Испоснице Милице Миленковић

(Милица Миленковић: Испоснице, Бранково коло, Сремски Kарловци–Нови Сад 2019)

Милица Миленковић припада оним младим ауторима, који својим блиставим сјајем поезије и прозе надмашују многе културне оквире. Након бројних објављених књига, овога пута представља нам се збирком поезије Испоснице. У овој изузетној збирци налазе се три циклуса: Откровења са белине, Војсилов монолог и Војсилово откровење са укупно тридесет сонета (два сонетна вјенца) плус шест пјесама у слободном стиху.

Поезија Милице Миленковић дотиче апстрактну молитвену димензију која својим умјетничким приступом даје посебну снагу љепоти, али и оргиналности поезији надилазећи савремени српски поетски приказ. Kроз своје стихове ауторка посебно истиче свемир као бесконачни простор (његошевски „воздушни океан бескрајни“) у коме су врата Васељене отворена, гђе су правда и истина саткани у оквирима завјета и печата самог Бога („у кругу живота печатом Божјег лога“), кроз поезију („у венцу калиграфског метра и слога“) као једину трајну нит која нас повезује на свим духовним путевима и то „За испис онога што није реч једна / већ времена црта личног трајања“, јер „душа тог писара чедна / откида од монашке ризе постојања / парчад неба за друге душе тек досељене, / у име стихова и целе васељене“ (Откровења са белине, XIV, 9–14). Путеви поезије Милице Миленковић су често проткани самоћом („усамљеност ме гони“), енергичношћу опстанка („чувам на длану њихове животе“) и унутрашњим емотивно-визуелним доживљајем: „Илуминацију видове траве изникле из камена / додати маргини зеницом пера / а потом на измаку дана / исписати: љубав нада вера“ (Војсилово откровење, IX, 9–12).

Својим стиховима песникиња нас позива да славимо поезију, љубав, ријеч и Бога на стазама поетских надања, љепоте, мудрости, наде и снаге стхова који нас уводе у чаробни свијет ове оригиналне поезије са духовном димензијом као покретачем, али и прекретницом у животу саме пјесникиње. Однос ауторке према Свевишњем, као и према духовној компоненти, отвара тему суштине, тачније Љубави, а љубав је у тешким временима једини мотиватор доброг, стога ваља: „исписати: љубав нада вера / и мати им Софија, та мудроносна птица / на своду небеском – распетој кожи Агнеца“ (Војсилово откровење, IX, 12–14).

Милица Миленковић кроз Испоснице дарује читаоце јединственом димензијом стихова који нас својом благошћу, али и јаком елементима унутрашње енергије воде кроз далеке свјетове емоција које скривамо дубоко у себи. Тешко је признати да се налазимо на размеђима живота и смрти, често опијени вјером у духовност која нам понекад измиче у савременом друштву. Величанствена гозба екстазе и светих истина поезије Милице Миленовић је припремљена као храна за срце сваког истинског заљубљенику у Бога, поезију, љубав и све што постоји. Песникиња је исписала Једну свеопшту Поему Творцу и Његовој Творевини остављајући нам књижевно духовно благо за сва времена. Ако се у први мах у овој поезији не препознамо или не нађемо свој пут, потребно је време да ишчитамо Испоснице и да доживимо унутрашњу екстазу пјесникиње која нас својим чаробним поетским пером уводи у мистични свијет и љепоту овако изузетне и ријетке поетске стварности и мисли која кружи над ореолом читаоца, као вјечити подстрек и размишљање свим будућим генерацијама, јер она исписује „ове стихове у месту Сврљигу – / потомцима у будућност завичајну посланицу“ шаље „благовесну књигу“ (Војсилово откровење, IX, 1–3). Топоним Сврљиг носи печат Милице Миленковић показујући нам да пјесникиња чува унутрашњи рај простора на ком ствара и гдје је први пут у налету инспирације исписале многобројне стихове.

Спомени, сјећања у пејсажу завичаја, и другдје, неки знак или траг минулог живота – подстицајни су за поезију ауторке. Јављају се у ријечи и слици, а наговјештени су осјећањем неспокоја, таласом потиснутих доживљаја или слутњи: „све стрепим/ хоћемо ли остати навек овако будни“ (Војсилов монолог, 3). У првом реду, оних трагичних – у свијету пуном пораза наметнутој усамљености, а само у емоцијама часовима – заљубљеничким стиховима узвишених поређења и пјесничке игре над мостовима који нас спајају и над понорима који нас раздвајају.

Међутим, на свим оним путевима који полазе са јасних извора једне емоције или рефлексије – пут пјесникиње је и пут поистовећивања са њима у подређеном положају, као притока великој ријеци поезије, емоцији духовности, енергичности. Слобода ауторке ограничена је и почетном и крајњом тачком духовних обала ријеке, записима и натписима са маргина светих православних књига из периода од 12. до 14. века које узима за прототекст и метатекст своје књиге. Из тог разлога се ова поезија доживљава јаком емотивношћу, у сагласју са духовним. У корелацији са емоцијама, осјећање више је осјећање колективне вриједности, у складу са духовним тренутком који је изражен у пјесми као будници или завјету епохе, пројектованој код песникиње у слику опроста и датости прихваћених симбола, или – у мањем опсегу и значењу, када је у питању одређена унутрашња снага, али и драма пјесника – та подређеност је саосјећајне природе, поистовјећивање сродних душа кроз векове српске књижвености: „Ја именом многим раб милосног Бога / Нифон, Утех, Теодосије, Пахомије, земља и трава / изливам писмена трубом историјског рога/ из дана у век, изнова и изнова…“.

Ја слуга Божји звани именом поете
пожурујем перо које сеје круном
да птице вране и орлови не слете
у бразде њиве неба и кљуном

затру истину будућег живота
истину поезије у дослуху с Творцем
која отвара врата последњег кивота
и најслабијег међу нама назива борцем.

(Откровења са белине, II, 5–12)

Милица Миленкoвић је млада ауторка пред којом се налазе бројна размишљања и нови приступи писању и трајности поезије којом она доминира на свој посебан и специфичан начин. Сигурни смо да ће збирка поезија Испоснице наићи на изузетан одјек како критике, тако и читаоца који желе у себи да уткају онај истински дио данас тако ријетке поезије, која доминира у односу на свакодневицу и њен израз. Пјесникиња Милица Миленковић гради поетски пут на којем се истичу сва сложеност и дух поезије, на којем се налазе многа искушења која воде ка високим дометима поетске вриједности. Читати поезију Милице Миленковић значи бити директно повезан са духовношћу и енергијом космичког ванвременог простора којима ова пјесникиња броди, а која је себе уткала у најљепше димензије унутрашње емотивне рефлексије завичајног Сврљига и литературе којима тако несебично припада.

Аутор: Божидар Пророчић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *