Istina i fikcija u romanu “Dnevnik o Čarnojeviću” Miloša Crnjanskog

Pitanje odnosa književnosti prema stvarnosti, umetničkih dela prema svetu, otvoreno je već sa prvim pokušajima da se naša zbilja stvaralački „reprodukuje“. Da li je umetnost naprosto predstavljanje života ili kreacija sveta za sebe, posebnog i neponovljivog, ali jednosuštastvenog sa realnošću po opštim istinama koje sadrži? Pruža li nam odgovore na egzistencijalne nedoumice ili nema veću namenu od zabavljačke, pomalo neozbiljne, čak drugostepene?

Mnogo ranije nego što je renesansna poetika imenovala fikciju, polemisalo se o tome „laže li nas“, sasvim uprošćeno gledano, književnost? U skladu sa tim, već prvi pokušaji antičkih mislilaca da definišu njenu prirodu i odrede joj ulogu u zajednici, iscrtali su osnovnu podelu na nekoliko glavnih teorijskih tokova. Važno je uzeti u obzir prvobitnu neodvojivost „čisto“ književnih od istoriografskih dela, mitova, legendi. NJihov sadržaj, likovi i teme bili su deo svakodnevnog života, kulturnog i religijskog nasledja društva. Distanca izmedju „stvarnog“ i „izmišljenog“ uglavnom nije postojala, svakako ne u današnjem smislu. Stoga je Platonu i bilo ne samo lako, već krajnje logično, da pesnike koji su bogove, heroje ili norme ponašanja propisane valjanom gradjaninu prikazivali na nedostojan način, izopšti iz svoje idealne države. Ne odričući time lepotu i umetničku vrednost poeziji, u prvi plan ipak ističe odsustvo njene neposredne koristi i etičko-vaspitne dimenzije.

Osim toga, poimajući mimetičku prirodu pesništva kao donekle degradirajuću, veliki filozof će nemilosrdno obeležiti ovaj vid stvaralaštva kao nižerazrednu, od istine (prisutne jedino u nedosežnom carstvu ideja) udaljenu delatnost, bez mnogo koristi i dostojanstva. Ubrzo će njegov učenik Aristotel iste pojmove sagledati drugim očima i postaviti još uvek prihvatano i uvažavano obrazloženje mimeze kao po sebi svrhovite.

Miloš Crnjanski

Medjutim, tek sa epohom romantizma uspostavlja se izrazita razdaljina izmedju fiktivnog i pojavnog sveta, slaveći moć imaginacije, veličajući njenu sposobnost da obezbedi bekstvo iz stega nezadovoljavajuće svakodnevnice. Dolazi do razočaranosti istorijskim ishodištem doba prosvećenosti i revolucionarnih pokreta. Kombinacijom ironijskog otklona od „promašenih ideala“ za kojima se tragalo u ideologijama, sa verom u to da je smisao skriven u samom pojedincu i njegovoj hrabrosti da sebi dozvoli uzlet u svetove pod-i-nadsvesnog, izvanrazumskog, književno delo stiče veću slobodu nego ikada pre. Na planu forme, tema, sadržaja, repertoara motiva i stilskih rešenja, zagospodariće potpuna autonomija. Nešto slično ponovilo se jedva vek kasnije, pojavom simbolizma, dekadencije i moderne, naročito u atmosferi neposredno uoči i po završetku Prvog svetskog rata. Ovo granično iskustvo zauvek je izmenilo lice epohe i uvelo čovečanstvo u konfuzno višeglasje, opštu relativizaciju i nedostatak uporišta, koje još uvek proživljavamo.

Ipak, činjenica da izmedju „prvog“ i „obnovljenog“ (naravno, pod različitim imenima i nešto izmenjenim poetičkim zahtevima) romantizma dolazi do perioda preovladavanja realizma, povratka isticanju književnog dela kao svojevrsnog svedočanstva o trenutku i mestu nastajanja, pokazuje nam kako izmedju ova dva lica iste umetnosti nikada ne može doći do potpunog razdvajanja. Na isti način, čini se, jedna nikada neće apsolutno nadvladati drugu, s obzirom da su isuviše blisko skopčane. Toliko, da pitanje „šta je istina – a šta fikcija?“ i pored mnogo odgovora, ostaje otvoreno, aktuelno i izazovno.

Koju god izmedju suprotstavljenih, naizgled nespojivih teorija odabrali, fikcija se pokazala kao jedan od najzanimljivijih (ujedno najzahvalnijih) puteva do istine. Književno delo se odavno vrednuje, izmedju ostalog, prema veštini pružanja odgovora na izazove realnosti, kroz univerzalne, svevremenski važeće istine. Svaka fikcija nam u odredjenom smislu nudi istinu – i nema istine koja nije podložna fikcionalnoj, dakle umetničkoj obradi. NJihov splet postaje posebno upadljiv kod žanrova poput (auto)biografije, dnevnika, (pseudo)istorijske proze, ali i u gotovo svakom delu koje tematizuje sudar zbilje sa „neistinom“/iluzijom/maštom. Da li je, onda, fikcija svojevrsna obmana? Ili, naprotiv, jedina istina kojom zapravo raspolažemo?

Prvi roman Miloša Crnjanskog, „Dnevnik o Čarnojeviću“, mogao bi biti savršen primer ukrštaja (i nerešenog okršaja) istine i fikcije, ne samo na očiglednom, spoljašnjem planu, već pre svega unutar samog pripovednog sveta. Pretpostavimo li da je svaka fiktivna predstava svet, pa time i istina za sebe, uočićemo kako najinteresantnija rešenja dolaze sa unošenjem fikcije u – fikciju. Reč je o još jednoj drevnoj temi, koja u književnost ulazi još od prvih pokretanja pitanja snova, prividjenja, uobrazilje, ali joj tek romantizam otvara velika vrata. Drugi vid uvodjenja fikcije kao teme jeste čitalaštvo, odnosno, zanetost junaka literaturom. Književnost tako, još od Servantesovog „viteza tužnog lika“ (kod Crnjanskog u značajnoj, skoro amblemskoj poziciji i, filmski rečeno, sa cameo-pojavom), do verterizma, bovarizma i Dorijana Greja „pokvarenog jednom dekadentnom knjigom“, oblikuje njihove sudbine i način na koji se predstavljaju pred svetom.

Pored neobičnosti, opiranja odredivosti i konvencijama (kojima se istovremeno služi, poigrava i podsmeva), „Dnevnik o Čarnojeviću“ pokreće bitan problem reflektovanja života/stvarnosti u delu i obratno. Pri tom dolazi do efekta nalik na tradicionalne ruske lutke „babuške“, jer pisac u priču neosporno unosi znatan (i prepoznatljiv) udeo ličnog životnog iskustva, ali i glavni lik (još jedna problematična pozicija) projektuje svoje na zagonetnu figuru Čarnojevića. Potonji, u jednom trenutku, zaista postaje centralna ličnost, protagonista priče.

O autobiografskim motivima i inspiraciji koje je Crnjanski unosio u ovo, ali i ostala dela iz prve faze stvaralaštva (tzv. „sumatraistički“ opus, u koji pored „Dnevnika“ spadaju „Lirika Itake“ i prateći komentari, te drama „Maska“), pisano je često. Analizirani su svi lutajući, prepoznatljivi detalji koji omogućavaju takvo grupisanje. Zato bismo se, radije nego na ponavljanje opštih mesta, usredsredili na uočavanje odnosa istine i fikcije unutar dela, sa njegovom neodredivošću i neuhvatljivošću. U svakom pogledu, koliko je jasan podsmeh, toliko je očigledno i uklapanje u romantičarski tretman stvarnosti nasuprot književnoj fikciji. Posebno su interesantne granice izmedju istorijske pozadine, neskrivenih obeležja duha epohe i sveta snovidovnih uspomena. Od samog početka, one se toliko pomeraju da dolazi do potpunog iščezavanja i prestupanja iz jedne (hronološke, prostorne, idejne) dimenzije u drugu.

Žanrovski signal iz naslova narušava i opovrgava sadržaj „dnevnika“ koji to zapravo nije i, uostalom, sam po sebi dovoljno budi zapitanost nad stepenom (podrazumevane) iskrenosti autora. Zatim, prvi pasusi pokreću nekoliko ključnih pitanja: od razloga pisanja, preko adresanta/predmeta obraćanja, do svrhe ispovesti. U vezi su, naravno, sa opštim raspoloženjem epohe, dakle, domenom istorijskog/zbiljskog.

Miloš Crnjanski

Često se govori o diferenciranju i kanonizovanju proznih vrsta putem žanrovske odrednice. Naslov ili podnaslov koji je sadrži, značajan je paratekstualni element u službi strategije pripovedanja. „Dnevnik o Čarnojeviću“ ovo pravilo na više načina narušava. Za početak, nema datiranja i sa velikom slobodom se odnosi prema hronologiji zbivanja. Jedan dnevnik, paradoksalno, nije pisan ZBOG sebe, ZA sebe, niti O sebi (barem ne na prvi pogled). Tri nivoa stvarnosti, udvajanja, priče, predstavljaju: autor – Rajić – Čarnojević; činjenična – paradigmatska istina; poetski – komunikativni jezik; dnevnik – roman (žanrovsko udvajanje). Iz tog razloga je od ključne važnosti razotkriti identitet onoga kome se obraća, jer posredstvom tog podatka dešifrujemo identitet naratora/pisca beležaka. Oni su neraskidivo povezani, (kao) dva lica istog bića – na nekoliko nivoa, briše se podrazumevana granica. Bekstvo je sada, pored onog u drugu stvarnosnu dimenziju, moguće usmeriti i na drugu kožu, tudju ličnost. Uvodi li zato Petar Rajić, u priču, Čarnojevića?

Moguće je prepoznati četiri vremenska plana „Dnevnika o Čarnojeviću“, a svi se prepliću i naizmenično iznose manje-više stalne motivske preokupacije. To su: doba detinjstva i mladosti; ratno iskustvo; bolnički period; život povratnika. Potonjim mu se dodeljuje pozicija gosta u neskladnom, napadnom, grotesknom svetu stalne jeseni, čulnosti „nabijene“ trulošću i mrtvilom.

Romani koje čita oblikovali su i specifičan doživljaj žene. Maca, provodadžisanjem nametnuta udavača („Svi su znali, da me treba oženiti i oženiše me. O meni se isto tako mnogo rešavalo kao i o svemu drugom i o ratu“, str. 41.), jeste tip ravničarske Eme Bovari. NJena lepota podseća „na neki harem u romanu jednom – a ja često čitam romane“, dok crnina pada po njoj „kao ćilimovi teško po posteljama, ćilimovi sa šarama, koje sam toliko voleo“(39). Uteha se traži u pijanstvu svesti, dok je miris žene jednak mrtvačkom, doživljaj koji otkrivamo zahvaljujući identičnoj poredbenoj konstrukciji „samo ga u vinu ne beše“ (39; 51). Prvi nivo distance, signal da je junak udaljen ne samo od sveta, već i od samoga sebe, predstavlja retoričko pitanje (istini za volju, više snishodljiva konstatacija): „Ko zna šta se dešavalo u mojoj duši.“

Usled toga, dolazi do novog vremensko-prostornog „skoka“ u pripovedanju. Ovoga puta, u pitanju su sećanja na bolničke dane u Krakovu, drugu (prijatniju) ljubav, uz viši nivo (auto)imaginacije. Ponavljanjem lajtmotivskog iskaza „jesen, i život bez smisla“, krug se neprestano obnavlja i zatvara. Naturalističkim prikazima rata u gradu i bolnici, kao fragmentima istorije („Pozorišta su puna. Kad kakav bez noge udje u tramvaj, dugo čeka dok mu kakva stara žena ne ustane“, str. 62.), suprotstavljeni su motivi šara na bačvanskom ćilimu i rumenila, kao duboko individualni, subjektivni doživljaj („Kad ga pogledam – nebo zarumeni“, str. 58.).

Potreba za artikulisanjem novog, „tekstualno preosmišljenog života“, uslovljava postepeno izdvajanje drugog iz Rajićeve svesti, a koji upravo u prostoru sna dobija svoje jasno uobličenje. Tako se lični podaci junaka/posednika pripovednog glasa, po prvi put pojavljuju tek na sredini romana, u neozbiljnom i uzgrednom kontekstu. Od tog trenutka, on se sa introspektivnog prebacuje na direktno obraćanje („Hoću da Vam pričam“), mada nejasno kome („Vama“ može biti jednina i množina, što varira od pasusa do pasusa i jedne slike do druge: „osim vas Dalmatinaca“; „dragi moj (…)Ah, hoću da ti pričam san, jedan moj san…“). Može biti da se govori samoj prošlosti ili iz prošlosti: u svakom slučaju, „okidač“ je za početak priče o Čarnojeviću. U autobiografskoj naraciji, sve je podredjeno subjektu/glavnom junaku, pa i ostale ličnosti, pretvorene u objekte. Jedino za onoga kome je dnevnik naslovom posvećen, navedeno ne važi.

Čini se kao da narator od početka živi u snu, trajnoj letargiji. Sugerisana privremena bekstva bila su jedini zaista NJEGOVI potezi i izbori, sve ostalo kao da mu je nametano spolja. Nošen je životom i okolnostima, više nego što ih je usmeravao sopstvenim odlukama: „zaviše me u bunde“, „smestiše me u mali voz“, „napuniše mi prtljag“(16), sve do adolescencije. Otuda će i tok sećanja biti isprekidan, a slike se smenjivati bez očiglednog redosleda i povezanosti. Šta se dogodi kada se granice stvarnosti u samom delu poremete, pa „fikcija“ postane deo druge fikcije? Gde se, uopšte, nalazi linija koja deli, postoji li zaista, ili je tek (samo)obmana, maskiranje, dvostruka igra sa jedinstvenim ciljem?

Informacije o tome da li je nešto fikcija ili ne, često ne dolaze iz samog teksta, već naslova, podnaslova (memoari, roman, putopis), kritičkog prikaza, uvoda i sličnih „paratekstova“. U odnosu na unapred predočenu kategoriju, zavisiće način na koji reagujemo u procesu čitanja. Abot ističe to što „fikcija, sa slobodom koju ima, može da imitira bilo koje sredstvo koje se nalazi u nefikciji, a da i dalje ostane fikcija.“ Kako je Dorit Kon primetila, opovrgavajući Serlova stroga razdvajanja mogućnosti postojanja razlikovnih „signala“ unutar jednog dela, narativna fikcija ne poznaje ograničenja, pa može „pouzdano i tačno da beleži unutrašnje misli i stanja svojih likova.“ U tom smislu je Crnjanskom pošlo za rukom da, koristeći se kombinacijom dnevničke i introspektivne proze, na izrazito lirski način sprovede u delo osudu društvenog poretka čija je žrtva bio naraštaj Petra Rajića, kao autorskog alter-ega.

„U igri fikcije stvara se drugi svet“, koji sa našim deli barem jednu neospornu sličnost – razlikovanje činjeničnog, lažnog i fikcijskog. To znači da likovi u njegovim okvirima mogu grešiti ili donositi ispravne odluke, a mi ćemo to bez problema razlikovati – mada nije u skladu sa činjenicama NAŠE realnosti. Abot ovo objašnjava čovekovom urodjenom sposobnošću da stvara fiktivne svetove. Medjutim, „Dnevnik o Čarnojeviću“ vrlo fleksibilno vrši pretapanja „stvarnosnog“ u snovidovno i halucinantno, udvajajući narativne perspektive i izazivajući zbunjenost naglim prelazima iz jedne u drugu predočavanu sferu.

Romantičarski prevrat i nadrealistički/avangardni nagoveštaji, spojili su svoj uticaj na primeru dnevnika o nekom drugom. Žanrovski signal navodi na pogrešan zaključak, budući da Rajić kreira alter-ego u liku Čarnojevića, dok pravi autor u oba junaka unosi lično iskustvo, ideale (sumatraizam, eterizam) i njihov slom (cinični povratnik, bezvoljni nihilista). Crnjanski se najpre školovao na eksportnoj akademiji u Rijeci, a zatim u Beču (gde je zaista bio član studentskog društva „Zora“). Mobilisan je u austrougarskoj vojsci, ratovao po Galiciji i Italiji, objavljivao antiratnu i anarhističku poeziju. „Sumatraizam“, koji ovde propagira Čarnojević (čak je i etimologija prezimena ista), vodeći je manir u njegovoj prvoj fazi stvaralaštva.

Udvajanje u ovom romanu najupadljivije sugeriše neophodnost zapitanosti nad time šta je „istinito“, a šta „fiktivno“? Intertekstualnost kao sredstvo veoma doprinosi problematici. Glavni lik i ljudi oko njega, namerno ili ne, na osnovu književnih modela kreiraju sopstveni život i očekivanja od drugih. A sve se to uklopilo u (umorni) duh epohe, s obzirom da je na širem planu, obuhvaćen svet uoči, u toku i neposredno nakon Prvog svetskog rata. Centralni nivo priče zauzima Petar Rajić u ratu i zatišju; dok je na unutrašnjem Čarnojević, sa svojom utešnom, uzornom filozofijom. Iskoraci iz jednog u naredni krug ne prestaju, ali se pri tom beskompromisno i sa neskrivenom gorčinom ukazuje na objektivne, kobne posledice ratnog iskustva po čitave tek stasale generacije „izgubljenih junaka“. Čarnojevićev eterizam je pokušaj izgradnje alternativnog utočišta za, višestrukim razočaranjima skrhane, dušu i svest, a ujedno predstavlja suptilni, istančani protest protiv groteskne, besmislene „klanice veka“.

Umetnost ne mora odgovarati stvarnosti, niti tražiti empirijsku potvrdu i spoljne dokaze – samo po sebi, delo će sadržati najdublju istinu. Time je debitantsko prozno ostvarenje Crnjanskog ispoštovalo romantičarsku (ili, ako ćemo trenutku nastajanja dati prednost, avangardnu) poetiku, a istovremeno i teoriju evidencije. Nenametljivo, ali subverzivno, kroz melanholično-negirajuću lelujavost „dnevničke“ ispovesti, ostavlja nesvakidašnje svedočanstvo duhovne klime s početka HH veka. I ovoga puta, istina čini stvaralaštvo, na neki način, svojim pouzdanim, večitim posrednikom do čitalaca. NJena poruka je jasna i efektna, te se izvesna društvena angažovanost nikako ne može negirati, ali se takodje ne gubi suštinsko preovladavanje poetičkog nad političkim aspektom. Fikcija na taj način zaista postaje drugo lice istorije i svojevrsna, estetski i umetnički oblikovana istina o postojanju.1)

Autorka: Isidora Djolović

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1.
Primarna literatura:
Crnjanski, Miloš – „Dnevnik o Čarnojeviću“; „Srpska književnost – roman, knjiga 22; NOLIT: Beograd; 1982.
Sekundarna literatura:
Abot, H. Porter – „Uvod u teoriju proze“, Beograd: Službeni glasnik, 2009.
Brajović, Tihomir – „Fikcija i moć“, Beograd: Arhipelag, 2011.
Velek, Rene; Voren, Ostin – „Teorija književnosti“, Beograd: NOLIT, 1991.
Grubačić, Slobodan – „Memorija teksta“,Sremski Karlovci/Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2015.
Duvnjak Radić, Žaklina – „Autobiografija, fikcija i ja (Problem fikcionalnosti autobiografske proze)“, Beograd: Službeni glasnik, 2011.
Kvas, Kornelije – „Istina i poetika“; Novi Sad: Akademska knjiga; 2011.
Milošević, Nikola – „Miloš Crnjanski kao romanopisac“ (pogovor u „Dnevnik o Čarnojeviću“, „Srpska književnost – roman“, knjiga 22); NOLIT: Beograd; 1982, str. 119-137.
Petrović, Predrag – „Avangardni roman bez romana: poetika kratkog romana srpske avangarde“, Beograd: Institut za književnost i umetnost, 2008, poglavlje „Gde su grobovi starih romana? Dnevnik o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog“, str. 159. – 196.
Sveske: časopis za književnost, umetnost i kulturu, temat „Fikcija i istina“, godina XXIV, broj 109, Pančevo, septembar 2013.
Tasić, Vladimir – „NJuškači jabuka (eseji)“; Novi Sad: Svetovi, 2005.
Šefer, Žan-Mari – „Zašto fikcija?“; Novi Sad: Svetovi, 2011.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *