Иродова вашаришта

Стварни свет је само полазна основа за тамни имагинаријум поезије Зорана Антонијевића. У Црној кући (2016) има неколико песама које реферишу на родни град и место живљења, док у Белој кући (2018) слика не-света губи локална обележја и постаје језива представа ширег географског подручја у коме живимо.

Када прочитамо уводну песму Црне куће „Моја улица“ помислићемо да се ради о социјалној поезији која у први план истиче негативне аспекте друштвене расподеле – сиромашни део града преплављен тугом за „прерано умрлим синовима“. Може да се чита и на тај начин, али она представља полазну основу за креирање поетског пакла, као предговор за свет хорора који се обзнањује у даљим стиховима. Песма „Комшиница“ износи судбину жене из окружења, а „Корисници народне кухиње“ у први план истичу свакодневни призор са улице. Видимо већ и по насловима да се ради о сиротињским, маргиналним и субмаргиналним слојевима, па читалац даље (могуће је) очекује моралистичке и друштвено ангажоване позиве на самилост. Међутим, даље песме оповргавају ово очекивање, јер полако формирају мозаичку структуру  свеопште слике Иродовог вашаришта (у којој са неба пада Јованова одсечена глава). У овом тамном вилајету читамо све компоненте пакла, од демоничних утвара побачене деце до глувог доба финалне тамне тишине и „Вечне ноћи“. Даје субјективне слике митологије страха и ноћних мора, које се остварују  усред бела дана нашег јавног живота, као што је на пример песма „Убиство лубеничара“.

Као што инвертује слику са собног прозора, која даје предео радног стола, а не спољашњи пејзаж, тако Антонијевић гради инвертовани свет у коме је све – обесвећено, приказано као на филмском негативу. Описи народних обичаја, за време славе, или црквеног празника, или обреди венчања, онога што би требало да буде праћено искреним поштовањем, сагледани су са друге стране, рекли бисмо – праве, јер се људи приклањају негативном полу, који песник само извлачи у први план. Бласфемија која се јасно чита из ових редова не делује као ауторово накнадно тумачење неког призора из живота, него као иманентни састојак свега што се посматра. У овој поезији доследно се спроводи естетика страве. Људи су из подземних и ивичних подручја живота: проститутке, сиромаси, најамни радници, луталице, разбојници, убице и самоубице, гладна деца, живи мртваци. Промичу овим призорима и злослутне животиње, становници нечистих места наше (и не само наше, словенске) митологије, а све песме су писане у зао час тамне ноћи, или језовитог свитања-сумрака, у магли или неприродној белини. Када се црна кућа осветли долазимо до сабласног, преекспонираног  белила беле куће: ту су светилишта ракије, (изванредна слика) ту је и зла вода, и принц у белом, а у „усахлом погледу / гладног детета“ објављен је смак света. Смак изгледа управо тако – бело.

Када знамо ово све, онда нам особити хаику израз Зорана Антонијевића (Цвркут у магли, 2019), неће деловати неочекивано. Сажетом формом аутор постиже можда и јачи ефекат (његове песме, иначе, немају наративну структуру, више су слике и утисци, па је и њихова форма краћа) него у претходним песмама. То уосталом зависи донекле и од читалачког сензибилитета. Хаику тера на откривање суштине у призору, у њему се сажима виђено и доживљено, и стиче статус шире истине.

Свака од ових песама садржи свој микро-свет који је, по нашем мишљењу, утолико упечатљивији уколико има ширу палету симболичких значења. Ако погледамо редове:

Врисак се стопио
са шкрипањем вагона.
Пролази живот.

видећемо да може да се тумачи и као слика пролазности али и трајности живота, и као слика смрти. Врисак може да буде врисак умирућег, а може да буде и свакодневно вриштање на које смо навикли као на шкрипу вагона, и у тој свакодневној јадиковци пролази нам живот.

Следећа песма реферише на призор из природе, али дозвољава да се тумачи и као егистенцијална ситуација нашег савременог живота, ситуација избачености из гнезда породице, ситуација бачености у свет, или одбијање наше родне земље да нас сачува:

Сломљена грана.
Под олујним облаком
просуто гнездо.

Свет који се приказује у хаику изразима представља свет после, призори из природе говоре о одсуству човека, „суви дрвореди“ су „путокази за беспуће“, а увеле мушкатле сведоче о смрти домаћице, као што  „зарђали ракијски казан“ и уцрвљало воће говоре о нестанку домаћина.

Када пише о људима, аутор сагледава опет ликове из своје поетике, то су неутешна деца и уплакани пијанци, то су изневерене невесте и одбачени маргиналци, самоубице, једном речју – „замеци море“.

То вашариште које је обилно описивано у ранијим збиркама, и чија је слика грађена низовима песама, сада је спаљено. Свет који познајемо нестао је, остали су само људи да тетурају празним простором и чекају свој крај, као што је (насилно) дошао и крај представе:

Плачу кловнови.
У пламену нестала
циркуска шатра.

Ауторка: Надежда Пурић Јовановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *