Јуче које је избрисало сутра

Белешке о Јучерашњем свету Штефана Цвајга

Ако бисмо ми, прогнаници и изгнаници ове епохе, која је противник сваке уметности и сваког скупљања, имали још да научимо неку уметност, онда би то била уметност растајања од свега што је некад представљало наш понос и нашу љубав.

Дуго ми је било потребно да сложим размишљања и утиске о Јучерашњем свету. Мислим да је разлог једноставан – свеобухватна је, написана једним прочишћеним једноставним стилом, испуњена супротностима до те мере да их је скоро немогуће обухватити, обрађује крај XIX и прву половину XX века и сву комплексност и у крајњој консеквенци монструозност ове епохе. И онда се јако лако склизне у пуко препричавање делова текста. Зато што помислиш толико су добро и једноставно срочени да је штета не пренети их у оригиналном облику. И само наставити набрајати колико је добро Цвајг описао културни живот Беча пре Првог светског рата, па аустријске Јевреје, па систем школовања, фашизам, оба светска рата и тако у недоглед, зато што је заиста обухватио широк спектар тема. Онда сам се запитала што писати текст о Јучерашњем свету кад би све могло да стане у само једну реченицу – прочитајте обавезно Цвајгов Јучерашњи свет.

Јучерашњи свет није један ламент над прохујалим временом. То су мемоарске белешке човека богатог животног / уметничког искуства који је видео света. Фраза видети света јесте истрошена, али нисам могла да одолим да је не искористим, зато што је у свом претходном животу једне фразе, оном пре масовне употребе, означавала једно широко искуство и доживљај света. Јучерашњи свет је једна аутобиграфска проза. Луцидна дескрипција постепене деструкције која се завршила у апсолутној катастрофи. Једно разарање у које нико није превише веровао док све није потонуло у хаос.

Штефан Цвајг описује путању једног стабилног света са јасним границама, који функционише по јасним правилима. Није неопходно да су та правила била у потпуности исправна и праведна, ипак је то било једно друштво са јасним класним диференцијама. Али се знало, што би бабе рекле, реда. Да ли је то био најбољи ред? Није. Али је постојао. Јучерашњи свет је био свет безбедности. И управо је губитак било какве безбедности означио почетак једног новог поретка. И отуда та збуњеност и неприпремљеност друштва за ураган национализма, па фашизма који је постепено заузима целокупан простор.

Нико није веровао у свет без правила, па претње није ни схватао озбиљно. Све док се дословце све није распало. Невероватно је јасно и једноставно објашњено како се овај процес развијао, како су различите друштвене категорије реаговале, како се политичка елита носила са ситуацијом. Цвајг је остао доследан свом европском идентитету и родољубљу, ако се то тако може назвати. Свака страница на директан или индиректан начин говори о једној идеји европског идентитета. Али са луцидношћу описује развој ситуације који се сваког дана све више удаљавала од европске идеје и утапа у национализмима. Ретки су били уметници и интелектуалци који су у раном стадијуму овог процеса разумели шта се дешава и јавно проговорили о томе. Цвајг говори о Р. Ролан као изолованом случају у оно време, једином који је упозоравао на хаос који је пред вратима. Kолективна кривица се састојала у претараној вери у разум који ће спречити безумље. Цвајг сведочи о оба светска рата.

Уметност је нашироко присутна у тексту, готово као да је главни јунак. Цвајг детаљно описује место уметности у друштвеном поретку. Врло јасно запажа њене домете и ограничења. Пре Првог светског рата уметничка сцена у Бечу је била саставни део свакодневице свих грађана од племића до послуге. Пажљиво су се пратила дешавања. Цвајг подвлачи утицај и значај који је уметничко стварање имало на грађанство у целини. Са променом климе и уласком у ратну пропаганду, употребна вредност уметничког стварања се мења. И она постаје покретач пропаганде национализма, злоупотреба  уметности као такве. Брзо се прави разлика  између оних уметника који пристају на окове пропаганде и оних који се у потпуности повлаче. Међутим, виталност уметничког стварања остаје недирнута. Занимљиво је пратити Цвајгова запажања, у појединим тренуцима и згражавања, над чвором уметност – друштвена дешавања – пропаганда – праве вредности. Уметност и рат се огледају једно у другом, кроз мање или више искривљене слике. Или како он то у у једноставној слици објашњава – људске емоције не дају се продужавати у бесконачност, и то је војној организацији познато и ту на сцену ступају уметници, песници, писци, новинари (са чистом или нечистом савешћу или намерама).

Велики познавалац готово свих грана уметности, Цвајг нам нуди оцене савремених дела која се са уживањем прате. Описује познанства и пријатељства са готово свим великаним епохе (Ромен Ролан, Рихард Штраус, Џејмс Џојс, Сигмунд Фројд, Максим Горки...). Не пропушта да кратко и јасно да суштину своје аутопоетике – текст мора да буде очишћен од свих сувишности.

Писац је припадник генерације која је доживела оба светска рата (оно што нико за људског живота не би требало да доживи). Предратно, ратно, послератно, па поново предратно, ратно доба. Пратимо његова места становања, свака кућа, сваки стан. Грађанин Аустрије који је себе видео као грађанина Европе, а који је постао грађанин без докумената. Нашао се у поретку који је у потпуности заборавио своје друштвене светиње – лично право и грађанску слободу. Године 1942. Штефан Ц. и његова жена извршили су самоубиство.

Штефан Цвајг, писац, преводилац, драматург, новинар оставио је један богат опус. Моја је топла препорука да у своје читалачке планове уврстите Јучерашњи свет. А свакако немојте ни Амок да прескочите.

Ауторка: Милица Милић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *