Lična karta jednog podneblja

Crnogorski roman, Djuro Radosavović, Nova knjiga, 2015.

Ukoliko se zadržimo na naslovnoj strani knjige, bivamo odmah sučeljeni sa dve odlike društva koje Radosavović opisuje: pridev crnogorski, osim što, po rečima Bazdulja ima tendenciju da utaba stazu proznoj naraciji piscima sa crnogorskog (govornog) područja, on takodje ističe ozbiljan imperativ društva – tradiciju; dodatak „majci o ovome ni riječi“ na samoj korici jasno pokazuje položaj žene u crnogorskom društvu – njoj se ništa ne govori, nje se ništa ne tiče.

Autor je obuhvatio vremenski zamah od Drugog svetskog rata, pa do 2015. godine, kada je roman i objavljen. Prošlost je data Gojku, starom narodnom heroju i čoveku koji je usvojio oca glavnog junaka. Osim što kroz njegove reči daje sliku tada važnog i primenjivanog herojstva i čojstva, sliku otpora fašizmu, autor daje snažnu i tipičnu sliku tradicije, muške glave u kući i njegovo ophodjenje prema ženi. Prošlost za vreme komunističke ideologije nosi Bobo, veran očev drug, potom opisi odnosa sa ocem, kao i Zdenka, majka glavnog aktera Zarija. Sadašnjost se nalazi u rukama i životima mladog pokolenja, u kojem su herojstvo i čojstvo priče djedova, priče koje služe da se povuče oroz, priče na kojima se gradi nastavak tradicije, sa očevidnim nerazumevanjem te pojave, kao i sa više nego očiglednim nedostatkom adekvatnih karakternih i vaspitnih crta u svakom pojedincu.

Okosnica je život Zarija koji se čini potpuno izgubljenim i besmislenim. Ono što se po svaku cenu poštuje, makar i ćutanjem i sakrivanjem istine, to je majka, ali i stari bračni par Gojko i Stanka, koje Zarija nikada ne naziva babom i dedom, iako su odgajili njegovog oca. Dugo nakon očeve smrti, Zarija saznaje svoje istinsko poreklo i čime se bavio njegov deda, zbog čega je otac ostao siroče, Gojko usvojitelj, a sam, po kazni Božijoj, bez naslednika. Zarija diplomira biologiju, fakultet koji ga uopšte ne zanima, radiće posao koji ga nikako ne privlači, verovatno živeti život koji traidicija nalaže, a koji mu nikako neće prijati. Devojka Ivana ga uslovno napušta nakon što joj se Zarija ne javlja nakon dogadjaja, u kojem Zarija saznaje da postoji mogućnost da se zarazio hiv-om pomogavši jednom mladiću. Ona ga je odavno napustila, od početka ga ne doživljavajući kao „dobru priliku“, koja priliči devojci njenog obrazovanja. On jednostavno ne odgovara tradicionalnom mužu kakvog očekuju svi iz mesta iz kog ona dolazi. Tradicija jede mlade bez njihove svesti o tome, diktira tempo, stil života, način razmišljanja, a oni to grle svom jačinom jer za drugo ne znaju i bez obzira na to koliko će njihov život suštinski biti tužan i prazan. Muškarci svoje muke često tetoše alkoholom, cigarama i marihuanom. Neretko je „druženje“ prožeto srčanim dokazivanjem ili, pak, žustrim raspravama, čak i medju bliskim prijateljima. Roman je i pisan iz muške perspektive, gde se okuplja muško društvo. Ženski likovi imaju samo epizodne uloge.

Tradicija nepromišljenog i nelogičnog dokazivanja Podgoričana u romanu, a i Crnogoraca uopšte, kako saznajemo iz istorije kojom nas Krsto, kao ljubitelj istorije i predstavnik mladje geeracije, a potom i Gojko, koji je deo te slavne istorije proživeo, potiče od usuda da deo današnje Crne Gore stalno biva zahvaćen ratovima, oružanim sukobima, gde je važno biti hrabar, istaknuti se, spasiti, na vreme odreagovati, srčano se boriti. Ali, ratova više nema, ostade srčanost i „tako se valja“ slogan. Iako u neku ruku buntovni, drugačiji od svoje genracije, svi momci pokazuju poštovanje starijem Gojku, koji ih, svakog ponaosob, nemilosrdno vredja. Iako svadljivi, pod bilo kakvim izgovorom napuštaju prostoriju kako se ne bi zamerali,upadali u sukob sa starim narodnim herojem. Heroj je heroj, stari su stari, poštovanje se ne zaslužuje, već slepo daje.

Ženski likovi se pojavljuju kratko, nisu glavni nosioci radnje, ali ostavljaju snažne uticaje na muške likove koji potom bivaju prepušteni neizvesnosti sudbine, koji se bore sa unutrašnjim duševnim bolovima zbog ljubavi, neispunjenosti osećanjima nežnosti, pripadanju srodnoj duši, ali koji emocije nikada i nikako neće izraziti, osim kada su na nekim bitnim životnim prekretnicama i to, u pola glasa, u poverenju. O tradiciji ljubavi i nežnosti najbolje govori dijalog izmedju Gojkove Stanke i mladog Dače:

– Je li ti kad pokazao ljubav?

Samo je čovjek na halucinogenim pečurkama mogao tako nešto da pita stariju ženu koju vidi prvi put u životu.

– Jeste jednom – odgovorila je otvoreno. – Radio je nešto oko kuće, pa sam mu donijela vodu, sapun i peškir da se obriše, a on me poprskao mokrim rukama i prstima ovako – pokazivala je ka Daču kao da ga prska vodom skupljajući i savijajući prste na ruci (174).

Ne samo što je to bilo jednom u decnijama iza nih, već je i taj gest sveden na minimum simpatija, na ponašanje dece kada se igraju. Sasvim je neobično što se uopšte baš ovakav gest smatra „pokazivanjem ljubavi“ naspram nežnih reči, dodira, brižnosti. Ženino je da sluša, da se bespogovorno povinuje i zadovoljava prskanjem kapljicama vode kao izrazom muževljeve ljubavi. Jedan surov, okrutan i sužanjski odnos prema ženi, koja je i domaćica, i majka, ljubavnica po potrebi.

Autor daje i poimanje braka mladje generacije. Zarija se prilagodjava Ivani, za koju on i podsvesno shvata da ga ne voli, da ima osećaj sramote od njega pred porodicom, da nije dovoljno dobar. Potreba za stalnim partnerom, kao izvorom neke sigurnosti, prisutna je. On govori o braku kao o „ravnopravnom, skoro neobavezujućem suživotu dvoje normalnih ljudi koji umiju da komuniciraju , a da se što manje svadjaju i kolju“ (str. 25). Strast i vanvremenska ljubav postoji u njima, prikazana je u Jakši, liku koji se čini da je uspeo najuspešnije da zapliva vodama opšteg državno-kriminalističkog poretka i veza, u najopasnijem liku kojeg se svi boje, ali ona ga odvodi u ludilo jer ponos je jači i ubija reči koje bi trebalo izreći i vratiti ženu svog života: „A prelijepa je, nevjerovatno lijepa, i tad sam shvatio da sam lud za njom, ali lud u svakom smislu, da sam psihički prolupao zbog nje. Očekivano sve, ali sam se ja oduzeo skroz“ (str. 180.). Blaga nadmoć data je savremnoj crnogorskoj ženi. Ona je obrazovana, preduzimljiva, ima cilj i ka njemu ide. I u ovom slučaju, čini se, bez puno emocija, jer je važno ispoštovati tradiciju, društvenu lestvicu dogadjaja fakultet-posao-udaja-porodica, gde je gotovo ključno „dobro se udati“.

Kao svojevrsno savršenstvo, ideal žene, imamo majku glavnog lika. Kako Zarija kaže, ona se nakon prerane smrti supruga potpuno povukla, bojeći se da će ljudi nešto loše reći. Kada je, nakon dugo godina, počela da odlazi na časove joge, gotovo da joj je bilo neprijatno što se osećala lepo u tim trenucima. NJena nadmoć nad mladjom generacijom prikazana je u susretu sa Ivanom, prilikom prvog upoznavanja. Ivana, odlučna, drčna, neprijatna kada je Zarija u pitanju, postaje diskretno ponižena i spuštena na zemlju blagom opaskom njegove majke, ali Ivana je toliko ubedjena da je njen odnos pravilan da opasku ni ne primećuje. Dve suprotnosti se sreću, starija generacija, učena slepoj pokornosti i mladja, koja gazi tu pokornost, ali na jedan neizbrušen način, opet možda tipičan i za crnogorski mentalitet preslikan na savremenu ženu – bez milosti, bez mnogo obzira prema osećanjima.

Ukoliko se ne osvrćemo na analizu poznatog kriminalnog miljea u kojem se odrasta i koji, bez posebne volje pojedinca, boji njegov život, imamo priliku da dublje zadjemo u mentalitet ovog prkosnog naroda. Balkan izgleda kao jedinstvena bašta, uredjen park, sa istim vrstama biljaka. Medjutim, svako podneblje ima svoje osobenosti, ima svoje klike i čvrsto ukorenjene tradicije za koje se život daje i često je nama samima to teško shvatiti, posebno iz ugla savremenog pojedinca u čijoj porodici se ističu kao primati sloboda individue, sloboda i jednakost u izražavanju mišljenja, poimanje žene kao ravnopravnog mislećeg bića koje ima mogućnost da bira profesiju, mogućnost da kaže ne radjanju, kuvanju, muškarcu, pre svega. Ijekavica i jezik ispunjen lokalnim tonom pomažu čitaocu da se uživi u svet jednog Crnogorca, savremenog mladića, koji žudi za smislom života, ponekad se jednostavno prepuštajući marihuani, muzici i ništavilu koje napada svakoga od nas. Autor Zariju daje svojevrsni bunt protiv poretka. On ne puši, cigarete nisu deo njegovih ličnih rituala, iako su sastavni deo opšteg mentaliteta. U završnici romana, on beži u Jakšinom džipu, beu vozačke dozvole, uz sirene policije, sa pištoljem u pretnicu i parama od Jakšine pljačke. On, koji ni u čemu od toga nije učestvovao, uzima cigaretu, koju ne može ni da zapali, sleće sa ivice i lslobodno leti u nezivesnost života, neizvesnost budućnosti – svoje i crnogorske.

Ne bih se usudila da kažem da je ovo roman koji će zaokupiti pažnju budućih generacija, ali svakako da barem načinje temu karakterizacije ljudi različitih balkanskih predela. Iako je geografska udaljenost medju Balkancima mala, postoje one nijanse koje mogu da zbune, koje mogu da dovedu do nerazumevanja i konflikta. Potrebno je, možda, to ponekad ponovo objasniti, ukazati na različitosti jer one dolaze i u obliku uobičajenih fraza i pitanja.

 Autorka: Ljiljana Pticina

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *