Флора и фауна у делу Уроша Петровића „Авен и јазопас у Земљи Ваука“

Увод

Иновације које у све већем броју пристижу српској књижевности у надолазећим периодима, свакако се тичу фантастичних жанрова и њених одређења. Модерност данашњег доба трпи поплаву фантастичких дела, како у светској, тако полако и у нашој књижевности. Креативност и машта добијају примат над изливом личних осећања или пак, приказивањем реалности са, неретко, директном или индиректном критиком друштвеног стања. Фантастика, ипак, у себи може да садржи све то, али у скривеном слоју дела и то стварајући сасвим нови свет. Чак и без неке дубље поруке, фантастика скоро увек има бар одлику забавног садржаја. Нарочито је погодна за дечију књижевност. Иако су људи одувек упознати са бајкама, чудесним причама, па им тако ни машта није страна, фантастика озбиљну експанзију доживљава тек крајем прошлог века. Тада и Цветан Тодоров пише Увод у фантастичну књижевност, покушавајући да се избори са проблемима које фантастика носи у себи. Када је у питању фантастика у српској дечијој књижевности, истиче се име Уроша Петровића. Овај савремени писац врло лако допире до дечијих маштања скоро свим својим делима, ипак, једно од најкомплекснијих његових дела јесте свакако Авен и јазопас у Земљи Ваука. По дефиницији помињаног Цветана Тодорова (који у одређењу фантастичког прави разлику међу чудним и чудесним), овај роман би свакако имао одлику чудесног јер „у случају чудесног, натприродни чиниоци не изазивају никакву посебну реакцију, ни код јунака, ни код подразумеваног читаоца. Чудесно није одлика односа према испричаним догађајима већ својство саме природе тих догађаја.“1) У делу се повремено јавља зачудност код главног јунака (упознавање Сипа, необјашњени материјали здела), али се то ипак прихвата као такво, као чињеница да је свет испуњен непознаницама које би требало још истражити.

Ово дело у себи садржи оригинална бића, сасвим необичан свет и два јунака (Авена и Горда), врло блиска дечијем схватању пријатељства. Међутим, на први поглед чини се да је роман мешавина Робинзона Круса (у одређеним тренуцима самостално преживљавање уз верног пратиоца с којим не може да разговара), Малог принца (нпр. епизода у пустињи с фенеком, као и повезаност с одређеном биљком), па у неку руку и Толкиновог Господара прстенова (борба удружених народа против нестварних бића који руше све пред собом). Ипак, сваки писац суочава се са подлогом која је у његовој свести и од ње ствара нешто сасвим другачије. Петровић је у томе и више него успешан.

Поред саме приче (која потпирује дечију храброст, упорност, веру у пријатељству, а истовремено и промовише толеранцију), Петровић конструише разноразна бића. Нека и невезана за флору и фауну. Такви су Сип (игра светлости) и Кло (бестелесно биће, мудрост). Користећи се стручном литературом по питању флоре и фауне, он проналази начине да постојеће биљке и животиње укрсти у бића која имају сасвим другачију функцију, понекад сасвим неочекивану.

Флора и фауна

Главну улогу у флоралном слоју романа добија свакако Бараба (Baraba Mortarium). Иако је Авен (са јазопсом) главни носилац радње романа, тј. оног динамичног дела, Бараба је ипак кључ свега. Она је и покретач радње, и неизбежни симбол разрешења проблема с Вауцима, као и помагач у наведеном. Иако, већ на првој страници описана као убица статичне енергије, Бараба је заправо рањена и због тога спречена да открије своје право лице. Самим тим, потребно је њено спасење како би и људски свет био спашен. Поред тога, овом дрвету, за коју читалац тек на крају сазнаје да је у питању питоми кестен, придаје се и улога мајке, јер је у неколико наврата Авен називан дететом Барабе јер једини из ње извлачи најбоље, чак и када је њена спољашњост сурова.

Друга битна улога флоре у роману, јесте колективна улога биља које има лековита својства. Ипак, и у овој сфери постоји биљка која има највише на важности. У питању је:

„Женшен (Panax ginseng) – Биљка чији је најзанимљивији и најбогатији део корен, коме приписују чудотворна дејства. Важи за добар лек против многих тегоба и средство за јачање здравог организма. Друиди га сматрају незаменљивим састојком многих еликсира“.2)

Ово је и уједно можда и једина биљка која се директно повезује са чудотворним (чудесним) својствима. Судећи по опису који даје Петровић, она је биљка која има најјача лековита својства, чак је и неопходна људском роду. Поред ње, са лековитим својствима се јављају и гинко (Gingko Biloba), матичњак (Melissa labinatae), јарич (Sempervivum tectorum) – који помаже болним ушима, према томе одговара данашњим веровањима која  владају за биљку чуваркућу, и др.

Поред тога, флора у роману има и неизоставну улогу у исхрани. Иако то одговара реалном животу, биљке које се у роману јављају су ипак измењеног изгледа и састава. Таква је нпр. самовилина метла (Asparagus officinalis) која је игличаста, али јестива, док и и њен цветни прах служи китовима за исхрану. Таква је рецимо и биљка атанас (Atanas liana). То је биљка у облицима лијане која има воћне плодове, а притом су и њени листови корисни за чајеве. Једна од интересантнијих биљки је и акант (Acanthosicyos horrida) – пустињска биљка која наликује на орахе која у разбијеном плоду има питку течност, и горке јестиве листове који изазивају жеђ. Занимљива биљка је и хлебно дрво (Artocarpus incisa), која се ипак слабо једу људи јер горчи. Не би било чудно да је опет ова биљка подсетник да је природа ипак заслужна за опстанак човека у многочему. Ипак, у Авеновој исхрани, највећег удела су имале гљиве. Већина споменутих гљива у роману су јестиве, али ипак се ту налазе и изломљена печурка (Peziza radiculata) која се састоји од 5 до 6 делова и чији отров највише заокупира корен, да би при врху она била сасвим јестива. Полуотровна је и гљива пуза (Armillaria mellea) која је сирова скоро смртоносно отровна, али кад се скува је сасвим јестива. Поред гљива, најчешће се помињу и јестиве шишарке, што је наравно, у реалном свету незамисливо.

Ипак, нису све гљиве јестиве, ту су и оне отровнице. Таква је на пример, ребраста патуљица (Galerina marginata) која је смртоносна, а притом и расте на мртвим пањевима и остацима биља. Поред смртоносних гљива, постоји и отровни руј (Toxicodendron pubescenses) листопадни отровни грм. Наравно, обе биљке се налазе у Земљи Ваука. То је још једна одлика Петровићевих описа, биљке наговештавају дешавања у одређеној земљи и придодају утиску напетости радње. Ипак, вилино коло (Inconi) као једно од оружја Ваука, налази се свугде где су били и Вауци.

Иако већина биљака има своју функцију, постоје оне које су ту ради слављења природе и њених лепота. Такав је на пример бесмртни бор (Pinus aristata) који је фасцинантан својим уврнутим гранама, или рецимо сунђераста алга (Semperrivum t.). Опис: „Делови шуме обрасли њоме делују нестварно.“3) служи ради буђења свести о лепоти флоре која и у реалном животу заиста понекад оставља без даха. Метасеквоја (Sequioia glytostroboides) је рецимо биљка у чијем опису је једино интересантно да је црвена у свом пресеку.  Поред њих, једина биљка која је апсолутно живот за себе и можда ван дешавања целог тока радње је подземна орхидеја (Rhizantela aspergillus). То је биљка која има свој животни циклус у подземном свету, те је и неприметна. Цвет који се рађа и вене, затим на увелом цвету расте гљива (aspergillus) која при крају свог живота избацује ново семе цвета и тако у круг. Заиста фасцинантна идеја, која сем естетске функције и опет буђења свести о циклусу живота који се не сме реметити у природи, нема другу важност. Природа је постојала, постоји, постојаће и без људског рода.

Оно што је карактеристично за Петровића, што у свом ауторском перу немају светски писци је уплив српске културе и народних веровања. Они наравно нису директни и отворени, али су приметни. Такво је рецимо и само вилино коло које се може повезати са веровањима у виле Русалке које су једном годишње играле коло, те је трава била гушћа на тим местима. Петровићево вилино коло је склоп опојних нејестивих биљака, а већ је познато веровање о опојности вила (додуше њиховом лепотом). Ипак, у биљкама се тај уплив мање види. Када је у питању фауна у роману, тада је то много приметније.

Најбољи пример за овакво виђење фауне су сами Вауци. У Петровићевом свету, Вауци су црни длакави створови, ружних тамних чељусти, језивих канџи, крупних очију и дивљачких урлика.4) Нешто касније, он их назива и чупавцима и вампирима. Они и јесу крвопије. То је наравно алузија на вампире, који потичу из веровања словенских народа. Оно што Вауке веже за српску традицију јесте да су вампире некада називали и вукодлацима (црна, длакава створења). Ипак, пространо је и веровање, да су то устали мртваци из гробова – отуд и Вауцима људска способност споразумевања сопственим језиком. Разрађена је и почетна цивилизацијска свест с обзиром да постоје Вауци пастири, Вауци ловци и Вауци ратници. Ипак, од вампира не долази ништа добро, као што и не доносе ништа добро – спремни су чак и на то да пију крв једни другима уколико је то потребно, стварају бића која убијају своје ствараоце, убијање им је једина сврха и циљ. Чак је Авену и њихов језик одвратан. Интересантно је да је по веровању могуће заштити се од вампира ватром, а људи у роману пале лешеве Ваука. Ту је опет и игра речима Баук – Ваук. Такође, у српском веровањима, баук је страшно створење које се крије по скривеним местима. И данас је распрострањено у српском живљу да се деца плаше бауцима уколико су неваљала. Тако се Петровић поиграо спајајући два митска бића у једно, придодајући им касније и белу врсту Ваука, а додатно и вишак ногу и заправо облик неке „ џиновске буве“.5)

Свакако, неизоставна врста у роману је јазопас (Meles canis). Савршени ловац и убица, имун на отров, изузетно опасан и ретко способан да опстаје у Ничијем станишту. Он то успева, између осталог, копајући подземне тунеле. Оно што је карактеристично за српска веровања јесте да је пас животиња у коју може бити прерушен вампир или нека друга нечиста сила. У Петровићевом роману, јазопса су створили Вауци, који и јесу нека демонска, зла сила. Али истовремено, проширено је веровање да је пас веран и тај чврст став влада и данас и свуда у свету. Према томе, Горд који прати Авена као верни пријатељ иако је крволочни убица, феномен је контраста у роману. Поред јазопса маскара (Meles canis occulta) који се мало разликује од обичног јазопса,  једина слична врста која се јавља у роману је дивљи пас молос (Canis molos) који је заправо одбегли пас Томејаца.

Још једно биће које се може довести у везу са српским веровањем јесте бештија. Оне су такође творевине Ваука како би им помогле у истребљењу људске расе. Она је немилосрдно биће које се храни лешинама које су Вауци оставили иза себе, и чак у једном сегменту она прождире још увек живог Ваука. Иако је реч латинског порекла и означава крволочну звер, у Србији се та реч и дан данас користи за злу, неморалну жену. Бештије су ипак верни пратиоци Ваука, али немају могућност самосталног размножавања. С друге стране, врста која је настала од неуспели створ Ваука, успела је да побегне и да се осамостали у Петровићевом свету је оберат (Oberat bettongia). Она је у суштини неуспела бештија која напада и сопствене творце, те је врло нападна и агресивна. Наравно, оба ова бића спадају у живи свет Земље Ваука.

Што се тиче осталих традиционалних српских уплива по питању Петровићевске фауне, ту је још и Фенек (Fennecus zerda). Лисица с дугачким ушима које испуштају сувишну топлоту. Лисица у српском веровању има позитивну ноту јер њена лобања утопљена у воду чини воду лековитом. Наравно, опште веровање је и да је лисица лукава животиња. Отуд, Фенеку и позитивна улога у роману где је он Авенов помагач у пустињи, јер има и развијенију интелигенцију од осталих животињских створова у делу. Због тога он води разговор с Авеном помало чудним начином споразумевања.

Веома су развијене врсте змија, птица и риба. Када су у питању змије (опет бића подземног света) већина њих је отровно. Тако су једне од опаснијих висак змије (sunbnatrix terraphilm) чији су једини непријатељи јазопси. Најопаснија змија је мулга (Pseudoechis mulga) јер она има и способност и да дави, поред отрова које пљује, углавном у очи. Одмах за њом је и мангровска змија (Boiga dendrophila) црножуте боје која живи на дрвећу, исто тако смртоносно отровна. Можда најзаступљенија змија је тлозмија (Naja vorus) која трује уједом само уколико неко стане на њу. Лобању ове животиње користе Вауци као оклоп. То су само неке од примера ове врсте.

Птице су још једна животињска врста која је заступљена у великом броју. Најкарактеристичнија је монал (Lophophorus ihuysi) јер је била највећи савезник у рањавању Ваука. Захваљујући свом јединственом оглашавању, рањавала је добро развијена чула Ваука. Била је пријатељ Суровара који су од ње правили болну границу за свакога ко није заштитио уши. Ту још и албатрос луталица (Diomede exulanus) који опстаје на ветровитим падинама и коме је потребан ветар да би полетео због његове величине. Затим су ту славуји Гиннкове шуме (Kun gingko), птице које се чују, али не виде. Ове две врсте птице су доста верне реалности, међутим највернији реалности је планински соко (Falco biammicus) који нимало од ње не одступа.

У свету риба, минимално одступање имају пиране (Piraya piraya). Међутим рибљи свет је можда најспецифичнији по одступањима од реалног. Најзанимљивије су риба полетуша (Exocoetus colloptersus) и скокуница (Periophthalmus chrysopilos). Прва риба има мала крила и храни се инсектима изнад воде, мада може да плива и лети, и тако се храни и на обали. Друга риба живи на дрвећу и има способност да се пење. Петровић је поново користио опречност у стварању бића. Ту је још и риба пецач (Linophryne arborifer), створена да пеца и тако се храни, иако је у реалном животу она жртва пецања. Пегава риба (Salmo trutta morpha) је на пример интересантна јер на себи има пеге које, по предању, приказују распоред звезда изнад места на ком се мресте. Она, као и већина осталих врста риба (а нема их мало), служе за исхрану. Ипак, у овом полуводеном свету, налазе се и две врсте кита. Један је у водама с изванредним памћењем што је омогућило освету Вауцима које је спасило Авену и Горду живот. Освета је била због поубијаних пријатеља зарад њиховоих рогова на глави који су Вауви користили као копље. То су нарвали (Monodon monoceros) и они су први савезници у борби протиб Ваука. Други су копнени китови (Terra cetacea) од којих је један и дао живот за Авена и људе. То су китови огромних размера, а ту величину носе њихове мале ноге. Симпатично је што те дивовске животиње имају нежну кожу и што течност узимају преко росе.

Ван ових повезница (што митских, што створених из пуке супротности) у фауни романа, јављају се разна занимљива бића. Тако се јавља зелени зец (Cryctolagus cuniculus viriolis) којег је видело јако мали број људи (не би било чудно да је као инспирација овој животињи послужио Плави зец Душка Радовића). Он као и низ биљака нема неку већу функцију специфичност, сем да се успешно камуфлира. Поред зеленог зеца, ту су и ватрени камелеони (Chameleo fisio). Специфични су по јарким бојама, те када се нађе више њих на грани, остављају утисак да дрво гори. Поред још неколико врста гуштера, и мањег броја описаних инсеката (а они, поново, немају неки већи значај за дешавање радње), ту је и неколико врста копитара. Јелен лелујавог рога (Unicorn cervus) истакнутог по лепоти је један од њих. Могло би се чак рећи и да има неку одлику гордости, пошто је представљен као самотњак. Камилеони (Difer chameleo) су за нијансу дружељубивији, а занимљиви по мењару боје крзна како би се прилагодили околини. Најефективнији пример копитара (а и преживара) је засигурно тапир (Tapirus sp.). Она је добродушна питома животиња, која ни у угроженом стању нема потребу за агресивношћу. У потпуности је безопасна. Можда је она и највећи ударац при опомени Уроша Петровића на опрезност при опхођењу према флори и фауни која окружује човека.

Закључак

„Религијско-магијски аспекти, дискретно присутни, попут крстолике беле ветрењаче на ободу мора траве, или повремено помињаних вртача Волиона, у којима се друиди уче тајнама телепатије, веома су битни за смисленост и целовитост романа, али нису доминантни, па се по томе Авен битно (и освежавајуће) разликује од низа романа заснованих на причи о магији и чудесним моћима њихових јунака“.6)

Ове речи Љиљане Пешикан Љуштановић, потврђују важност и величину овог Петровићевог романа. Он искаче од најезде фантастичких творевина и уздиже се ван митолошких и магијских прича, иако се у одређенним моментима ослањао на њих. Оно што додатно допуњује роман, јесу илустрације. Оне сјајно дочаравају креацију насталу у Петровићевим мислима. С обзиром да је у питању дечији роман, немогуће је не приметити још једну нит фантастичке књижевности која се види у делу. Наиме, Цветан Тодоров објашњава да: „Догађај који изазива суштински прелаз из примарне менталне организације у зрелост (преко низа међуступњева) јесте долазак субјекта у језик.“7) Овај ,,језик“ који се схвата тек сазревањем је у овом роману заправо дешифровање поруке написане на Барабином листу. Један цео народ Томејаца у подземљу симболише мудрост (поред Мијера и осталих друида), и наравно коришћење сасвим непознатог језика. У том смислу, ова Тодорова констатација долази до изражаја. Авен сазрева и долази до позиције друида тек када је сасвим неразумљиву поруку сасвим разјаснио тј. дошао (схватио) језик. Љиљана Пешикан Љуштановић даје још једно виђење Авеновог сазревања у другом светлу:

„Од почетних искушења, неизвесног зарањања у камено ждрело потока понорнице и проласка кроз чудесни свет подземља, до коначног батргања у тунелима ветрова, Авен, несумњиво, остварује типично инцијацијско кретање, од дечака до будућег друида, вође људи. Пролазак кроз таму подземља, што непосредно асоцира на пузање иницијанта кроз утробу гутача, понавља се у роману три пута“.8)

Судећи по свему, роман обилује мноштвом подслојева који су погодни за нализу и истраживање. Једно је ипак сигурно, роман је и више него погодан за децу, нарочито за дечаке који се налазе пред сазревањем. Роман шири поруку о храбром радозналом дечаку, искреном пријатељству, сазревању, толеранцији и томе да се поштује и негује фора и фауна јер и она има своје законе и потребе, а итекако користи и човеку. На крају, лепота коју она пружа је један од најбољих видова човековог уживања у њој.

Литература

Петровић, Урош, Авен и јазопас у Земљи Ваука, Београд : Лагуна, 2018.

Тодоров, Цветан, Увод у фантастичну књижевност, Београд: Рад, 1987.

Ауторка: Снежана Орчић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Тодоров, Цветан, Увод у фантастичну књижевност, Београд: Рад, 1987, стр. 53.
2. Петровић, Урош, Авен и јазопас у Земљи Ваука, Београд : Лагуна, 2018, стр. 123.
3. Нав. дело, стр. 41.
4. Исто, стр. 38.
5. Употребљен термин Љиљане Пешикан Љуштановић из поговора. У: Петровић, Урош, Авен и јазопас у Земљи Ваука, Београд: Лагуна, 2018, стр. 299.
6. Нав дело, стр. 302.
7. Тодоров, Цветан, Увод у фантастичну књижевност, Београд: Рад, 1987, стр. 138.
8. Поговор Љиљане Пешикан Љуштановић. У: Петровић, Урош, Авен и јазопас у Земљи Ваука, Београд : Лагуна, 2018, стр. 301.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *