Japansko društvo i šintoizam

 Šta je šintoizam?

Kroz ovdašnje obrazovne sisteme se provlače razne religije i mitologije, ali ono što se ne pominje često i o čemu entuzijasti i interesanti mogu da se informišu samo preko interneta, jeste jedna od azijskih drevnih mitologija – šintoizam. Ako bismo ga nazvali mnogobožačkom religijom, taj naziv bi bio samo delimično tačan jer se može smatrati religijom, ali je koncept boga ono što je diskutabilno u ovom, više filozofskom, sistemu ideja i priča. O šintoizmu, kao autohtonoj japanskoj mitologiji, naučna saznanja se crpe iz kineskih spisa pisanih pre nove ere. Kinezi su opisivali japanske priče i verovanja i ubedljivo najveći izvor saznanja o njima se nalazi u drevnom kineskom spisu zvanom „Kođiki“. Od samih početaka japanskog društva, odnosno od plemenske zajednice stacionirane na teritoriji zvanoj Jamato, pa sve do danas, šintoizam je opstao. Iako je menjao svoju formu tokom vekova zbog spoljnih uticaja i prilagođavanja ostalim religijama, izvorni šinto, ili „put kamija“ i danas ima veliku ulogu u društveno-kulturnom životu Japana.

Put kamija

Kami je koncept koji ima centralnu ulogu u šintoizmu i neretko je pogrešno prevođen u ostalim jezicima sa značenjem „bog“. Ta greška proizilazi iz prevođenja u oksidentalne jezike u kojima je koncept boga jasno određen, veoma blizak i poznat, dok je oksidentalnim društvima potpuno strano, odnosno čudno, da postoje društva koja veruju u nešto „više“, a da to nije bog. Kami je težak termin za prevođenje, jer postoji više piktografa (kanđija) kojima se ova reč piše, a svaki od njih nosi i različito značenje: visoko ili iznad. Definisati šinto koncept kamija je takođe veoma teško, jer su Japanci u dubini svoga bića intuitivno svesni postojanja kamija, sa njima direktno komuniciraju, a ni idejno ni teološki nisu formulisali njegov jasan pojam, kako navodi Aston u svojoj knjizi o šintoizmu. Kami nije ni božanstvo, ni viša sila, niti je polubog, a niti je neka mistična energija. Kami je entitet koji definiše ili nastanjuje suštinu neke pojave, bića ili stvari, ono što bismo najpribližnije nazvali esencijom. Kami su i ljudi, životinje, drveća i oluje, ali se u autohtonim šinto mitovima nalaze i neki kamiji koji su personifikovani. Tačan broj kamija u šintoizmu je nepoznat i nedovoljno istražen, a sumnja se da ih ima preko milion. Kami je duh, ali ne u onom značenju koje većina ljudi pridaje ovoj reči. Kami je istovremeno i pozitivan i negativan i nedokučiv.

Mitologija

Šintoistička mitologija je veoma interesantna u poređenju sa evropskim mitologijama. Dok u grčkoj, egipatskoj  i hrišćanskoj mitologiji, na primer, postoje mitovi o stvaranju celokupnog univerzuma, mit o stvaranju u šintou je ograničen samo na stvaranje Japanskog ostrvlja. Mitovi mogu mnogo reći o društvu koje ih gaji. Prema šintoističkoj mitologiji, sve što nas okružuje je kami. Jedan od najpoznatijih šintoističkih mitova je o personifikovanim kamijima, bračnom paru Izanagi i Izanami. Njih dvoje su poslati od strane svih ostalih kamija da stvore japanska ostrva. Prema tom mitu, Izanagi je u okean bacio svoje dijamantsko koplje, od čijeg udarca o površinu vode i kapi koje su se u tom momentu rasule su nastali dijamanti koji su se pretvorili u ostrva. Deca ovog bračnog para već nisu bila personifikovana: Susanoo je bio kami oluje i okeana, Cukujomi je bio kami meseca i mesečine, dok je Amaterasu bila kami sunca i vatre. Još jedna interesantna stvar jeste da su kamii bili rodno određeni iako nisu bili u ljudskoj formi.

Sledeći šintoistički mit koji je veoma poznat u odnosu na ostale, vezan je za obred sklapanja braka u Japanu i vlada pravilima ovog obreda u nekim sredinama u Japanu i dan-danas. Naime, kada su Izanagi i Izanami ušli u hram da bi ovekovečili svoju ljubav, prvi ko je u tom sakralnom momentu progovorio, bila je Iazanami. To je bračnom paru donelo prokletstvo, jer je Izanami na svom prvom porođaju preminula, tako što joj je prvorođeni sin spržio utrobu. Ovaj mit je imao veliki uticaj u japanskom društvu kada je u pitanju bio položaj žena, kao i rodne uloge. Odakle proističu društvene norme da žene moraju da ćute prilikom sklapanja braka u šinto obredu.

Takođe, ni šintoistička mitologija nije preskočila svet mrtvih, što je velika sličnost sa oksidentalnim mitologijama. Tu se izdvaja još jedan nadaleko poznat mit o Izanagi i Izanami. Naime, kada je Izanami preminula, otišla je u Jomi, svet mrtvih, koji naseljavaju samo personifikovani kamii, ali ne i ljudi. Kako ovakvi mitovi obično idu, Izanagi je odlučio da ode u Jomi, ne bi li vratio svoju suprugu. Jomi, kao svet preminulih, čuvaju utvare i takozvani jokai – razna mitološka bića u raznim oblicima. U ovom svetu su sva tela u fazi dekompozicije, što pokazuje „realniju“ stranu šintoističkih priča. Naime, kada je Izanagi video Izanami i njeno tadašnje stanje, krenuo je da beži iz Jomija, a Izanami je za njim poslala jokaije, ne bi li ga zadržala pored sebe. Heroj ove priče ipak uspeva da pobegne. Kasnijim umivanjem od prnjavštine zagrobnog sveta u obližnjem potoku, iz Izanagijevih očiju nastaje još kamija. Ovaj mit dosta govori o odnosu japanskog društva prema smrti i kako ona izgleda, a taj odnos se znatno razlikuje od većine društava Oksidenta.

Etika

Ako se uporedi šintoizam sa politeističkim religijama i mitologijama, lako se da videti da se znatno razlikuju, jer šintoizam nema ni pisani ni nepisani etički kodeks, već samo skup poučnih priča. Određenje nekakve više zapovesti ili norme u šintoizmu ne postoji, za razliku od hrišćanstva, recimo, jer se za šinto podrazumeva da je ukrasti ili ubiti loše. Aston govori da su u šintoizmu neživi i živi svet podjednako zastupljeni, te da je to ono što šinto izdvaja iz bajkovitog okvira. Koncepti totaliteta dobra i totaliteta zla, raja i pakla, takođe su izostavljeni iz šintoa. Jedini koncepti koji se smatraju negativnima su bolest i prljavost. Nema apsolutnog kamija, boga niti greha u šintoizmu. Kamii, mitološka bića i Jomi, kao i druge pojave iz šintoističkih mitova, u japanskom društvu su shvaćeni kao bajkovito opisane metafore za svakodnevne pojave – vetrove, životinje ili grob, odnosno smrt. Šinto je jedna od retkih religija ili mitoloških sistema koji nije svojim poštovaocima unosio strah i nasilnu veru u nešto, već se u svojim pričama bazirao na integraciji i ljubavi, što je masovno pridobilo prvobitne društvene zajednice na teritoriji današnjeg Japana.

Običaji

Šintoističkih običaja ima zaista mnogo i svaki od njih zaslužuje pažnju u nekom dužem, podrobnijem naučnom radu. Većina običaja je bazirano na šintoističkim mitovima i pričama, kao što su umivanje i pranje ruku i usta pre ulaska u hram, na primer. Postoje i norito, ono što bismo mi nazvali molitvama ili ponudama. Međutim, njihova svrha nije u tome da ih bogovi čuju ili konzumiraju, već su one kao forma zahvaljivanja određenom kamiju ili više njih. Takođe, one služe i kao izvesne molbe prirodi da pruži sunce, kišu, plodnu godinu, volju za učenjem i tako dalje, što je veoma česta pojava u paganskim obredima, te je tu šintoizam dosta sličan sa evropskim mitologijama. Postoji više iskazivanja poštovanja kamija u šintoizmu, a jedan od njih su ponude – to je obično hrana koja se donosi u hram ili na grob, ali je funkcija te ponude samo izraz poštovanja, poput naklona ili pljeskanja rukama u hramu. Svrha ponuda, opet, nije da ih kami konzumira, kao što je to slučaj u pravoslavlju, gde se ponude u oblicima hrane ostavljaju napolje, da bi ga duh preminulog konzumirao.

Bitnu običajnu ulogu igraju česti šintoistički festivali koji su masovno posećeni. Oni najčešće slave jednog kamija ili neku pojavu, kao što su leto, život, vreme, pa čak i falus. Naizgled jednostavne stvari se u šintoizmu proslavljaju kao veoma značajne. Festivali su veoma ukrašeni i postoje razni običaji vezani za različite festivale.

Hramovi

Hramovi su veoma bitna stavka za jedno društvo. Način izgradnje i subjektivni osećaj koji hram odašilje pojedincu su krucijalne stvari kada čitamo način razmišljanja i života jednom društvu. Dok su hrišćanski hramovi građeni visoki, sa pogledom samo na gore, gde je bog, a starogrčki hramovi imali otvorene zidove ka svojoj okolini, šinto hramovi svojim izgledom ne sugerišu ni na kakav autoritet. Oni su veoma skromni, često veoma mali, građeni od drveta i ima ih veoma puno širom Japana. Uloga šinto hramova je čuvanje regalija i mesto na kom vernici dolaze da daju ponude i kažu svoj norito, koji je potpuno arbitraran, a ne pisan, kao što je to u nekim religijama. Regalije su sakralni predmeti ostavljeni od strane kamija. Tri najpoznatije regalije je Amaterasu ostavila prvom japanskom caru, Đimu Tennou, a to su bili mač, polu-dragi kamen i ogledalo, koji se i dalje čuvaju u jednom tokijskom hramu. U hramovima se nalaze i medijumi, koji predstavljaju spoj sveta kamija i ljudi. Ovi medijumi nisu nikakva forma sveštenstva, već su to obični predmeti, odnosno šintaii, koji mogu biti najobičnji kamen ili drvo. Predmeti koji imaju mitamu, odnosno kami čuvara hrama u sebi, ondosno šintai, opasani su belim kanapom, da bi bili prepoznatljivi kao sveti unutar hrama.

Šintoizam ima religijske karakteristike, s obzirom da je posedovao i izvesnu formu sveštenstva. Prvi radnici u hramovima bile su žene, koje su se nazivale miko i imale su sopstvene karakteristične uniforme. Primarni zadatak im je da održavaju hram i učestvuju u obredima, najčešće pročišćavanja. S obzirom da bolest i prljavost imaju veoma negativno konotaciju u šintoizmu, pojedinci koji su se smatrali prljavima i bolesnima dolazili su na obrede čišćenja u hram. Miko bi ih „pročistila“ koristeći bambusov štap sa koga vise sveti parčići papira, zvan gohei. Tek dolaskom budizma u Japan ulogu sveštenika su dobijali i muškarci. Šintoističko sveštenstvo u Japanu nije imalo mnogo političkog uticaja, za razliku od hrišćanskog sveštenstva u Evropi, što mnogo govori o japanskim zakonima i društvenom ponašanju. Šintoizam i duh prvog cara su dobili na značaju tek tokom dva svetska rata u kojima je Japan učestvovao, i to samo zarad podizanja društvenog morala u ratnim vremenima. Šintoistički, kao i budistički hramovi, kasnije su bili i u funkciji prihvatanja dece siročadi, škola za tradicionalne borilačke veštine (dođo) ili klasičnih škola.

Najznačajniji šintoistički hram je hram u Iseu. Taj hram je specifičan jer se veruje da se jednom godišnje svi kamii i jokaii iz šintoizma sastaju tamo. Tom događaju je posvećen i čitav festival.

Šintoizam u kontaktu sa ostalim religijama

Najviše uticaja na šintoizam je imao budizam koji je iz Kine došao u Japan u sedmom veku naše ere. Šintoizam je bio dobra podloga, jer originalni indijski budizam nije imao mesta da napravi društvenu stratifikaciju i u Japanu. Izuzimajući koncept budističke darme, te raslojavajući budizam na mnogobrojne kultove i sekte u Japanu, šintoizam je uspeo da modifikuje budizam i adaptira ga na aktuelno društvo. Japanski zen budizam je bio plod ovog spajanja. Takođe, strogost kineskog konfučijanstva dugi niz vekova nije uspevala da obuzme šintoistička verovanja, sve do uzdizanja nacionalističkih i fašističkih pokreta u dvadesetom veku.

Hrišćanstvo nije uspelo da naruši čvrstu kombinaciju zen budizma i šintoizma, iako je pridobilo mnoge vernike u Japanu. Međutim, s obzirom da se postulati hrišćanstva skoro potpuno razlikuju od „postulata“ šintoizma i zen budizma, pristalice hrišćanstva su bile grubo proterivane iz zemlje. Naravno, popravljanjem japanskih spoljno-političkih odnosa u devetnaestom veku, hrišćanstvo postaje prihvaćeno u japanskom društvu, iako opet, u izmenjenom, modifikovanom obliku.

Prema Ustavu iz 1947. godine u Japanu je zagarantovana sloboda veroispovesti. Danas je veoma teško utvrditi tačan broj šinto vernika, iako se većina ljudi vodi po šinto običajima. U Japanu, šintoizam je put života, a zen budizam put smrti. Zen budizam i šinto su se spojili u japanskom društvu i, iako se većina Japanaca izjašnjava kao „nereligiozno“, statistički podaci govore da je 86% – 96% stanovnika šintoističke ili zen budističke veroispovesti, dok se ostatak ljudi vode kao hrišćani, konfučijanci i taoisti. Računa se da u Japanu postoji preko 80 hiljada šinto hramova. Ise šinto je forma „čistog“ šintoizma, nastalog kao reakcija na sisteme vera koji su dolazili spolja,  vodio se kao zvanična nacionalna filozofija tokom nacističke i fašističke propagande u Japanu. Šintoizam je uspeo da se spoji sa drugim religijama i zadrži svoju formu ljubavi i života, na žalost zloupotrebljenu tokom dva svetska rata. Iako je šintoizam izvesno jedinstvo sa svime što nas okružuje, ekstremni desničarski pokreti u Japanu i dalje se vode parolom „Prvo kami, onda Buda.“, koju je formulisala japanska vlast u sedmom veku kao odgovor na budizam.

Literatura:
Aston V. G. (1907). „Šinto – Drevna Religija Japana“, The Open Court Publishing Company, Čikago (prev. Višnjić-Žižović S. (2010). Beograd)
Biro za Javnu Obaveštajnu Službu i Prosvetne Poslove (1964). „Današnji Japan“, Ministarstvo Inostranih Poslova, Japan

Autorka: Isidora Pejakov 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *