona patrijarhalne i čestite iskrenosti” (1983: 213).

Još jedna pesma koja pripada Šantićevim ljubavnim elegijama u tercinama je „Jedno veče” (Šantić 1998: 89). Napisana je 1911. godine. Na formalnom planu, pesma ima iste karakteristike kao „Jedna suza”. Razlika je jedino u tome što se opkoračenje ovde javlja već na kraju prve i početku druge strofe. Već u samom naslovu saznajemo o kom dobu se govori. Radnja je smeštena u jedno veče.

U prvoj strofi je data slika lirskog subjekta koji naslonjen na prozor, puši cigaru. Kroz dim posmatra drum Mostara. Data je jedna lepa i mirna slika zalaska sunca, u čijem žaru drhte krovovi kuća. Već naredna strofa upućuje na ženu, kojoj se lirski subjekat obraća sa „ti” (Delić 2008: 203). Pesnik opisuje svoju dragu koju je video na ulici. Sa njom su išla njena deca:

„Ti nekud prođe. Uza te su bila
I djeca tvoja, male crnke dvije
Očiju toplih (…)”
(Šantić 1998: 89).

Šantićeva pesnička intima prožeta je snažnim porodičnim osećanjem. Kroz ove stihove prikazana je harmonija života jedne žene, sreća jedne porodice. Lirski subjekat ujedno opisuje njegovu dragu. Obučena je u svilu koja je šuštala kao kad vetar dodiruje i mrda lišće bokora.3)) U narednim stihovima mogu se nazreti metaforično opisane strasti koje pesnik oseća prema dragoj.

„(…) Prah vreo,
Što drum ko neko sivo platno krije,
Tvoj bi skut, katkad, dodirno i meo”
(Šantić 1998: 89).

Vreo prah bi se mogao protumačiti kao uzavrela osećanja u pesniku kada je video dragu, međutim, on to mora da krije, jer ona nije njegova. Prah bi nekad dodirnuo njenu haljinu, iz čega bi se mogla naslutiti pesnikova želja i žudnja za dragom. On je ženu sa decom posmatrao dok nisu skrenule za ugao.

Ponovo se javlja kontrast slika sa početka i slika na kraju. U prvom delu data je harmonija života kojoj je suprotstavljen ranjeni lirski subjekat u drugom delu. Od drugog stiha, šeste strofe, menjaju se osećanja. Poslednji stihovi opisuju unutrašnje stanje lirskog subjekta. Dve strofe na kraju i izdvojeni stih prikazuju melanholiju koja preovladava lirskim subjektom.

„Ko iz gnijezda gdje sve studen davi,
Tad iz mog srca jedno jato dugo

Ranjenih tica s cvrkutom se javi,
I vama prhnu… Noć silaziti stade…
Mrak… U moj prozor, sa visine plavi,

Jedan crni leptir doplovi i pade”
(Šantić 1998: 89).

Pesnik poredi srce sa gnezdom u kojem vlada hladnoća, što ukazuje na prazninu i samoću. Ptice u gnezdu su ranjene i takve su odletele ka ženi koja mu nedostaje. Srce lirskog subjekta je ranjeno i takvo ide samo za dragom. Preovladava mrak, a sa visina kod pesnika pada crni leptir. Jovan Delić kaže da je leptir simbol stanja pesnikove duše (2008: 203).

Pesma „Pozni časovi” (Šantić 1962: 140) se takođe može uvrstiti u poznate Šantićeve ljubavne elegije pisane u tercini. Sastavljena je iz pet terceta i izdvojenog poslednjeg stiha. Pisana je u jedanaestercu. Na više mesta se javlja opkoračenje. Rima je ista kao u prethodnim dvema pesmama.

Na početku, lirski subjekat posmatra dragu koja sa prozora gleda svoju baštu. Već je tada data idilična slika njenog okruženja: „Sve je ko kakva slika čarobna iz rama”. Oko voljene žene su šadrvani, bašta, letnjikovac, ruže. Opisom je dočarana karakteristična muslimanska sredina. Ovde se mogu nazreti uticaji narodne poezije. Prva i druga strofa prikazuju dragu u jednom idiličnom okruženju. Ona mirno gleda sa prozora, oseća se neki tihi i lep miris, mesečina koja pada na njenu baštu je topla i meka. Njena noć je toliko mila da joj „ruže mije srebrom“. Pesnik je zanesen tim raskošnim svetom koji okružuje nedostižnu ženu. Njega muči što on nije deo tog divnog sveta, već ga posmatra sa određene udaljenosti, skriva se. Od tog trenutka, od treće strofe, nastaje preokret u pesmi. Noćni pejzaž se udvaja. Lirski subjekat objašnjava da postoji njena i njegova noć. Dragoj se ponovo obraća sa „ti“:

„ (…) Ti ne znaš da preda mnom sada
Noć druga stoji, pusta i u čami.
S razvalinama (…)”
(Šantić 1962: 140).

Ona ne zna kakva noć njega čeka, i to je ono što ga boli. Dok je ona srećna i uživa u svojoj noći, on tuguje. Pored sebe nema nikog, zato u kasnim časovima preovladava čama i pustoš. Razvaline su ono što čini njegov život. Njegov grad je gluh, što simbolizuje prazninu. Delić zaključuje da se već u ovoj pesmi javljaju utvare i senke, koje će pesnika kasnije pratiti i progoniti ceo život (2008: 204). Pojavljuje se jezivo kucanje nezvanih senki u njegov prozor. Pesnik kroz skrivene simbole objašnjava prolaznost, smrt. Njemu nedostaju prave stvari i vrednosti, želi uz sebe fizički prisutnu ženu. Pošto je to nemoguće, pesnika posećuju senke kao izraz nestvarnosti i nemogućnosti da ima ono što želi. Sve je samo privid. Iznad grada su slepi miševi, u tami se čuje glas sove. Sve je mračno i strašno. Svuda se javljaju bića koja vladaju mrakom. Poslednja dva stiha pete strofe i izdvojeni stih dati su u Šantićevoj omiljenoj stilskoj figuri, antitezi. Pesnik ponovo opisom naglašava kontrast između njegove i njene noći.

„Ti ne znaš… Tvoju noć svetle dragulji,
Dokle iz tame sve u okna moja
Ko slepo oko pozni mesec bulji”
(Šantić 1962: 140).

Oko nje je romantična i topla noć. Rekavši da joj noć obasjavaju dragulji, pesnik nam ukazuje na to kakvu posebnost one imaju. Izuzetne su. Takvo nešto ima samo ona, lirski subjekat spominje drago kamenje kako bi istakao lepotu i sjaj njenih poznih časova. Međutim, njegova je u potpunosti drugačija, i metafizički prikazana. Oko njega je samo tama, mrak, a u prozore kao slepo oko bulji pozni mesec. Na početku je mesečina koja obasjava dragu topla i meka, a njegova je pozna. Ovaj pridev nam kazuje da je za njega kasno. Prolaznost života bez drage i prolaznost mladosti uzela je maha. On  ostaje sam u ovom strašnom svetu. Slepo oko meseca u njega bulji, što opet može predstavljati neku nelagodnost i neprijatnost u životu. Ovi poslednji stihovi pesmi daju dramatičnost i na planu slike i na planu osećanja (Delić 2008: 204).

Ove tri pesme govore o odnosu između lirskog subjekta i nedostižne žene. Pesnik dragu posmatra sa strane, nije deo njenog idealnog i harmoničnog sveta. On iz daljine žudi za dragom, a  ujedno pati i tuguje u čami svog života. Zbog toga ove pesme možemo posmatrati kao „svojevrstan lirski ljubavno-elegični triptih”, zaključuje Jovan Delić (2008: 204). Triptih predstavlja sliku iz tri dela koji zajedno čine jednu tematsku celinu (Živković 2001: 897–898). Ovakvo značenje može se preneti i na književnost, u ovom slučaju na tri spomenute pesme. Delić još napominje da ako ovako sagledamo pesme, „možemo dobiti dublji doživljaj i bolji uvid u pesničke zakonitosti Šantićeve poezije”. Preko pesničkih slika Šantić prenosi emocije koje lirski subjekat nosi u sebi (2008: 205).

Zaključak

Aleksa Šantić pevao je i o svom narodu, ali i o svojoj intimi. Mnogi smatraju  da je sebe u najboljem svetlu prikazao kroz elegičnu poeziju. Seta i tuga proistekle su iz pesnikovog nezadovoljstva. Nesrećna ljubav i gubitak voljene osobe donosili su pesimistički pogled na život koji čeka pesnika. Zbog želje za srećnijim vremenima, lirski subjekat se stalno vraća u prošlost kako bi u njoj pronašao bar zrno snage za dalji život. U pesmama je skoro uvek dat odnos nekad-sad. Ono što je pre bilo poredi se sa onim što se sada dešava. Prošlost je uvek svetlija od budućnosti. Tuga, čemer, mrak, jad, pustoš je ono što opisuje život pesnika bez drage za kojom žudi.

Ovakvo elegično raspoloženje pesnik je opisivao tercinama. Iako je dobro poznavao karakteristike ovakve pesme, Šantić se često poigravao njenim oblikom. Voleo je da ono što je moderno pomeša sa tradicionalnim. Italijanska i nemačka lirika uticale su na Šantićev izbor da svoja osećanja izrazi upravo putem tercina. Na ljubavnu liriku najviše je uticala narodna poezija, a pored nje i poezija Jovana Jovanovića Zmaja.

Šantić nije mogao da odvoji sebe i svoju ličnost od pesama koje je pisao. Ljubavna elegična lirika je najbolji izraz čovekove potrebe za ljubavlju. To je nešto univerzalno, bez čega nema ljudske egzistencije. Šantić je uspeo da na odličan način prenese na papir ono što je osećao, i da time zauvek i on, ostavi svoj trag na srcu svakog čitaoca.

Literatura

Izvori:

ŠANTIĆ, Aleksa. Pesme. Izbor i propratni tekstovi Milivoj Nenin. izd. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1998.
ŠANTIĆ, Aleksa. Pjesme. izd. Beograd: Prosveta, 1962.

Reference:

DELIĆ, Jovan. O poeziji i poetici srpske moderne. izd. Beograd: Zavod za udžbenike, 2008.
DUČIĆ, Jovan. Moji saputnici: književna obličja; Prikazi i beleške; članci. Sabrana dela Jovana Dučića uredili Meša Selimović i Živorad Stojković. Knj. 5. izd. Sarajevo: Svijetlost, 1989.
ĐURIĆ, Vojislav. „Šantićeva poezija”. Srpska književnost u 100 knjiga knj. 51. http://digitalna.nb.rs/wb/NBS/Knjige/Srpska_knjizevnost_u_100knjiga/II-153244-051#page/0/mode/1up. 26. 12. 2015.
ŽIVKOVIĆ, Dragiša. Evropski okviri srpske književnosti. Knj. 4. izd. Beograd: Prosveta, 1998.
KNEŽEVIĆ, Milivoje V. Aleksa Šantić: pesnik. izd. Subotica: Štamparija Etelke Rajčić, 1924.
MILANOVIĆ, Branko. Studije iz srpske književnosti. izd. Pale: Srpsko prosvjetno i kulturno društvo „Prosvjeta”, 2011.
SLIJEPČEVIĆ, Pero. Kritički radovi Pere Slijepčevića. Priredio Predrag Protić. izd. Novi Sad: Matica srpska, 1983.
ŽIVKOVIĆ, Dragiša. Rečnik književnih termina. izd. Beograd: Nolit, 2001.
LEŠIĆ, Zdenko. Teorija književnosti. izd. Beograd: Službeni glasnik: 2008.

Autorka: Tamara S. Kostić

Časopis NEDOGLEDI

FUSNOTE:   [ + ]

1. U Rečniku književnih termina elegija je definisana kao tužna pesma, koja govori o žaljenju za prohujalim životom, izgubljenom ljubavlju i dalekom otadžbinom (Živković 2001: 177–179).
2. U Mostaru, granate predstavljaju voće nar.
3. Grm, struk neke biljke. Značenje je pronađeno na sajtu: http://staznaci.com/bokor. (preuzeto 26. 12. 2015. godine

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *