Искораци из поретка који нестаје

Бруно Шулц, Циметасте продавнице, Београд 2014.

„С муком развијен из мрких димова и јутарњих магли – дан се брзо претварао у ниско ћилибарско поподне, остајући на тренутак прозрачан и златан као тамно пиво, да би се потом спустио у вишеструко подељене фантастичне ризнице шарених, бескрајних ноћи“.

Бруно Шулц креира своје реченице испуњавајући их сећањима, доживљајима, маштањима, мирисима и асоцијацијама. Слаже их и гради текст, који има текстуру магле, а тежину стене. Циметасте продавнице читамо као роман састављен од приповедака. Жанровско поигравање шири перспективу посматрања, као што елементи фантастике дају један другачији поглед на стварност.

Импресивност света са свим својим појавностима огледа се у очима дечака / сина. Кроз његову перспективу преламају се сцене из породичног живота – мајка, отац, кућа. Дете својим посматрањем проширује уске оквире задатости. Шта је једна улица ако ходајући не умемо да пронађемо неки тајни пролаз који нас води на сасвим други крај града? Шта је један град ако нема те скривене просторе? Шта је породица без тајни? Ово дете посматрач у Циметастим продавницама је приповедач, латентно свезнајући. Онај који види догађај. Види он и оно скривено, оно иза догађаја, али не уме да га освести другачије него као искорак из реалности. И у праву је што огољеност ружне реалности облачи у егзотичне тканине фантастике.

И тако посматрамо димензије простора у некој другој фази која није она материјалне природе. Улице се отварају за нови скок, укрштају, живе заједно са нама. Мислим да је исто са летњим врућинама и олујним ветровима. Нису то кулисе дешавања већ дешавање само, стопљено са јунаком.

Човек је фигура препуштена дешавањима – онај који доживљава, а не дела. Можда и онај који покушава да рашчивија сплет догађаја и реакција, сопствених и туђих. У једном времену (пред Други светски рат), када је апокалипса већ зачета, а свет само што није експлодирао у комадиће. Људско биће и јесте један непокретан ентитет коме се нешто дешава. Немоћ је саставни део свакодневице која све мање личи на ону јучерашњу.

Фигура оца и њене ексцентричности су на неки начин искорак из те препуштености. Симболички гледано не можемо са сигурношћу тврдити да ли је то акција или бег. Мада је и бежање део једне усплахирене реакције само што традиционално има негативну конотацију. Али је заправо херојски чин који се огледа у испуњености родитељске куће птицама. Очевим птицама. Ова невероватно реална фикција симболички нас наводи на немогућност. Ону немогућност нас бића без крила коју компензујемо тако што испунимо наш животни простор (боље рећи животну ограду) онима који могу да лете. И тако се кућна помоћница саплиће о те птице, породица само прихвата и не коментарише превише… И тако се рађа једна аутентична слика стварнија од сваке стварности.

Таванице испуњене птицама, ходници… Метаморфозе света прате метаморфозу оца. Његово постепено преображавање, које се убрзава и доводи до нестанка. Предратни мир је оно стање пред апокалиптично преображење. Али и даље са благим тоновима једног мирнодопског времена.

Шулцове реченице нас воде у два смера – унутрашњи и спољашњи. Спољашњи бих описала као – онај свет који нам отвара текст. Иде за корацима јунака, прати његове импресије, запажа његова прећуткивања, чуди се његовим отвореним очима које свет упијају и боје га својим мирисима. Облаче га у своје емоције и запажања. Доживљај је дубок и дубоко укороњен у свет, онај наш свет који користи ту стварност као први степеник. Добро користи тај потенцијал и развија га даље. Није то фантастика, иако личи на њу. То је дубоко аутентична спознаја свега, у исто време, свим чулима… и још… разумом и емоцијама. Спознаја коју само деца могу да виде у свој аутентичности, а коју одрастао човек може да поврати само кроз ексцентричности. То је та поларизација отац – син, дете – човек.

Унутрашњи смер вуче пажњу читаоца на личне доживљаје, оне наше већ помало, можда, и заборављене. Негде свесне, негде несвесне. И боримо се на та два фронта пратећи јунака, па себе. Заборављамо на тренутке то да ли је та летња оморина у нашем граду детињства или у граду јунака који прича.

Целина је једно уметничко дело, али свака реченица, баш свака као да је целина за себе кроз чије богатство се путује. Отвара просторе за корачање. Простире своја значења тако да имамо утисак да је свака тачка мала провалија коју је потребно превазићи да бисмо стигли до следећег тла. Чврсте површине које би у исто време могле бити и земља и облак. Овај, условно речено, роман ја сам доживела као поезију. Као реченице које су отишле у стихове и вратиле са као реченице спремне да иду у стихове.

Чин стварање има посебан (аутопоетички) значај у роману. И препустити се његовом утицају је најбоља одлука коју можете да донесете.

Ауторка: Милица Милић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *