Intimna geografija Borisa Lazića

(Boris Lazić, Unutrašnji pejzaž, Kulturni centar Novog Sada, 2019)

Autor Posrnuća, Okeanije, Zapisa o beskraju, Psalama inovernog, Pesama lutanja i sete, Orfeja na limesu, Kapi strasti i Kanonskih pesama, nedavno se predstavio novom, devetom po redu, pesničkom knjigom – Unutrašnji pejzaž (2019), u izdanju Kulturnog centra Novog Sada. Unutrašnji pejzaž došao je kao logičan rezultat one pustolovnosti, kao neminovna posledica tumaranja, lutanja oko globusa, u literarnom i fizičkom svetu, koji su, uostalom, i prisutni u pesničkom i privatnom svetu ovog pesnika. Na kraju prikaza nove knjige Borisa Lazića, izmedju ostalog, Djordje Despić je kazao da iza ovog pustolovnog i poetički „pounotrašnjenog“ pevanja, zapravo stoji „poezija knjige i druma“, u kojoj „junakovo iskustvo gotovo obavezujuće meandrira i razvija se u pravcu finih, uzbudljivih emocionalnih i duhovnih talasanja“. Može se reći, a to naglašava i recenzent, da je pejzaž u pesničkom svetu ne samo „realna slika predela“, već da je u pitanju „mnogo složeniji fenomen“. Ispao iz koloseka odomaćenosti i pokidavši duboke pesničke korene (ili ih je, pak, prostreo po celom globusu), Lazić je „udario u sasvim druge žice“ (M. Crnjanski) i postao putnik, pesnik, vagabunda ili Don Kihot novih dana. Baš u tom putovanju, koje je neuobičajeno, leži poetska sočnost heterogenih stihova iz kojih se na nas prenosi uzbudjenje onoga što pesnik vidi, čuje i oseti.

NJegova poezija ima specifičan izraz i novu dimenziju slovenske širine, povezujući gradove i kutke sa pričama iz prošlosti i literature. Sasvim je tačna konstatacija Djordja Despića da pesnika „neprestano privlače i rukavci, možda i više od same matrice“. Svaki Lazićev boravak na drugom prostoru u odnosu na uobičajeni donosi prečišćavanja pojedinih gledišta i pesničkih slika, tako da njegovi boravci u najmanju ruku znače otvaranje najrazličitijih pitanja koja bi dremala i spavala u beskonačnosti da ih pesnik ne pokrene iz dubine dremeža. Uz stalno putovanje, provlači se žica osećajnosti, koja pokazuje da večno traženje, nikada završeno, postaje smisao Lazićevog putovanja, u pokušaju da pronadje svoje znamenje, stvarniju ulogu poezije i njeno izmirenje za životom. Ta duboko sondirana introspekcija, obojena nervom pesničkog preispitivanja, otkriva intimnu čežnju za putovanjima i istraživanjem najintimnije geografije, koja nikada nije bez izvesnog srpskog osećanja.

Ugledajući  se Branka Miljkovića, Branka Radičevića, Lalića, Todora Manojlovića, Crnjanskog, Dedinca, Drainca i na druge pesnike u htenju da afirmiše ponovno čitanje onoga što bi trebalo da bude poznato čitaocu, zatim prihvatajući i druge pesnike, savremenike sa istančanim nervom za poetsko oblikovanje najosetljivijih psihičkih i literarnih vibracija, zagledanih u sebe same i svoje poetske svetove, Boris Lazić je – sa vidnim prisustvom talenta i načitanosti – zaplovio poetskim vodama, stvarajući poeziju koja predstavlja čitav jedan konglomerat stvarnosti, fantastike, putovanja, literature i osećanja. S druge strane, okrznuvši se o ove pesnike i njihovu poetiku, Lazić je hteo da poezijom bude blizak njima, svestan da „jezik te okiva / i jezik te raskiva“, a da bi to uspeo Lazić peva i o svom prevodilačkom i antologijskom radu (aktivan je kao prevodilac sa francuskom i engleskog, sastavio je antologiju savremene srpske poezije i antologiju srpske srednjovekovne poezije):

Pregledam spisak pesnika za rubriku
Pesnik meseca
Antologije srpske poezije dvadesetoga veka
Koju stvaram, na francuskom (ko zna čega radi više)
Za letovanja, dokon, u Krajini
(…)
Trebalo bi da radim, da prepevavam
Da prenosim
Dah nečije pesme iz jezika u jezik

 Prah prahu

Ovaj veliki putnik u svom neukrotivom zanosu otkriva da „to je sve što tebi potrebno je / knjiga / širok drum“, i otkrivajući to poverava nam svoju glavnu brigu: „Gle! / I njihov si i inostran / I tudj i vlastit / U isti mah“. U ovim stihovima otkriva se i pesnikov lični portret, koji se nadogradjuje i tamo i ovde i pomalo, bar u svetu poetskih granica tj. „u pesmi / dečaka sa tudje obale“. Ta druga strana intimnog pejzaža Borisa Lazića ostaje zamračena i nedorečena, podsećajući na Židovu reč: „Ostavio sam kontradikcije da žive u meni“. Idejna dezorijentacija i izgubljenost u svetu, u potrazi za skloništem „od Izdajnika, koji duva u grudi ljudske, sloništa od Džina i od ljudi“ (M. Crnjanski, „Slika Alekse Šantića“) rodila je onu žudnju za putovanjima, za dalekim horizontima, ostrvima, morima, stranim i nepoznatim podnebljima, za lukama punim brodova, koje tek treba da krenu na pučinu. Ta čežnja za udaljenim krajevima ostaće jedan od stalnih motiva poezije. Pored prirodnog ambijenta, prisutan je i gradski pejzaž, prisutan kod srpskih pisaca, iako se odnos prema gradu menjao kroz vreme. Vinaver je doživeo poeziju ulice u Moskvi za vreme revolucije, a Todor Manojlović u izbeglištvu sa velikim evropskim gradovima. I Lazić, opsedan nemirom, postaje „večiti putnik željan novih obzorja“, poput Drainca koji je bio „ukleti mornar što u svakoj luci čezne“, putuje i obilazi sve geografske širine i dužine, iživljavajući tako svoj lični i poetski san, pa tako u stihovima srećemo i Englesku, Sidnej, Maribor, Lajbnic, Zagreb, Pariz, Brisel, Nicu itd. Takvo fluidno prožimanje otvorenih puteva radoznalosti i intimnog pejzaža Borisa Lazića nije samo dato u tom uranjanju u vidike dalekih krajeva, nego i u neprekidnoj čežnji za rodnim krajem, pa pesnik peva ovako:

Sanjajte vi i dalje ekstatičan život Rivijera
I hiperavangardnih megalopolisa
Dalekog nezazornog severa beskprekornog
Punog znanja i doticanja
Ja žudeću jednako za Tisom i bregom pod kojim leže čarde

O čednosti

Ova zbirka je u znaku širokog druma, u poeziju počinje da se nastanjuje geografija, zemljopisna karta se udomila i razbaškarila u Lazićevim stihovima, iako je ostao onaj suštinski najvažniji put iznad svih – „od sebe – k sebi“. Pored toga, u njegovim pesmama nameće se privlačno prisustvo sveže životne neposrednosti. Pesma „Iz davne prepiske“ prepričava vragolije na sajmu dok on „sedi ovde nakraj sveta od svojih daleko“. Nagovaraju Mikića da „napiše tezu o bašti sljezove boje / već kad mudruje / studentariji“ i „cerekaju se kao jarci“, dok žali za Novicom dok se priseća njegovih „vražjih, gospodskih i setnih okica“.

Dva ciklusa „Otklon“ i „Satori“ najavljuje prološka pesma, u kojoj „dečak zarije mač u vodu / pa od silnog udarca / izgubi ravnotežu / splete se i padne u plićak“, poput pesnika koji je pevao o svom ostrvu Fidži koje se nalazi svuda po svetu, sa važnom razlikom: njemu nije bio potreban roditelj da ga pridrži, da ga sačuva od nekog jačeg talasa. On plovi sam po svom intimnom pejzažu. Zato neće biti nikakvo iznenadjenje kada ovaj pesnik, koji je do sada uradio mnogo toga za srpsku književnost i nauku, ponudi još nekoliko odličnih pesničkih knjiga, razdragan do blaženosti i satkan od snova.

Autor: Milena Kulić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *