Gde svih vremena razlike ćute

Vesna Djukanović, Radost žute lubenice, Kreativna radionica „Balkan“, Beograd, 2016.

Namačem roletnu da se zaštitim od iznenada jakog sunca usred februara, otvaram tastaturu, čekam blanko Vord stranicu, jedva čekam da misli poteku! Samo što sam zatvorio Vesninu knjigu, sav u upitanosti i uzavrele mašte, ne znam šta bih na početku!

Pa da, na početku snažna priča o intelektualci koja na pijaci našeg grada prodaje kozmetičke preparate da bi preživela vreme recesije i razgradnje naše države dvehiljaditih godina kad je srednja klasa i sirotinja vešto izmanipulisana da joj oduzmu fabrike, da joj reformišu svakodnevni život, da joj oduzmu egzistenciju, da kulturu i kulturne poslenike bace da na ulicu da bi preživeli dan. Nenametljivim stilom, snagom Božijeg dara za pripovedanje, bez osude stvarnosti, Vesna nas osvešćuje, udara nas činjenicama koje do srži bole.

Citirala je slavnog pesnika Lazu Kostića, čije sam stihove upoznao još kao srednjoškolac, da pokaže da „razlike svih vremena ćute“, u stvari one u njenim tekstovima govore. Govore do bola duše, do suza. Ta sećanja, kako ih autorica imenuje, su stvarni doživljaji senzibilnim okom vidjeni i srcem ispričani. Intelektualka na pijaci, sa svetom koji joj je potpuno suprotan od njenog sveta u kome je do nedavno živela i koji joj je po diktatu oduzet, poželela je posle takvog životnog iskustva da bude kremirana, jer u svetu sa mnogo uzaludnih nadanja, „sa mnogo suza koje spiraju tragove nekadašnjih srećnih dana“ više nema smisla živeti, sa premalo ljubavi, razumevanja i bez lepih reči…

O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute! (L. Kostić)

Sada, kaže priča, na onom svetu ima svoj mir, srećna je, nije više sama, jer „tu oko nje lete oni slični njoj“, „razgovaraju bez glasa, u svojim rukama nose lepotu i prah utehe“! Jedan retko zamišljen kraj za sve muke koje nameće život poslednjih decenija dvadesetog i početka dvadesetprvog  veka. Iza te priče mnogo pitanja, mnogo sudbina sličnih, propalih, vernije istini, namerno uništenih! Posle te priče bila mi je potrebna pauza do sledeće. Teško nosim svaku nepravdu, a ovu o oduzimanju egzistencije, a sa njom i slobode svakome od nas, od vas, oduzimanje budućnosti svima u opijenosti oktobarskoj, u promenama koje je donelo to pijanstvo nacije…

Kao što se da naslutiti, nastavio sam sa dan pauze čak i pisanje ovih utisaka o knjizi! Naravno da me niko nije ganjao. To je moja erupcija doživljaja. Najlepše stvari napisao sam kad su me emocije ponele kao sada! Vesnine filozofske refleksije ne ostavljaju čitaoca ravnodušnim. I tu osećam umetnost, kad vas tekst ponese, uzbudi, emocije „naviju“ do pucanja. Suze iz oka kaplju. Potrbna vam je pauza, da bi sledeći doživljaj, sledeću priču mogli emotivno primiti i uzvratiti joj pažljivim čitanjem, odmeravanjem. Kao magnet vas privlače zato što su deo i vašeg iskustva i… vidjenja sveta oko nas!

„Ova proza je zastajkivanje, osluškivanje i promišljanje čvorišnih momenata u životima svih nas“, takodje oduševljeno govori, u recenziji Vesnine knjige Radost žute lubenice, Andrea Beata BICOK. U tekstu je data divna analiza Vesninog stila: „izuzetno jezgrovito, pripoveda o prošlosti sadašnjosti, o dogadjajima i ljudima koji su obeležili njeno životno iskustvo… ili, Vesna vrhunski odabirom polazne tačke plete tok priče vešto i lako, vezući lirske pasaže posvuda i dajući emotivnom naboju maha.“

Vesna Djukanović rodjena je u Kikindi (1963.). Završila je Pedagošku akademiju „Zora Krdžalić Zaga“ u Kikindi. Radi poslove učiteljice u Padeju. Ima dve ljubavi pored dece koju vaspitava: slikanje na svili i pisanje. Piše priče, eseje i lirsku prozu. Radost žute lubenice je njena prva zbirka priča.


Nepredvidivosti sudbine dala je pravo jednakosti. Postojanje ili smrt podjednaka su ravan kao i nepredvidivost kraja. „Sećanja“ koja pretvara u ode životu ili smrti, jednako su nepredvidiva, kako za ljude, kojih se sećala kroz priče, poznanike ili članove porodice, tako i za kućne ljubimce koje je pričama ovekovečila. Svedok je dešavanja priča, ne odredjuje ishod. To čini tok prirodnog dešavanja, naše je da to prihvatimo. Teško je išta menjati, ali se poenta nameće! Ona je u vidu jake emocije: tuge zbog nemoći da menjamo što, ili radosti što smo imali sreće da srećemo ili živimo sa ljudim, ljudinama po karakteru ili delima koja su činili ili čine.

Kad je reč o pričama o kućnim ljubimcima, one su jednake pričama o sudbinama ljudi sa dodatkom veće emocije zbog nemogućnosti ili izostanka komunikacije sa njima. Pretpostavljena komunikacija pokazana je postupcima vlasnika koji su ih negovali ili se od njih, jednom, opraštali! „Ja sam kućni ljubimac jedne porodice…svi mogu da mi zavide, iznad mene nebo, ispod zemlja, a ja imam prelep vidik“ (Savršen život), kaže Vesna u jednoj svojoj priči. Ili… (Moj mačak Gile) „Potpuno je prilagodjen čoveku. Činilo se kao da je neko reinkarnirano biće useljeno u telo moga mačka… Zapisah sećanje. Nema ni mame ni Gileta da potvrde moje reči!“ Želeći da ostatak priča ostavim našim budućim čitaocima, zastajem ovde, da napravim pauzu i uzmem vazduha do čitanja sledećih Vesninih priča!

Autor: Dušan Djordjević Niški

One thought on “Gde svih vremena razlike ćute”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *