Хазарски речник: снови, живот и смрт

Ствар је у томе што мушкарац свет доживљава ван себе, у свемиру, а жена свемир носи у себи.

Хазарски речник успоставља историју као трагање за изгубљеним свијетом, несталим народом, историју као опомену савременом човјеку који није заштићен од уништења. Управо зато у овој књизи сусрећемо ловце на снове, који трагају за прачовјеком Адамом. Они састављају своје рјечнике чинећи да индивидуална историја прерасте у колективну. Ловци на снове покушавају да дођу до тајне живота и смрти. Међутим, до те тајне не може се стићи прикупљањем података, систематизовањем догађаја, нити путем памћења јер је и оно несигурно. 

Милорад Павић

Читајући ову књигу често смо у простору између стварног и фантастичног. Андре Клавел је у швајцарском листу „Journal de Geneve“ упоредио Хазарски речник са крчмом у којој сваки гост саставља јеловник према сопственом укусу. Књига је један систем биографија и по реду арапског писма, сабран ланац биографија хазарских и других личности. Оно што писац жели да пренесе својим читаоцима јесте мишљење да књига остаје отворена и незавршена док год има маштовитих људи, ловаца на снове. Снови су одувијек занимали човјека и представљају нешто што човјек никако не успијева да спозна. Једна од најзанимљивијих функција снова јесте могућност да се анализом сна предвиди неки догађај, како пријатан, тако и непријатан. У овој књизи Павић дочарава свијет снова, ликови сањају једни друге, а читалац кроз њихове снове повезује радњу романа.

С једне стране ово је јеретичка књига јер не иде у корак са официјелним учењима и није у знаку догме. Књига се састоји из три дијела. То су: Црвена књига, Зелена књига и Жута књига.

Када отворимо књигу видимо слику која представља прво издање Хазарског речника, чији аутор је био Даубманус. Даубманус је заиста постојао и објавио је један пољско-латински рјечник, али не и овај на који се приповиједач романа позива. Главни предлошци Павићевог Хазарског речника су дјела под називом Историја Хазара и Liber cosri хебрејског писца Јехуде Халевија.

На основу полемика које су водили аутори Хазарског речника, утврђено је да је Даубманусово издање било нека врста хазарске енциклопедије, зборник биографија личности које су боравиле у хазарском царству.

Ко су Хазари?

Хазари су моћно и независно племе, ратнички и номадски народ, који је дошао са Истока. У раздобљу од VII  до X вијека овај народ насељавао је копно између Каспијског и Црног мора.  Можемо закључити да су Хазари народ који је заиста постојао, али све друго о чему се пише у књизи остављамо под знаком питања.

У књизи се говори о преласку Хазара у једну од три вјере: хебрејску, исламску или хришћанску. Преласком из своје вјере (за коју се не зна која је) у једну од три најпознатије вјере (не зна се у коју)  Хазари су заједно са својом државом нестали са историјске позорнице. У књизи се води полемика око тог питања, односно око питања којој вери су се приклонили Хазари. Нису откривени никакви натписи, нема трага хазарским књигама, ни трага њиховом језику, иако Ћирило биљежи да су исповиједали вјеру на хазарском. Једина јавна зграда откопана у Сувару, на некадашњем хазарском подручју, по свој прилици није хазарска, него бугарска.

Хазари су имали свог владара или кагана. Каган је уснио  један сан и затражио три философа са разних страна да му тај сан протумаче. Ствар је била од значаја по хазарску државу утолико што је каган одлучио да са својим народом пређе у вјеру оног мудраца чије тумачење сна буде најприхватљивије. Тако су се код кагана нашли један јеврејски, један хришћански и један исламски монах. Становишта тих мудраца, њихови сукоби засновани су на полазиштима три различите вјере. Личности и исход хазарске полемике изазвали су велику радозналост.

Даубманусов рјечник био је састављен од хебрејских, исламских и хришћанских извора о преобраћењу Хазара. То је основ и другом издању овог рјечника.

Учесници у хазарској полемици су Сангари, Ћирило и Ибн Кора. Хроничари хазарске полемике су Бекри, Методије, Халеви. Истраживачи хазарског питања у XVII вијеку су Коен, Масуди, Бранковић. Истраживачи хазарског питања у XX вијеку су Сук, Муавија, Шулцова. Личности које долазе из три пакла: Ефросинија, Севаст, Акшани.

Принцеза Атех је била аутор првог женског примјерка, она је мајка Хазарског речника. Принцеза је одлучујућа фигура у полемици, па свака књига мора другачије видјети принцезу Атех. Она је заштитница ловаца на снове. Она је и умјетница. Према Црвеној књизи је сликарка, а према Зеленој  је пјесникиња. Према Црвеној књизи она на капцима носи слова која убијају чим буду прочитана, то су слова забрањене хазарске азбуке. Отворена слова с капака принцезе Атех прећи ће у један од примјерака Даубманусовог рјечника, те ће тако убијати своје читаоце. Због њих ће забранити књигу. Сви умиру у додиру са књигом и Даубманус и три аутора књиге и они у хотелу Кингстон.

Игра огледала је омиљени мотив и књижевни поступак фантастичара и код Павића би та игра могла бити метафора за бројне односе међу три тематско- временска слоја, али и за друге односе. У огледалу видимо себе с друге стране. Као да нам оно поручује да постоји више личности у нама, да постоји више свијетова, да свако види другачије.

Отац рјечника и аутор првог мушког издања је дуговјеки Мокадаса ал Сафер. Он је према Зеленој књизи био играч шаха без табле и фигура. У Павићевој књизи мит о Еросу игра велику улогу, па је овај јунак  велики љубавник и уобличио је једну влас косе Адама Руханија. Оплодио је десет хиљада дјевица, а међу њима и принцезу Атех. Због тога је страдао.

Однос писца и читаоца


Прва ствар коју писац од читаоца тражи је машта. Оваква дјела траже од читаоца да их преуреди,  да сам склопи причу, да склопи елементе слагалице према њиховој природи и захтјевима цјелине која је нејасна. Павић подсјећа да су знаци за оријентацију у његовој књизи не само религијско цивилизацијске већ и космичке природе. Мисли на звијезде, мјесец и крст. Ту је и троугао чијим се двоструким пресјеком ствара Давидова звијезда, а који може бити симбол јединства књиге састављене од три књиге, али и симбол Светог Тројства. 

Мокадасин мушки дио писан је не за савременике и потомке, већ за претке. Писан је језиком из петог вијека и неразумљив је савременицима. То је нови моменат у односу аутор-читалац. Књига се пише за бивше и мртве читаоце, за њихове душе. То имплицира вјеровање у могућност комуникације књиге, односно њеног аутора са мртвима.

Павић открива да је док је писао имао пред очима као читаоце своје претке, седамнаестовијековне писце и маштаре Ђорђа и Аврама Бранковића, као и Гаврила С. Венцловића. Неки Павићеви текстови су писани старим и неразумљивим језиком. То обраћање прецима и писање њиховим језиком значи својеврсно истраживање археологије језика, језичких митских наслага. Ту се Мокадасина и Павићева поетика поклапају.

Милорад Павић

Читалац је представљен метафором. Он је пеливански коњ, којег мораш навићи да га послије сваког успјешно обављеног задатка чека коцка шећера. Читаоцу је дата илузија креативности, али је та креативност диригована, ако се успјешно одигра тачка долази се  до рјешења загонетке. Критичари су преварени мужеви, они посљедњи сазнају новост. У њихову се креативност не вјерује. 

Покушај сазнања смрти сном средишња је тема барокног слоја Хазарског речника. Основни поступак је поступак релативизације ауторства. Аутори Хазарског речника налазе се на три тематско временска нивоа. На средњовјековном принцеза Атекс и Мокадаса ал Сафер. На седамнаестовијековном Аврам Бранковић, Масуди и Коен. На двадесетвијековном Милорад Павић. На барокном нивоу Теокстит Никољски  и Даубманус.

Релативизацијом ауторства писац је омогућио трагање за настанком књиге, за њеним ауторима, као и мистификацију и митологизацију тог настанка. Књижевни јунаци су претворени у писце, а сам писац је потенцијално књижевни јунак неког новог издања Хазарског речника.

Сви аутори су у неком односу са принцезом Атех. Мокадаса је њен љубавник, Аврам Бранковић има као и она необичне хртове (као и Павић) и до њега стижу њени папагаји. Масуди је лично среће, али не препознаје. Коен јој је љубавник у сновима.

Принцезина секта је опозициона, па су писци Хазарског речника  метафизички. Они су у опозицији према свијету реалности, према званичним владајућим црквама и догмама, свјесни ограничења сваког учења и сваке религије, а отворени за информације других религија. Сви писци желе да отворе Божанску књигу којој су крајња два сазнања: стварање Адама, тј. сазнање о настанку човјека и живота. С друге стране сазнање смрти, непосредни доживљај  смрти. То усмјерење омогућава укрштање више митологија и низање мноштва фантастичних ситуација. Сви су писци у вези са демонским и са божанским силама, што је у складу са метафором дрвета.

У другом дијелу књига је више материјал од кога ће читаоци склапати приче по својим могућностима. Читалац је стваралац јер му је то писац омогућио. Структуром дјела изазвао је читаоца на стваралаштво.

Сазнајемо да је књига коју читамо још увијек забрањена. Препознаје се умјетнички поступак, који подразумијева хуморно али и ирончно разоткривање сопствених стваралачких принципа. То разоткривање сопствених поступака је и отежавање форме. С друге стране оно представља грађење лавиринта за читаоца. То је један од поступака фантастике.

Ловци на снове

И Масуди, као и Бранковић, осјећа недовољност арапских извора. Недостају јеврејске и хришћанске личности. Немогуће је створити Адама односно цјелину ако неки дијелови недостају. Масуди мора изаћи из оквира своје религије. Циљ његове ловине су двојица који се сањају, Бранковић и Коен. Често је поређење књиге са кућом. У тој кући неће бити сви добродошли. Ту писац исказује свој став према читаоцима.

Један од најзначајнијих Масудијевих сусрета је сусрет са шејтаном Акшанијем. У том сусрету се говори о смрти дјеце, неколико тајни о демонима и дао је сликовиту и необичну дефиницију праве ријечи.

Права ријеч је као јабука са змијом око стабла, с кореном у земљи и крошњом на небу.

У првом плану је слика дрвета. Коријен је у тами подземног свијета. Дио значења праве ријечи је сакривен. Подземни свијет је свијет пакла, демона, па јабука својим корјеном сеже у те просторе и спаја их са небом. Права ријеч је синтеза демонског и божанског, спој неба и пакла. Јабука је плодно дрво, воћка која рађа воће љубави. Она је митолошка воћка гријеха и сазнања, изазов да се прекораче границе божанских забрана и да се то плати губитком раја. Права ријеч је преко јабуке и змије у вези са Адамом. Змија је носилац подземног, пакленог искуства, али и древни симбол мудрости. Она се може, пузећи уз стабло, уздићи изнад земље. Позната је и као еротски симбол, као онај који наводи на искушење. Ова дефиниција је у складу са причама о Адаму с представом о демонском и божанском карактеру човјека. Заузима барокни слој Хазарског речника. Послије овог сусрета Масуди постаје ловац на истину о смрти.

Дубровачки Јеврејин Самуел Коен је књижевни јунак и писац Жуте књиге. Он је Бранковићев реципрочни двојник. Он је обиљежен симетријом, као и Бранковић. Коен има један брк сијед. Од свијета га одвајају његове црвене очи. Сумњив је, јеретик и непожељан. Он је у служби Мустај бега Сабљака, ратника и демона, злодуха који ће учествовати у бици на Дунаву и његови војници ће убити Бранковића. Сабљак је један од демона којима је циљ уништење књиге.

Тако је и Коен у вези са демонима. Али постоји још једна његова демонска веза. Његова љубавница је Ефросинија Лукаревић, која на рукама има по два палца. Она је прва Ева и Лилит, што и сама потврђује. Дошла је из хебрејског пакла. Ти знаци распознавања биће важни за идентификацију демона у цариградском хотелу Кингстон, гдје се одвија двадесетовијековна прича о Хазарском речнику

Три Коенове душе су метафоре за три седамнаестовијековна писца Хазарског речника.  Бранковића, Масудија и Коена. Те три душе не живе идилично. У свађи су и препирци, као што су и ове три књиге у вјечној хазарској полемици. Када на Дунаву убију Бранковића, тада умире и Коен, а његове списе узима Никољски. Коен се из овог сна буди у сопствену смрт, сазнавши у сну јаву Бранковићеве смрти. Масуди контролише његове снове и сазнаје тајну смрти, али га сијече сабља Аферкија Скиле. Гину сва тројица. Њихове књиге се појављују као цјелина у Даубманусовом издању рјечника и то посредством Т. Никољског.

Ауторка: Илијана Божић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *