Филозофија уличарства

Живимо у времену екстремне беде и екстремног буржујства. Јаз између “класа” толико је постао очигледан, да је постао део свакодневице, и нешто сасвим “нормално” и “прихватљивво”. Оне негдашње “средње” класе више нема, уметност је упростачена, и изгубила се у бесмислу футуризма. Писменост и осећајност сада су главни непријатељи овог накарадног друштва. Из свега тога произилази чињеница да је “уличарство” – једна врста бунта, али и филозофије.

У свету лажи, обмане, и фикције, простодушност и једноставност задају опаке ударце лицемерном друштву у коме новац безуспешно покушава да прикрије све оно што човека чини мање вредним.

Ја сам често на улици. Након напорног радног дана већ ми је обичај изаћи “међ’ људе”, посматрати их, ослушкивати, проматрати. Посвуда је тероир безумља. Што си начитанији – све свише те мучи реалност, те покушаваш побећи – у књиге, у песме, у севдах. Сав тај бетон, градилишта, рушилишта, брујање аутомобила, музика чији текстови разарају разум…

Контра свему томе стоји поезија улице. Дескриптивност имажинизма прожета болно осетљивом словенском душом. То је њена једина и права дефиниција. Како је панк музика упливала у све то – немам појма. Знам само да даје “шмека” поезији која осликава паркове и улице, те да даје и “шарма” ономе што пролазници не примећују, живећи своје “мале” животе скучене у четири зида. Ова поезија је нека врста културног устанка против потрошачког система. Она презире новац и лажна светла. Хода поцепаних патика, носи изношену одећу, и слави Месец који је неуморно прати.

Данас је – бити уличар – нешто налик хајдуку из турских времена. Нешто презрено, али ипак улива страх у кости ланеним кошуљама и лакованим ципелицама. Само ако се потпуно предаш пропасти – испливаћеш из ње као страх и трепет за све оне који мангупство виде у сили и имућству. Мрзеће те, али ће о томе пред тобом кукавички ћутати. Тако се постаје вечан.

Аутор: Владимир Шибалић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *