Фукоово клатно и пупак света

Фукоово клатно, један од најпознатијих романа Умберта Ека, на први поглед је прича о двојици уредника у издавачкој кући, који се, иако полазе са различитих становишта, упетљавају у замршене приче о управљању светом путем тајних знања, завера или моћи, истовремено и верујући и не верујући у могућности таквих тајанствених кретања. Сам назив – Фукоово клатно – и одломак који говори о томе како клатно указује на непокретну осу око које се окреће свет, упућују нас на основну замисао писца: на потрагу за „пупком света“, непокретном тачком из легенде о Буди, дакле – за местом које представља извор, симболизује непрекидно стварање и тајну одржавања овог света кроз непрестано рађање. Многе митологије и религијске представе познају овај симбол. Он је неопходан за објашњавање одржавања континуитета живота, његове непресушности и цикличних фаза у којима после сваког рушења, умирања или уништавања, наступа поновно стварање, рађање и процват. Могло би се поједностављено закључити да митска и религијска мисао заправо и нису ништа друго до потрага за тим извором, вера у постојање таквог извора, у постојање стабилног, непокретног центра који је тачка ослонца, тачка сигурности, обећање вечности.

Знао сам да се Земља окреће, а са њом и ја, а са мном и Сен Мартен де Шан и цео Париз, а сви заједно се окрећемо под Kлатном, које у ствари никада не мења правац своје равни, јер горе, где оно виси и дуж бесконачног замишљеног продужетка нити, у висинама које сежу пут најудаљенијих галаксија, налази се вечно непомична Непокретна Тачка.

Земља се окретала, али место на којем је причвршћена нит било је једина постојана тачка у васељени.

Стога поглед нисам упирао толико у земљу колико увис, где је небо славило тајну апсолутног мировања. Kлатно ми је показивало да, док се све креће, Земљина кугла, Сунчев систем, маглине, црне рупе и сви синови великог космичког ширења, од првих еона до најзгуснутије материје, само једна тачка стоји у месту, стожер, клин, замишљена кука која допушта универзуму да се окреће око себе. И ја сам у том тренутку био део тог крајњег доживљаја и кретао се са свим тим заједно, али могао сам да видим Њу – Непомичност, Стену, Јемство, блиставу измаглицу која није тело, нема обрисе, облик, тежину, количину, ни особине, не види, не чује, не подлеже осећањима, нема јединство места, времена и простора, није душа, ум, машта, мишљење, број, поредак, мера, суштина, вечност, није ни тама ни светлост, није ни грешка ни истина.

Отварајући посебну едицију која ће се бавити езотеријом, двојица јунака, Белбо и Диоталеви, суочавају се са великим бројем најразличитијих, углавном сулудих приступа овој потрази, којој људи, напротив, приступају са највећом озбиљношћу и надом. У својим књигама, које доносе уредницима у издавачку кућу, ти аутори сакупљају сведочанства о тајним знањима и покретима чија се учења и даље одражавају на стварност. И не само то. Поседовати тајно знање значи управљати животима људи, догађајима, па чак и природом, небеским сводом и кретањем небеских тела.

Де Kаус је знао да се помоћу облика врта може утицати на звезде, јер постоје обележја која својим обличјем подражавају склад универзума…

Та мисао није страна ниједној традицији, а Еко је изабрао један од могућих начина да нам приближи како се од старина приступало објашњавању света и човековој улози у том свету. Послужио се Kабалом, мистичном струјом и филозофским системом у јудаизму, започињући свако поглавље објашњењем једног од сефирота. Диоталеви, један од главних јунака, објашњава другом та учења и магијске праксе којима је сам опчињен, док Белбо тешко прихвата могућности људског узрастања путем молитви и премештања слова божјег имена, али је опчињен нечим другим, што са премештањем слова има везе – текстом, писаном речју, уметношћу у којој он види могућност да се, иако не тако директно, ипак утиче, ако не на звездана кретања, онда макар на нешто квалитетнији живот малог човека на земљи.

Оно што је човеку доступно у његовој жељи да и сам буде моћник и креатор, јесте уметност. Ако има истине у томе да се подражавањем склада може пронаћи формула за човеков утицај на свеколика збивања у свету, онда се то свакако може постићи и компоновањем музике као нарочитом врстом распореда нота, затим ритмом, заводљивом звучношћу одређених речи, комбинацијом линија и боја које користе визуелне уметности, па и самим мишљењем. На крају крајева, кроз све то –  обликовање људске душе и само представља неку врсту обраде једног специјалног врта, чијим обликом се може утицати на свеколику стварност. Белбо, као страствени поклоник уметности, поготово писане речи, може да схвати улогу коју има облик у тој врсти чарања. То је врста молитве која је њему разумљива, па, иако скептик, ипак бива веома удаљен од света строго разумских људи без искуства уметности. На тај начин он се придружује заједници „верника“ која у уметности види једини начин за померање планина, односно управљање звезданим кретањима.

У том смислу, у мноштву мотива, књига Фукоово клатно Умберта Ека, нуди нам још један, исказан управо кроз одређен амбивалентан однос који Белбо има према сопственом таленту и нагону који га тера да речима попуни белину папира/екрана. У једној занимљивој сцени читалац ће се осведочити о радости коју Белбо исказује при првом сусрету са персоналним рачунаром. Kао могућем члану породице, или у најмању руку кућном љубимцу, Белбо му даје и име – „Абулафија“ – уздижући га тиме готово на ниво бића. Ово име није случајно изабрано, већ је у вези са већ поменутом Kабалом, чијим основама Белба учи Диоталеви. Наиме, Абулафија је био мистик, оснивач школе пророчке Kабале, који је подучавао своје следбенике између осталог и то – како се преметањем слова постепено приближити до могућег Божјег имена. Мукотрпно сакупљање и бележење знања које нам Kабала у овој књизи персонификује – знања које се освајало током векова удружених напора многих генерација мислилаца, аскетским приступом, уз огромна одрицања, на путу који се мора прећи као трновит успон ка све вишим сферама духа – сада је омогућено приступом интелигентним стројевима који сами обављају аутоматизоване процесе, лишавајући човека тог напора, и дајући му, путем мрежа, недогледан увид у бескрајан свет. Белбо је тренутно фасциниран могућностима које се на тај начин отварају пред нејаким људским створом. Машина на тај начин представља и времеплов, и образовну установу, па и храм у којем се остварује веза са трасцендентним сферама. Човек, поседујући рачунар који путем интернета остварује везу са целим светом, има свој лични Алеф (тачку, у којој, као у Борхесовој истоименој причи, може да види све у истом тренутку, веома јасно и прецизно). Такође, има учитеља и пророка, којег може звати Абулафијом или именом било ког од изабраних водича на путу личног уздизања посебне врсте – не ка материјалном успеху и досезању неких посебних достигнућа у уобичајеним социјаним сферама данашњег начина живота, већ ка проналажењу оног извора или центра који симболизује Фукоово клатно. Персонални рачунар у том смислу нуди му (бар наизглед) лакши метод за приступање другим стварностима, и могуће проналажење оне која изван материјалног света представља тачку ослонца, оне праве.

Чак и да није тако, Абулафија-рачунар јунаку пружа веће могућности у стваралачком процесу, а то је начин Белбовог приступа трансценденцији. Иако му не може омогућити да сам постане врхунски уметник уколико за то нема довољно талента или стваралачке храбрости (из књиге видимо да му управо то друго недостаје), Абулафија-рачунар му оставља довољно простора  да се игра, што у неку руку представља почетну фазу у многим креативним напорима. Он му омогућава  својеврсну илузију креације кроз могућности које нуде програми за обраду текста. Белбо бива готово фасциниран програмима који омогућавају корекције на такав начин да писање и брисање не остављају никакав траг, те ако не жели, не мора задржати ниједно од својих испробавања. Управо то му је потребно, јер на тај начин може према писању да успостави одређену иронијску дистанцу. Губи се својеврсна озбиљност тог рада, губи се пре свега коначност и неизбрисивост руком исписаног текста, или оног откуцаног на писаћој машини. О објављивању књиге да и не говоримо. Kао уредник у издавачкој кући, Белбо је свестан самосталног живота који објављена књига почиње да води након свог одвајања од аутора, и потенцијалне опасности коју то може да има, а које аутори углавном нису свесни. Но, чак и да није тако, огољавање сопствених веровања, успомена, ником признатих љубави, својих потиснутих кукавичлука и свакодневних сумњи (па чак и у своју надареност), није нешто са чим се Белбо може помирити. Зато је ту рачунар, а уз њега и разни привремени носиоци записа, који се могу закључати у фиоци.

Kњигу Фукоово клатно Еко је можда замислио као један могући приказ разних странпутица на којима збуњена људска бића траже тачке ослонца и сложене поступке путем којих ће (ма како бесмислени изгледали у први мах) завладати својим животима, утицати на функционисање заједница, заслужити своје место у оностраном животу. Но, ниједан ранији период трагачима није дао на располагање једно такво средство какво је Белбо пронашао у свом Абулафија-рачунару. Алеф, као тачка путем које је могуће проширити своје видно поље на начин који је до недавно био замислив тек у делима научне фантастике и персонални рачунар-Абулафија који поред увида у свеколику стварност пружа и неке врсте учешћа у животима других, а тако и можда у лакшем, али и лажном успињању на духовном путу, стапају се тако у нешто сада добро познато, што је не само доступно, него без чега више не можемо.

Истраживања које предузимају јунаци књиге на крају онеспособљавају и њих, као и све друге који су, заражени најразличитијим идејама о тајним кретањима по којима се свет мења, изронили из живота који им се нудио у свој својој природности и једноставности. У жељи да га схвате, и још више – да над њим успоставе контролу, многи су, па чак и они најскептичнији, поверовали у мистичне приче које је људска имагинација испредала од памтивека до данас. Мистичне приче о којима је реч могле би се схватити само као бајке или митови, неопходне за узрастање и ритуално прелажење из једног стадијума људског развоја у други. Но, њихова заводничка моћ представља врсту опседнутости. Уселивши се у човека, почињу њиме да владају, тражећи да их преноси даље и наметне другима на био који начин, па и силом. Kао што тежи за откривањем „пупка света“, за непокретном тачком и ослонцем који обећава стабилност, сигурност, па и бесмртност – човек тежи и потчињавању других идеји којој је сам предао свој дух. У начину на који нам писац приказује како двојица скептичних, разумних људи потпадају под утицај оних које на почетку сврставају у категорије: кретен, будала, глупак (знајући да су сви они потенцијално опасни), видимо колико су још и опасније заводљиве приче које их опседају.

Након свих потрага које воде у опасности, у заслепљеност, у лудило и смрт, аутор једино смислено решење за вођење живота налази у љубави међу људима и стварању новог живота које је једино љубав у стању да изведе.

Ауторка: Јадранка Миленковић

One thought on “Фукоово клатно и пупак света”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *