Истина и фикција у роману “Дневник о Чарнојевићу” Милоша Црњанског

Питање односа књижевности према стварности, уметничких дела према свету, отворено је већ са првим покушајима да се наша збиља стваралачки „репродукује“. Да ли је уметност напросто представљање живота или креација света за себе, посебног и непоновљивог, али једносуштаственог са реалношћу по општим истинама које садржи? Пружа ли нам одговоре на егзистенцијалне недоумице или нема већу намену од забављачке, помало неозбиљне, чак другостепене?

Много раније него што је ренесансна поетика именовала фикцију, полемисало се о томе „лаже ли нас“, сасвим упрошћено гледано, књижевност? У складу са тим, већ први покушаји античких мислилаца да дефинишу њену природу и одреде јој улогу у заједници, исцртали су основну поделу на неколико главних теоријских токова. Важно је узети у обзир првобитну неодвојивост „чисто“ књижевних од историографских дела, митова, легенди. Њихов садржај, ликови и теме били су део свакодневног живота, културног и религијског наслеђа друштва. Дистанца између „стварног“ и „измишљеног“ углавном није постојала, свакако не у данашњем смислу. Стога је Платону и било не само лако, већ крајње логично, да песнике који су богове, хероје или норме понашања прописане ваљаном грађанину приказивали на недостојан начин, изопшти из своје идеалне државе. Не одричући тиме лепоту и уметничку вредност поезији, у први план ипак истиче одсуство њене непосредне користи и етичко-васпитне димензије.

Осим тога, поимајући миметичку природу песништва као донекле деградирајућу, велики филозоф ће немилосрдно обележити овај вид стваралаштва као нижеразредну, од истине (присутне једино у недосежном царству идеја) удаљену делатност, без много користи и достојанства. Убрзо ће његов ученик Аристотел исте појмове сагледати другим очима и поставити још увек прихватано и уважавано образложење мимезе као по себи сврховите.

Милош Црњански

Међутим, тек са епохом романтизма успоставља се изразита раздаљина између фиктивног и појавног света, славећи моћ имагинације, величајући њену способност да обезбеди бекство из стега незадовољавајуће свакодневнице. Долази до разочараности историјским исходиштем доба просвећености и револуционарних покрета. Комбинацијом иронијског отклона од „промашених идеала“ за којима се трагало у идеологијама, са вером у то да је смисао скривен у самом појединцу и његовој храбрости да себи дозволи узлет у светове под-и-надсвесног, изванразумског, књижевно дело стиче већу слободу него икада пре. На плану форме, тема, садржаја, репертоара мотива и стилских решења, загосподариће потпуна аутономија. Нешто слично поновило се једва век касније, појавом симболизма, декаденције и модерне, нарочито у атмосфери непосредно уочи и по завршетку Првог светског рата. Ово гранично искуство заувек је изменило лице епохе и увело човечанство у конфузно вишегласје, општу релативизацију и недостатак упоришта, које још увек проживљавамо.

Ипак, чињеница да између „првог“ и „обновљеног“ (наравно, под различитим именима и нешто измењеним поетичким захтевима) романтизма долази до периода преовладавања реализма, повратка истицању књижевног дела као својеврсног сведочанства о тренутку и месту настајања, показује нам како између ова два лица исте уметности никада не може доћи до потпуног раздвајања. На исти начин, чини се, једна никада неће апсолутно надвладати другу, с обзиром да су исувише блиско скопчане. Толико, да питање „шта је истина – а шта фикција?“ и поред много одговора, остаје отворено, актуелно и изазовно.

Коју год између супротстављених, наизглед неспојивих теорија одабрали, фикција се показала као један од најзанимљивијих (уједно најзахвалнијих) путева до истине. Књижевно дело се одавно вреднује, између осталог, према вештини пружања одговора на изазове реалности, кроз универзалне, свевременски важеће истине. Свака фикција нам у одређеном смислу нуди истину – и нема истине која није подложна фикционалној, дакле уметничкој обради. Њихов сплет постаје посебно упадљив код жанрова попут (ауто)биографије, дневника, (псеудо)историјске прозе, али и у готово сваком делу које тематизује судар збиље са „неистином“/илузијом/маштом. Да ли је, онда, фикција својеврсна обмана? Или, напротив, једина истина којом заправо располажемо?

Први роман Милоша Црњанског, „Дневник о Чарнојевићу“, могао би бити савршен пример укрштаја (и нерешеног окршаја) истине и фикције, не само на очигледном, спољашњем плану, већ пре свега унутар самог приповедног света. Претпоставимо ли да је свака фиктивна представа свет, па тиме и истина за себе, уочићемо како најинтересантнија решења долазе са уношењем фикције у – фикцију. Реч је о још једној древној теми, која у књижевност улази још од првих покретања питања снова, привиђења, уобразиље, али јој тек романтизам отвара велика врата. Други вид увођења фикције као теме јесте читалаштво, односно, занетост јунака литературом. Књижевност тако, још од Сервантесовог „витеза тужног лика“ (код Црњанског у значајној, скоро амблемској позицији и, филмски речено, са cameo-појавом), до вертеризма, боваризма и Доријана Греја „поквареног једном декадентном књигом“, обликује њихове судбине и начин на који се представљају пред светом.

Поред необичности, опирања одредивости и конвенцијама (којима се истовремено служи, поиграва и подсмева), „Дневник о Чарнојевићу“ покреће битан проблем рефлектовања живота/стварности у делу и обратно. При том долази до ефекта налик на традиционалне руске лутке „бабушке“, јер писац у причу неоспорно уноси знатан (и препознатљив) удео личног животног искуства, али и главни лик (још једна проблематична позиција) пројектује своје на загонетну фигуру Чарнојевића. Потоњи, у једном тренутку, заиста постаје централна личност, протагониста приче.

О аутобиографским мотивима и инспирацији које је Црњански уносио у ово, али и остала дела из прве фазе стваралаштва (тзв. „суматраистички“ опус, у који поред „Дневника“ спадају „Лирика Итаке“ и пратећи коментари, те драма „Маска“), писано је често. Анализирани су сви лутајући, препознатљиви детаљи који омогућавају такво груписање. Зато бисмо се, радије него на понављање општих места, усредсредили на уочавање односа истине и фикције унутар дела, са његовом неодредивошћу и неухватљивошћу. У сваком погледу, колико је јасан подсмех, толико је очигледно и уклапање у романтичарски третман стварности насупрот књижевној фикцији. Посебно су интересантне границе између историјске позадине, нескривених обележја духа епохе и света сновидовних успомена. Од самог почетка, оне се толико померају да долази до потпуног ишчезавања и преступања из једне (хронолошке, просторне, идејне) димензије у другу.

Жанровски сигнал из наслова нарушава и оповргава садржај „дневника“ који то заправо није и, уосталом, сам по себи довољно буди запитаност над степеном (подразумеване) искрености аутора. Затим, први пасуси покрећу неколико кључних питања: од разлога писања, преко адресанта/предмета обраћања, до сврхе исповести. У вези су, наравно, са општим расположењем епохе, дакле, доменом историјског/збиљског.

Милош Црњански

Често се говори о диференцирању и канонизовању прозних врста путем жанровске одреднице. Наслов или поднаслов који је садржи, значајан је паратекстуални елемент у служби стратегије приповедања. „Дневник о Чарнојевићу“ ово правило на више начина нарушава. За почетак, нема датирања и са великом слободом се односи према хронологији збивања. Један дневник, парадоксално, није писан ЗБОГ себе, ЗА себе, нити О себи (барем не на први поглед). Три нивоа стварности, удвајања, приче, представљају: аутор – Рајић – Чарнојевић; чињенична – парадигматска истина; поетски – комуникативни језик; дневник – роман (жанровско удвајање). Из тог разлога је од кључне важности разоткрити идентитет онога коме се обраћа, јер посредством тог податка дешифрујемо идентитет наратора/писца бележака. Они су нераскидиво повезани, (као) два лица истог бића – на неколико нивоа, брише се подразумевана граница. Бекство је сада, поред оног у другу стварносну димензију, могуће усмерити и на другу кожу, туђу личност. Уводи ли зато Петар Рајић, у причу, Чарнојевића?

Могуће је препознати четири временска плана „Дневника о Чарнојевићу“, а сви се преплићу и наизменично износе мање-више сталне мотивске преокупације. То су: доба детињства и младости; ратно искуство; болнички период; живот повратника. Потоњим му се додељује позиција госта у нескладном, нападном, гротескном свету сталне јесени, чулности „набијене“ трулошћу и мртвилом.

Романи које чита обликовали су и специфичан доживљај жене. Маца, проводаџисањем наметнута удавача („Сви су знали, да ме треба оженити и оженише ме. О мени се исто тако много решавало као и о свему другом и о рату“, стр. 41.), јесте тип равничарске Еме Бовари. Њена лепота подсећа „на неки харем у роману једном – а ја често читам романе“, док црнина пада по њој „као ћилимови тешко по постељама, ћилимови са шарама, које сам толико волео“(39). Утеха се тражи у пијанству свести, док је мирис жене једнак мртвачком, доживљај који откривамо захваљујући идентичној поредбеној конструкцији „само га у вину не беше“ (39; 51). Први ниво дистанце, сигнал да је јунак удаљен не само од света, већ и од самога себе, представља реторичко питање (истини за вољу, више снисходљива констатација): „Ко зна шта се дешавало у мојој души.“

Услед тога, долази до новог временско-просторног „скока“ у приповедању. Овога пута, у питању су сећања на болничке дане у Кракову, другу (пријатнију) љубав, уз виши ниво (ауто)имагинације. Понављањем лајтмотивског исказа „јесен, и живот без смисла“, круг се непрестано обнавља и затвара. Натуралистичким приказима рата у граду и болници, као фрагментима историје („Позоришта су пуна. Кад какав без ноге уђе у трамвај, дуго чека док му каква стара жена не устане“, стр. 62.), супротстављени су мотиви шара на бачванском ћилиму и руменила, као дубоко индивидуални, субјективни доживљај („Кад га погледам – небо зарумени“, стр. 58.).

Потреба за артикулисањем новог, „текстуално преосмишљеног живота“, условљава постепено издвајање другог из Рајићеве свести, а који управо у простору сна добија своје јасно уобличење. Тако се лични подаци јунака/поседника приповедног гласа, по први пут појављују тек на средини романа, у неозбиљном и узгредном контексту. Од тог тренутка, он се са интроспективног пребацује на директно обраћање („Хоћу да Вам причам“), мада нејасно коме („Вама“ може бити једнина и множина, што варира од пасуса до пасуса и једне слике до друге: „осим вас Далматинаца“; „драги мој (…)Ах, хоћу да ти причам сан, један мој сан…“). Може бити да се говори самој прошлости или из прошлости: у сваком случају, „окидач“ је за почетак приче о Чарнојевићу. У аутобиографској нарацији, све је подређено субјекту/главном јунаку, па и остале личности, претворене у објекте. Једино за онога коме је дневник насловом посвећен, наведено не важи.

Чини се као да наратор од почетка живи у сну, трајној летаргији. Сугерисана привремена бекства била су једини заиста ЊЕГОВИ потези и избори, све остало као да му је наметано споља. Ношен је животом и околностима, више него што их је усмеравао сопственим одлукама: „завише ме у бунде“, „сместише ме у мали воз“, „напунише ми пртљаг“(16), све до адолесценције. Отуда ће и ток сећања бити испрекидан, а слике се смењивати без очигледног редоследа и повезаности. Шта се догоди када се границе стварности у самом делу поремете, па „фикција“ постане део друге фикције? Где се, уопште, налази линија која дели, постоји ли заиста, или је тек (само)обмана, маскирање, двострука игра са јединственим циљем?

Информације о томе да ли је нешто фикција или не, често не долазе из самог текста, већ наслова, поднаслова (мемоари, роман, путопис), критичког приказа, увода и сличних „паратекстова“. У односу на унапред предочену категорију, зависиће начин на који реагујемо у процесу читања. Абот истиче то што „фикција, са слободом коју има, може да имитира било које средство које се налази у нефикцији, а да и даље остане фикција.“ Како је Дорит Кон приметила, оповргавајући Серлова строга раздвајања могућности постојања разликовних „сигнала“ унутар једног дела, наративна фикција не познаје ограничења, па може „поуздано и тачно да бележи унутрашње мисли и стања својих ликова.“ У том смислу је Црњанском пошло за руком да, користећи се комбинацијом дневничке и интроспективне прозе, на изразито лирски начин спроведе у дело осуду друштвеног поретка чија је жртва био нараштај Петра Рајића, као ауторског алтер-ега.

„У игри фикције ствара се други свет“, који са нашим дели барем једну неоспорну сличност – разликовање чињеничног, лажног и фикцијског. То значи да ликови у његовим оквирима могу грешити или доносити исправне одлуке, а ми ћемо то без проблема разликовати – мада није у складу са чињеницама НАШЕ реалности. Абот ово објашњава човековом урођеном способношћу да ствара фиктивне светове. Међутим, „Дневник о Чарнојевићу“ врло флексибилно врши претапања „стварносног“ у сновидовно и халуцинантно, удвајајући наративне перспективе и изазивајући збуњеност наглим прелазима из једне у другу предочавану сферу.

Романтичарски преврат и надреалистички/авангардни наговештаји, спојили су свој утицај на примеру дневника о неком другом. Жанровски сигнал наводи на погрешан закључак, будући да Рајић креира алтер-его у лику Чарнојевића, док прави аутор у оба јунака уноси лично искуство, идеале (суматраизам, етеризам) и њихов слом (цинични повратник, безвољни нихилиста). Црњански се најпре школовао на експортној академији у Ријеци, а затим у Бечу (где је заиста био члан студентског друштва „Зора“). Мобилисан је у аустроугарској војсци, ратовао по Галицији и Италији, објављивао антиратну и анархистичку поезију. „Суматраизам“, који овде пропагира Чарнојевић (чак је и етимологија презимена иста), водећи је манир у његовој првој фази стваралаштва.

Удвајање у овом роману најупадљивије сугерише неопходност запитаности над тиме шта је „истинито“, а шта „фиктивно“? Интертекстуалност као средство веома доприноси проблематици. Главни лик и људи око њега, намерно или не, на основу књижевних модела креирају сопствени живот и очекивања од других. А све се то уклопило у (уморни) дух епохе, с обзиром да је на ширем плану, обухваћен свет уочи, у току и непосредно након Првог светског рата. Централни ниво приче заузима Петар Рајић у рату и затишју; док је на унутрашњем Чарнојевић, са својом утешном, узорном филозофијом. Искораци из једног у наредни круг не престају, али се при том бескомпромисно и са нескривеном горчином указује на објективне, кобне последице ратног искуства по читаве тек стасале генерације „изгубљених јунака“. Чарнојевићев етеризам је покушај изградње алтернативног уточишта за, вишеструким разочарањима скрхане, душу и свест, а уједно представља суптилни, истанчани протест против гротескне, бесмислене „кланице века“.

Уметност не мора одговарати стварности, нити тражити емпиријску потврду и спољне доказе – само по себи, дело ће садржати најдубљу истину. Тиме је дебитантско прозно остварење Црњанског испоштовало романтичарску (или, ако ћемо тренутку настајања дати предност, авангардну) поетику, а истовремено и теорију евиденције. Ненаметљиво, али субверзивно, кроз меланхолично-негирајућу лелујавост „дневничке“ исповести, оставља несвакидашње сведочанство духовне климе с почетка ХХ века. И овога пута, истина чини стваралаштво, на неки начин, својим поузданим, вечитим посредником до читалаца. Њена порука је јасна и ефектна, те се извесна друштвена ангажованост никако не може негирати, али се такође не губи суштинско преовладавање поетичког над политичким аспектом. Фикција на тај начин заиста постаје друго лице историје и својеврсна, естетски и уметнички обликована истина о постојању.1)

Ауторка: Исидора Ђоловић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1.
Примарна литература:
Црњански, Милош – „Дневник о Чарнојевићу“; „Српска књижевност – роман, књига 22; НОЛИТ: Београд; 1982.
Секундарна литература:
Абот, Х. Портер – „Увод у теорију прозе“, Београд: Службени гласник, 2009.
Брајовић, Тихомир – „Фикција и моћ“, Београд: Архипелаг, 2011.
Велек, Рене; Ворен, Остин – „Теорија књижевности“, Београд: НОЛИТ, 1991.
Грубачић, Слободан – „Меморија текста“,Сремски Карловци/Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2015.
Дувњак Радић, Жаклина – „Аутобиографија, фикција и ја (Проблем фикционалности аутобиографске прозе)“, Београд: Службени гласник, 2011.
Квас, Корнелије – „Истина и поетика“; Нови Сад: Академска књига; 2011.
Милошевић, Никола – „Милош Црњански као романописац“ (поговор у „Дневник о Чарнојевићу“, „Српска књижевност – роман“, књига 22); НОЛИТ: Београд; 1982, стр. 119-137.
Петровић, Предраг – „Авангардни роман без романа: поетика кратког романа српске авангарде“, Београд: Институт за књижевност и уметност, 2008, поглавље „Где су гробови старих романа? Дневник о Чарнојевићу Милоша Црњанског“, стр. 159. – 196.
Свеске: часопис за књижевност, уметност и културу, темат „Фикција и истина“, година XXIV, број 109, Панчево, септембар 2013.
Тасић, Владимир – „Њушкачи јабука (есеји)“; Нови Сад: Светови, 2005.
Шефер, Жан-Мари – „Зашто фикција?“; Нови Сад: Светови, 2011.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *