Лаза Лазаревић и „вертеризам“

Епоха реализма, упркос свим наизглед непремостивим разликама, много дугује претходећем романтизму, посебно на плану књижевних јунака. Тек романтичарска поетика истински скреће пажњу на индвидуу као предмет литературе и мада ће јунаци прозе реализма бити првенствено типски, представници свог ширег друштвеног слоја, особеност и репрезентативност наследиће из традиције, некад је афирмишући, а некад карикирајући. Српска књижевност доводи књижевно-уметничке стилове у специфичан, паралелни однос и у тренутку када је романтизам на овим просторима још увек на снази, први реалистички опредељени приповедачи се оглашавају својим делима. Међу њима је и Лаза К. Лазаревић. Изузетним и јединственим даром проницања у танана и суптилна удубљења душе својих фиктивних ликова, започеће традицију коју настављају модерни приповедачи: бављење личношћу младог интелектуалца у друштву на прелазу из патријархалног у модерни поредак, те видовима његовог (не)сналажења. У свом по обиму невеликом, али квалитетом неспорно значајном прозном опусу, Лазаревић је представио неколико репрезентативних фигура школованог, између крајности растрзаног младића свог доба, уједно заузевши став према извесним актуелним појавама.

Једна од тих појава је романтизам са својим продуктима и далекосежним утицајима. Приповетка Вертер већ самим насловом јасно упућује на интертекстуалне везе са Гетеовим романом који је означио преокрет и увео на књижевну позорницу нови тип јунака, пренаглашено осетљивог, сентименталног, склоног драматичним и противречним душевним стањима. Још више од тога: подстакнут Патњама младог Вертера формираће се јединствени покрет, познат под називом „вертеризам“, који ће резултирати ланчаним самоубиствима несрећно заљубљених младића, по узору на меланхоличног главног јунака. У том смислу, може се рећи да је Вертер проторомантичар, почетна парадигма младића тог времена и узор за читав низ каснијих неприлагођених јунака.

Са својим захтевом за конкретним сликама стварности и друштвеним ангажовањем, реализам нема много разумевања за неделатне сањаре склоне патетичном вајкању на свет. Директан одговор на појаву вертеризма и уопште претерано повођење овдашње младежи за европским културним модама, које нису увек биле прикладне, ни примењиве на балканске услове, проналазимо у Лазаревићевом делу. Вертер експлицитно успоставља дијалог са следећим питањима: како ускладити потребу за индивидуалном слободом и строге захтеве старинског морала? Да ли је то уопште могуће и каквом разрешењу води? Неколико различитих могућности нуде приповетке Вертер, Швабица и Ветар, у којима је централна тема судбина младог интелектуалца, унутрашњи раздор и преокрет који следи.

Вертер јунака, на чијем је примеру првенствено изведена пародија једне шире појаве, уводи у причу након дочаравања амбијента у који ће бити смештен. Лазаревићев тип интелектуалца је углавном школован у иностранству, склон маштаријама и заљубљивању на први поглед, поводљив за великим идејама, бар на неко време одвојен од завичаја и породице, често мучен носталгијом. Места његове друштвене иницијације су обично бање или градски пансиони, где долази у контакт са разноликим појавама и врстама људских карактера. У овом случају, након описа бањског шаренила и метежа из кога посебно упечатљиво израњају фигуре које ће бити важне за даљи развој радње: професор Недић, апотекар Катанић и поручник Васиљевић (који и те како носе карикатурални потенцијал), издваја се тридесетогодишњи чиновник Јанко. Сав од контраста (широке груди и уске ципеле), он је човек бледог лица, детиње наивних и чежњивих очију, мажен и пажен богаташки син. Приповедач наглашава да је Јанко одрастао заштићен од свих животних искушења и брига. Зашавши у зреле младићке године, а без прилике да дође у додир са типичним искушењима тог осетљивог периода, носи у себи „љубавну празнину“ и под утицајем књижевних идеала одлучује да изгради своју личност. Неусклађеност његових година са душевном наивом и неисквареношћу чине га погодним пленом примамљивих идеала. Истичу се његово избегавање друштва, честе промене расположења, ћудљивост, склоност ка бежању у природу и уопште, показивање свих симптома онога што обично називамо вертеризмом.

Фото: H. P. Haack; Јади младог Вертера

Долазак отмених гостију природно буди радозналост читаве бање. У сцени која уводи у причу предмет јунаковог интересовања, из кола се за једним мршавим господином постепено („најпре рука у рукавици, па једно плеће и онда читав божји створ, и то женско“), у  маниру фаталних хероина, помаља и на сцену збивања ступа Марија. У овој младој жени наглашено изражајних очију („за које се иде на муке, лије крв и издаје отаџбина“), Јанко препознаје симпатију из своје ране младости. Под дејством чудесног женског погледа, његова стварност се преображава у ретроспективно низање давних слика, детињег сањарења и оданости, прекинутих одласком у велики свет на школовање. У Јанку се зачиње немир, који Лазаревић мајсторски описује, пружајући непосредни доказ своје припадности првој психолошкој струји српске прозе. Следи покушај младића да што мање сумњиво обнови познанство, па врло усиљено и натегнуто ступа у контакт са Маријом, увек праћеном девојчицом, заовом Цујом. Овакво стање ствари, дистанцирано дружење са две усамљене женске особе, одговара Јанковом разуму и смирује га, али, приповедачеви коментари подривају овај привидни спокој („Сиромах! Он не зна да је човечје срце Индијанац“), поредећи срце са превртљивим покрштеним дивљаком који, међутим „на грудима још крије порцеланског идола“. Опис Јанковог извештаченог понашања изразито је хумористичан и пластично преноси унутрашњу борбу између стега морала старог света (који чине првенствено појмови части и породице) и љубави.

Први дани су испуњени обостраном нелагодношћу, под будним погледима присутних гостију. Тражећи решење у романима које чита, Јанко уверава себе да је неопходно „рашчистити рачуне“. Са стране је свима јасно његово стање и душевна дилема. Поручник Васиљевић, нарцисоидни кицош који и сам гаји мање узвишено интересовање за Марију, провоцира га у пијаном стању и доводи у ситуацију која савршено пародира концепцију двобоја. Ово је једна од тачака које потврђују неретко поређење Лазаревићевог дела са Флоберовим Сентименталним васпитањем, у коме постоји врло слична епизода до крајности искарикираног сукоба. У Марији се рађају саосећање и готовост на прећутно признање наклоности, а усамљеност је чини додатно осетљивом и захвалном на његовој пажњи и друштву. Лукави резонер Катанић са стране посматра и подешава ове „марионете“ за извођење своје замисли. Занимљива је епизода Јанковог бунила, када му, видевши отворена врата, Марија улази у собу. Он ће се одупрети искушењу и пренети своје фантазије у обамрлост и полусан (у складу са романтичарским идеалом чисте, неукаљане љубави уздигнуте на пиједестал илузије), али, слободан видик ће омогућити поручнику да своје неосноване сумње изрази у писму клевете које ће послати Младену, Маријином супругу.

Сутрадан, у њеном одсуству због посете мужевљевој родбини на селу, Јанка обузимају чамотиња и немир. Увођењем професора Недића, његово још неуобличено осећање добија конкретни калуп, уз помоћ препоручене лектире, Гетеа. У роману о Вертеровој страсти према Лоти и вољном страдању због немогуће љубави, Јанко препознаје сопствену ситуацију. Чак је и баријера иста- брак вољене жене. „Све, све му се допадаше и у свему он виђаше себе.“ Емпатијски се уживљавајући у прочитано, пресликава фабулу романа на своју животну реалност. Његов имагинарни дијалог са Вертером један је од врхунаца ауторовог подсмеха:„Тако, тако, братац, ми јадни сиротани! Љубимо, али  туђе жене; поштени смо, па зато треба да умремо! Ходи!“

Наравно, несрећни српски Вертер, већ одлучан да принесе жртву љубавном пламену, ниједног тренутка не објашњава себи сврху свега тога. Једино мерило му је „шта би Вертер урадио“, у чему се крије још један извор комике. На њега пажљиво мотри Катанић, по природи радознао с једне, а Младенов пријатељ и дужник с друге стране. Његова мотивација је, дакле, двострука. Довешће Младена у бању, уграбити књигу од расејаног Јанка и са пријатељем развити стратегију отрежњења. Говор о Патњама младог Вертера све време је у изразито ниподаштавајућем и подсмешљивом тону. Кроз белешке остављене у књизи, Младен упознаје супарника, али и почиње да страхује због несумњиве нежности своје супруге према старом познанику. Катанићев план је да унизе вертеризам у Јанковим очима и замене га нечим другим, што би зауставило срљање у трагедију и срамоту.

Изразито је комичан разговор којим ће ово постићи. Под утицајем алкохола, Младен ватрено напада Гетеа и његово дело, а утисак је употпуњен намерно промашеним именима ликова (Маргарита – Лота – Грета; Винклер – Мориц – Алберт) и контрастним поређењем „болесног и лудог Вертера, који слини кад гледа у месец“ са „здравим Шумадинцем коме на памет не би пало да се пренемаже“. Супротставивши патетичној омладинској моди идеал отаџбине, части, породице, па још истичући „праве теме за добру поезију“ (наводе примере Његоша, Марсељезе, Дон Кихота), ови лаици успевају да у Јанку, али и Марији, изазову драстичан преврат. Истицањем српског, херојског идеала насупрот сентименталног пиварског трбуха убитачног по морал, одвраћају двоје замало-преступника. Маријино крајње загледање у „нову звезду“, заправо Марс, на ноћном небу упућује на коначно прихватање ратничког принципа као вредносно супериорног. У Јанковом случају, пример је драстичнији: окренуће од „швапских бљувотина“ претераном и ексцентричном патриотизму, усмеривши страсти са слепог обожавања драге на отаџбину и славну прошлост.

Нимало случајно, недовршена приповетка Швабица са сличном тематиком забрањене љубави, али више истински потресног унутрашњег раздора у јунаку, написана је у форми писма, као и Гетеов Вертер, а нешто раније и Русоова Нова Елоиза. Међутим, овде враћање заљубљеног у породично окриље не доноси срећу, већ очајање, пад у дубоку апатију и осећање бесмисла. Српског студента од реализоване љубави са Немицом Аном раздваја стално присутна свест о националном, језичком, социјалном, па и естетском јазу (она је сиромашна странкиња, од „већ 24 године“ и „не толико лепа“). Попуштање дужности према мајци, сестри и завичају доноси му непреболни емотивни пораз и утапање у животну колотечину. Проблем је још више заоштрен у Ветру, пуном трагике неспокојства, сложене симболике, где се границе јаве и сна местимично губе, а атмосфера неизрецивости доминира. Направљен је убедљиви, зрели отклон од сентиментализма, а одсуством конкретне приче између Јанка и Ђорђеве кћери постигнут ефекат заокружености и јачине осећања у недореченом. Јунакова слаба воља и обамрлост у тренуцима када би требало артикулисати емоцију овде нарочито достижу драмски врхунац, праћен разобличавајућом Лазаревићевом иронијом, а проблематика вербалног (не)разумевања пребацује се на терен невербалног, чак заумног и донекле архетипског – али, то је већ нека друга тема…

Ауторка: Исидора Ђоловић (alittlerunaway.blogspot.com)

2 thoughts on “Лаза Лазаревић и „вертеризам“”

Leave a Reply to Isidora Đolović Cancel reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *