Fenomen moralne i sudske krivice u “Braći Karamazovima”

Fjodor Mihajlovič Dostojevski jedan je od prvih pisaca koji se u svojim delima bavio pre svega misaonim previranjima, unutrašnjim borbama i strastima likova, prodirući na taj način duboko u dušu čoveka, gde je jednako uverljivo prikazao, kako plemenite, požrtvovane, uzvišene i čestite, tako i one podle, pakosne, bezočne i prefrigne karaktere. Stoga ne čudi da se upravo Dostojevski smatra jednim od glavnih predstavnika psihološkog romana, čiji je akcenat stavljen na unutrašnju karakterizaciju i osećanja likova. Napisavši svoj prvi roman sredinom XIX veka, upliv u književnost doživljava kada je realizam kao književni pravac bio na pragu Rusije. Tako se, pored psihološkog romana, smatra i jednim od glavnih predstavnika realizma u književnosti, prikazujući u svojim delima, najčešće kroz svakodnevne događaje, tmurnu atmosferu ruskog podzemlja, u isto vreme naglašavajući problematiku ljudske patnje i postojanja zla u čoveku. Ipak, najveći odjek nisu imali karakteri sa dve malopre pomenute krajnosti ljudske ćudi, već upravo oni koji su zahvatili čitav taj spektar osobina i ostali nesvrstani, od početka do kraja vodeći borbu sa sredinom, ali pre svega sa sopstvenim mislima, porivima i savešću, pa čak i sa samim autorom. Analogno je zapažanje Mihaila Bahtina, jednog od najvećih teoretičara književnosti 20. veka: „Dostojevski, poput Geteovog Prometeja, ne stvara neme robove (kao Zevs), već slobodne ljude, kadre da stanu pored svog tvorca, da se ne slože sa njim, pa čak i da se pobune protiv njega.“1) Reči koje Dostojevski udahne svojim junacima stoga često ne predstavljaju odraz njegovih ličnih stavova i ideologija, niti ovi junaci služe kao prenosioci autorovog glasa; oni nastupaju samostalno, u tolikoj meri da je ponekad gotovo moguće prenebregnuti činjenicu da je reč o fiktivnim likovima poteklim iz pera autora kojem se suprotstavljaju. Specifičnost Dostojevskog leži u njegovoj mogućnosti da, stvarajući lik, njegovu ličnost sagleda objektivno, kao tuđu, a ta relativna sloboda i samostalnost uklapaju se u autorovu koncepciju, koja likove predodređuje upravo kao takve. Činjenica da dubinu ljudske duše sagledava izvan sebe i sopstvene svesti, kao i da zapravo „čitavom konstrukcijom svoga romana ne govori o junaku, već sa junakom“2),izdvaja Dostojevskog od romantičarskih tendencija sagledavanja čoveka kroz prizmu sopstvenog postojanja i doživljavanja sveta. „On uvek slika čoveka na pragu sudbinske odluke, u trenutku krize i nezavršenog i nepredodredljivog preokreta njegove duše.“3)

William Sharp – Braća Karamazovi

Pored Zločina i kazne, najdublju sliku ovakvih duševnih previranja Dostojevski daje u svom poslednjem romanu Braća Karamazovi. Problem zločina, krivice i kazne gotovo je uvek u centru njegovih premišljanja. On uspeva da prikaže pre svega kažnjavanje zla iznutra, grižom savesti, osvetljavajući na taj način posledice zla u ljudskoj svesti, a gotovo nijedan njegov lik nije prošao kroz toliko duševne patnje zbog osećanja krivice kao što je to slučaj sa Ivanom Karamazovim. Kod Dostojevskog se izrazito produbila pre svega griža savesti zbog onih zločina koji nisu podlegali ni ljudskom ni državnom sudu, zločina koji nisu direktno počinjeni i onih koji se kriju u odsustvu delanja protiv istih. Odsustvo spoljašnjeg kažnjavanja za ovakve vrste zločina predstavljalo je dodatni podsticaj raspirivanju griže savesti.

Osnovna fabula romana je kriminalistička i u osnovi se bavi razrešenjem ubistva Fjodora Karamazova. Međutim, ona ujedno predstavlja i sredstvo razotkrivanja karaktera njegovih sinova, a otuda proizilazi i njena glavna svrha. Premda je pravi ubica Fjodorov vanbračni sin Smerdjakov, najveći duševni teret zbog te smrti poneće braća Ivan i Dmitrij, svaki na svoj način. Ipak, najbolji primer delovanja savesti na posledice zla jeste Ivan. On priželjkuje očevu smrt, ali tako da ne učestvuje u njoj ni postupcima ni mislima, pa će bratu Aljoši reći: „…ti treba da znaš da ću ja njega uvek štititi. Ali svojim željama ostavljam u datom slučaju potpunu slobodu.“4) Smrt oca, kao posledica neminovnosti sudbine, koja se desila uprkos Ivanovim željama, oslobodila bi ga prebacivanja samom sebi, jer u njoj ne bi ni na koji način učestvovao. U svojoj nemoći da kontroliše takvu vrstu emocije, Ivan će čak priželjkivati da njegov brat Dmitrij bude taj koji će učiniti taj korak umesto njega: „Jedan će gad pojesti drugoga gada, nek obojicu đavo nosi.“5) Međutim, on se ipak preispituje, kao Raskoljnikov u Zločinu i kazni, „zar zbilja ima svaki čovek pravo da, gledajući ostale ljude, presuđuje ko je od njih dostojan da živi, a ko nije više dostojan“6) Prepoznavši klicu zla u svojoj duši, on njegovo postojanje razaznaje i u ostatku sveta: „Ja mislim, ako đavo postoji i ako ga je, dakle, čovek stvorio, onda ga je stvorio po svojoj slici i prilici.“7),a on sa tim ne može i ne želi da se pomiri. Podjednako mu je mučna i misao da čovek nije samo stvorio đavola, već je, za svoje podmukle i niske potrebe, izmislio i Boga: „I ništa ne bi bilo čudno, ništa ne bi bilo neobično da Bog zaista postoji, ali je čudno da je takva misao- misao o neophodnosti Boga- mogla nići u glavi takve divlje i zle životinje kakav je čovek…“8) Stoga odbija da poveruje u onog Boga čija je milost dovoljno velika da može da oprosti zlo u čoveku: „Ja Boga prihvatam… ali ne prihvatam svet koji je on stvorio…“9) Ne muči ga samo milost obećana krivima, već i nemilosrdnost koju dožive nedužni, a kao najbolji primer neukaljane duše Ivan odabira decu: „Reći će, možda, kakav šaljivdžija da će dete svejedno narasti i dospeti da mnogo sagreši, ali, eto, ono nije odraslo, njega su kao dečačića od osam godina gonili i rastrgli psi… A kada se mati zagrli s krvnikom koji je dao psima da rastrgnu njenog sina, i njih sve troje objave u suzama: ‘Pravedan si ti, Gospode’, onda će, naravno, nastati vrhunac spoznaje i sve će se objasniti. Ali u tome i jeste teškoća što ja baš to ne mogu da prihvatim“10) On odbija da poveruje da je patnja dece, kao predstavnika čistih duša, neophodna zarad uspostavljanja harmonije: „I ako se dečije patnje imaju pridodati onoj sumi patnji koja je bila neophodna da se kupi istina, onda ja unapred tvrdim da sva istina nije vredela toliko.“11),kao i takav poredak u kojem nedužni ispaštaju uporedo sa grešnima, kojima se oprašta zlo zarad spoznaje Boga. Ivan se harmonije uspostavljene na ovakav način odlučno odriče i radije ostaje sa gnevom prema onima koji su zgrešili, makar taj gnev bio i nepravedan: „I zato žurim da vratim svoju ulaznicu.“12) Poglavlje u kojem Ivan govori o svom gnevu simbolično je nazvano Buna.

William Sharp – Braća Karamazovi

U Ivanovoj poemi Veliki inkvizitor, on vrlo jasno oslikava stav o čoveku izgubljenom u sopstvenoj slobodi u kojoj naposletku nailazi na greh. Čovek, kao grešno, nezahvalno i poročno biće, najteže podnosi upravo teret koji mu čini sloboda savesti, kojom je spoznao i dobro i zlo i kojom može samostalno da ih razlikuje, ali i čini: „Nema za čoveka teže i mučnije brige nego da, čim postane slobodan, što brže nađe onoga kome će se klanjati… I, eto, ta potreba opšteg klanjanja i jeste najveća muka, kako svakog pojedinačnog čoveka, tako i celog čovečanstva od postanka sveta… I tako će biti do propasti sveta, čak i onda kada nestane na svetu bogova, jer će svejedno, padati na kolena pred idolima.“13) Čovek je stvoren kao buntovnik, ali je pre svega jedan običan sužanj sa potrebom pokoravanja višoj sili, prema kojoj oseća strahopoštovanje, skidajući tim pokoravanjem breme briga i muka lične i slobodne odluke sa sebe. On će se buniti, ali, nemoćan da izdrži svoje bune, jer nije u ljudskoj prirodi da bogohuli, naposletku će zbog tih svojih buna proliti suze sveteći se samom sebi. Ova poema u velikoj meri korespondira sa poglavljem Buna koje joj prethodi, te se u datoj korespondenciji može prepoznati Ivanova unutrašnja borba sa osećajem krivice, pre svega zbog onoga što je njemu ta sloboda donela.

Ova krivica koju Ivan oseća dobija na snazi kada se u potpunosti sagleda njegov odnos sa polubratom Smerdjakovom. Njih dvojica sklapaju prećutni dogovor o ubistvu oca, koji Ivan ne može sebi da prizna. Ne samo da oseća gnev zbog misli koje prepoznaje u sebi, on oseća i bes prema Smerdjakovu, jer on te misli u Ivanu sasvim osetno primećuje, i ne samo da ih primećuje, nego ih sa njim i deli. Ivan isprva ne ume u sebi da prepozna razlog besa usmerenog na Smerdjakova: „…mučile su ga kojekakve neobične i gotovo sasvim neočekivane želje, na primer, već posle ponoći zažele odjedanput neodoljivo i odlučno da siđe dole, da otključa vrata, da ode u dvorišnu zgradu i da istuče Smerdjakova, a kad bi ga zapitali zašto, nikako ne bi umeo da iznese tačno nijedan razlog…“14) Sve vreme želi da veruje da je ubica brat Dmitrij, ne bi li se na taj način pokazao čistim pred samim sobom. Ali Smerdjakov ne dozvoljava njegovoj savesti mir, pa i sam Ivanu kaže ono što on duboko u srcu već zna: „Da ubijete- to vi ne biste mogli učiniti ni za šta na svetu, a i niste hteli, ali ste želeli da ga neko drugi ubije,“15) te završava konstatacijom: „Samo sam ga zajedno s vama ubio; nas dvojica smo ga zajedno ubili, a Dmitrij je Fjodorovič nevin.“16) Može se uočiti i pojava neke vrste griže savesti kod Smerdjakova, premda u značajno manjoj meri nego što je to slučaj sa Ivanom. Smerdjakov odbija da poveruje da Ivan nije shvatio njihov prećutni dogovor kao takav, jer bi to dalje vodilo priznanju da je usamljen u ovoj krivici, što on odlučno odbija i žuri da Ivanu dokaže krivicu: „…ipak ste vi svemu krivi, jer vi ste znali za ubistvo i meni naložili da ubijem… Zato i želim da vam u oči dokažem da ste glavni ubica ipak samo vi, a ja da sam uzgredni, iako sam ubistvo izvršio. Pred zakonom vi ste jedini pravi ubica!“17) Naposletku, Smerdjakov sebi oduzima život, birajući žrtvovanje sopstvenog života kao „najlakšu od svih žrtava“18) čime postaje nemoguće dokazati istinitost budućih potencijalnih svedočenja koja bi govorila njemu na štetu. Iako je smatrao Ivana za jedinog krivca pred zakonom, umesto njega, zakonu će odgovarati Dmitrij.

Dmitrija Karamazova, najstarijeg Fjodorovog sina, su, poput brata Ivana, mučile grešne misli u vezi sa svojim ocem. Naime, nije se samo Ivan pitao u kojoj meri je dostojan življenja stari Fjodor Karamazov, pitanjem smisla njegove egzistencije bavio se i Dmitrij: „Zašto živi takav čovek… Recite mi, može li se njemu još dopustiti da sobom sramoti zemlju?“19) Ostavljen od strane majke kao trogodišnjak, nakon što ona napušta Fjodora sa drugim čovekom, Dmitrij je odgajan od strane porodičnog sluge Grigorija, ne zbog Fjodorove mržnje prema sinu, već prosto „zato što je sasvim zaboravio na njega“20),tako se unutrašnji konflikt sa ocem u Dmitriju javlja još u njegovom detinjstvu, a kasnije biva produbljen sukobom oko sporne sume novca, odnosno nasledstva koje Fjodor odbija da mu isplati, ali i ljubavnim trouglom u kojem se njih dvojica nađu sa Grušenjkom. Ljubomora koju Dmitrij oseti zbog očevih osećanja prema Grušenjki, ali i njenih osećanja za koja strahuje da bi u jednom trenutku mogla prevagnuti na stranu oca, predstavlja okidač za aktiviranje netrpeljivosti koja je godinama unazad postojala među ocem i sinom („Prosto je nemoguće čak i zamisliti svu sramotu i moralni pad, s kojim se može sprijateljiti ljubomoran čovek bez ikakve griže savesti.“21));ona narasta do te mere, da se u njemu počinje javljati ona ista misao koja je mučila i Ivana- želja da otac nije živ. Dmitrij u toj želji odlazi korak dalje, videći sebe u ulozi njegovog ubice: „Ne znam… možda neću ubiti, a možda ću ubiti… Osećam lično gađenje. Eto, toga se bojim. I neću moći da se savladam.“22) Ovakav potencijani postupak i dalje ograničava Dmitrijeva savest; strah od nesavladavanja poriva ukazuje na postojanje određene barijere u njegovoj svesti, koju pokušava da otkloni svojim odricanjem od oca: „Ne kajem se zbog tvoje krvi… Čuvaj se, starče, čuvaj svoje snove, jer i ja imam svoje snove! Ja te proklinjem i odričem te se sasvim.“23) Ove unutrašnje borbe koja se vodila u Dmitriju postali su svesni njegova braća, Aljoša i Ivan, ali i starac Zosima, koji će mu se zbog toga još pri prvom susretu pokloniti: „Starac koraknu prema Dmitriju Fjodoroviču i, došavši sasvim do njega, pade pred njim na kolena… Kleknuvši, starac se pokloni Dmitriju Fjodoroviču do nogu punim, istinskim, svesnim poklonom, i čak se svojim čelom dotače zemlje.“24) Pred svoju smrt, Zosima će progovoriti o Dmitriju: „…kao da je celu njegovu sudbinu izražavao njegov pogled. Tako je jedanput pogledao… da me je trenutno obuzeo u srcu užas zbog onog što taj čovek sebi sprema.“25) Pa ipak, Dmitrij ne čini oceubistvo, ali biva osumnjičen za njega.

Poglavlja koja obrađuju proces Dmitrijevog saslušanja povodom ubistva Fjodora Karamazova simbolično su nazvana- mučenja. U trenutku tog saslušanja, Dmitrijeva savest se pobuđuje više nego ikad, dovodeći njegovu svest istovremeno u stanje ushićenja, žestine, bezumlja i neobuzdanosti. Svestan da nije ubio, on se ipak bori sa osećajem krivice. Povodom optužbe, on će se vrlo jasno izraziti: „Za krv svog oca nisam kriv. Hteo sam da ga ubijem, ali nisam kriv.“ 26)Saslušanje teče u pravcu koji Dmitriju ne prija, islednici u njegovim odgovorima ne prodiru u samu srž mišljenog i konstantno ga navode da prizna zločin. Prelomni trenutak predstavljaće islednikova zapovest Dmitriju da se skine go kako bi mu pregledali odeću i uzeli je kao materijalni dokaz. Tada se u dubini njegove duše rađa misao koja će njegove dalje postupke usmeriti drugačijim tokom: „Ovako go on je nekako sam osećao da je njima kriv i, što je najglavnije, sam gotovo priznao da je odjedanput postao zaista niži od njih svih te da oni sad imaju potpuno pravo da ga preziru.“27) Poniženost koju oseti u tom momentu, Dmitrij prihvata kao mogući način iskupljenja- potrebno je žrtvovati se, zarad postizanja one iste harmonije o kojoj je Ivan pričao. Ovakvu će misao dodatno učvrstiti san o siromašnom detetu koje plače zbog hladnoće, a koji usni neposredno nakon saslušanja. I kada se u snu pita zašto je to tako, on počinje da shvata: „I on oseća u sebi da pita, istina, ludo i glupo, ali da obavezno tako želi da pita i da baš tako i treba pitati. I on još oseća da mu se u srcu podiže neko još nikad neosećano ganuće, da želi da plače, da želi da učini svima nešto takvo da detešce prestane plakati, da ne plače i pocrnela, ispijena detinja mati, i da ovog trenutka više niko ne proliva suze i da on to mora odmah da učini, bez odlaganja i ne obazirući se ni na šta, sa svom svojom karamazovskom neobuzdanošću..“28) Odlaganja nije bilo, žrtvovanje počinje odmah nakon buđenja iz sna. Dmitrij je svestan da samo pokajanje nije dovoljno: „Svejedno, plakao ili ne plakao, ipak sam nitkov!“29) i da je za iskupljenje greha koji mu se usadio u srce potrebno mnogo više žrtvovanja. Stoga kada sazna da će biti zatvoren u tamnicu do suđenja, prethodno „nisam kriv“ preformulisaće u: „Ne primam kaznu za to što sam ga ubio, već za to što sam hteo da ga ubijem, a možda bih ga zbilja i ubio.“30) Dmitrij započinje svoj proces očišćenja konstatacijom: „Sad uviđam da je za ovakve, kao što sam ja, potreban udarac, udarac sudbine, da bude sputan spoljašnjom silom. Ja se sam po sebi ne bih nikad, nikad podigao! Ali grom je pukao. Primam teret optužbe i javne sramote, hoću da patim i da se patnjom očistim!“31) Upravo se ovoj njegovoj budućoj patnji poklonio starac Zosima prilikom njihovog prvog susreta, nazrevši u Dmitriju sposobnost za rađanje novog, vaskrslog čoveka. Grom koji Dmitrij spominje bio je zaslužan za rađanje tog novog Dmitrija, on sada spas vidi u robijanju i radu, ne kako bi ispaštao zbog oca, nego zbog celog ljudskog roda, a „dete“ koje mu se javilo u snu za njega predstavlja svu decu Božiju, za koju on bira da ponese krst: „Za sve idem, jer neko mora i za sve poći.“32) Patnju koje se nekada plašio, sada prima raširenih ruku, gotovo spreman da se i ne brani na sudu.

William Sharp – Braća Karamazovi

Scene suđenja predstavljaju uverljiv prikaz lažne psihologije na delu. Kao i u scenama saslušanja i istrage, ni za vreme suđenja okupljeni, a pre svega sudija, tužilac i branilac, nisu u stanju da prodru u kompleksnost Dmitrijeve svesti;  njegovu iskrenost i unutrašnja duševna previranja sa kojima se borio u procesu priznavanja moralne krivice samom sebi, shvataju kao promišljenost, lukavstvo, manipulaciju i taktiku, pri čemu pravi Dmitrij ostaje van njihovog suda. Tužilac daje upečatljivu sliku karamazovske prirode: „Sposobne da imaju u sebi sve moguće suprotnosti i u isti mah da posmatraju obe provalije… provaliju viših ideala… i provaliju najnižeg i najsmrdljivijeg pada.“ 33)Dmitrij je celog života stajao na pragu unutrašnjih kriza i odluka, ali u sudnici je za vreme suđenja sedeo novi Dmitrij koji nije bio poznat nikome, a koji se još pre toga dana odlučio za put iskupljenja i pomenutih viših ideala. Stoga je jedna od najintenzivnijih scena za vreme suđenja bila tužiočevo pozivanje prisutnih da zarad cele Rusije stanu na stranu pravde, aludirajući na zapravo nevinog čoveka: „Setite se da ste zaštitnici naše pravde, zaštitnici naše svete Rusije, njenih temelja, njene porodice i svega što joj je sveto! Da, vi predstavljate ovde u ovom trenutku Rusiju, i vaša presuda neće se čuti samo u ovoj sudnici, već po svoj Rusiji, i cela Rusija saslušaće vas kao svoje zaštitnike i sudije, pa će biti vašom presudom ili ohrabrena ili potištena.“34) Na ovaj način je Dostojevski dao izvesnu kritiku tadašnje Rusije. Sledi reč branioca koji samo naizgled staje u Dmitrijevu odbranu, i to iz pogrešnih razloga, pokušavajući da sa Dmitrija skine etiketu „oceubice“ navodeći razloge zbog kojih bi bilo opravdano da svog oca ne voli i, u izvesnom smislu, ne prihvati, što ga i dalje ne oslobađa krivice ubistva: „Lik nedostojnog oca, posebno kad se uporedi s drugim očevima, poštenim i dostojnim, očevima druge dece, njegovih vršnjaka, nehotice nameće mladiću mučna pitanja. Odgovaraju mu na ta pitanja službeno: ’On je tebe rodio, i ti si krv njegova, i zato si dužan da ga voliš.’ Mladić se i nehotice zadubljuje u misli: ’A zar je on voleo mene kad me je rađao?… Moram li da ga volim samo zato što me je rodio, a posle me celog života nije voleo?’… Ne, ubistvo takvog oca ne može se nazvati oceubistvom.“35) Branilac navodi prisutne na misao da je mržnja prema ocu podstakla zločin, kao i da je on počinjen u afektu, surovosti je uzvraćeno surovošću. Ovakav odgovor branioca upućuje na činjenicu da se Dmitriju sve vreme zapravo sudi zbog nedostatka ljubavi sina prema ocu, dok se sam čin ubistva stavlja u drugi plan. Celo suđenje završava se presudom na štetu Dmitrija, on biva proglašen krivim za ubistvo koje nije počinio, čime se na izvestan način još jednom potvrđuje Ivanov stav o čoveku zalutalom u sopstvenoj slobodi koji u svojoj niskosti i nemogućnosti da spozna više ciljeve (iznijansiranost Dmitrijeve sveukupnosti za koju sud ostaje slep), shodno svojim površnim ubeđenjima čini grešku.

Premda su i Dmitrij i Ivan u sebi imali određenu vrstu pobune, Dmitrij je pokazao više spremnosti da zarad svoje bune ispašta i da se žrtvuje za svoje ideale. Međutim, svestan svoje moralne krivice, Ivan nastoji da bratu Dmitriju pomogne u bekstvu jer u dubini duše zna da je on taj koji treba da ispašta za taj greh. Brat Aljoša će reći Dmitriju: „Što nisi preuzeo na sebe veliki krst patnje, poslužiće samo tome što ćeš osetiti u sebi još veći dug i tim ćeš neprekidnim osećanjem u budućnosti, kroz celi život, pomoći svom preporodu možda više nego da si pošao onamo.“36) U tim trenucima Dmitrij se opet nalazi na pragu odluke, ali ne zato što dolazi do kolebanja, nego zato što on u svom srcu ne može da prepozna koja je kazna za njega teža: „…ohrabruje me misao da neću bežati prema radosti, prema sreći, već zaista na drugu robiju koja nije možda manja od ove.“37) Na taj način i Ivan i Dmitrij odlučuju da sami sebi sude za svoju krivicu, ne tražeći milosrđe ni sa čije strane, boreći se tako protiv onog poretka koji od početka ne mogu da prihvate.

LITERATURA

  • Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, Zepter Book World, Beograd, 2000.
  • Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Braća Karamazovi I, Book, Beograd, 2015.
  • Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Braća Karamazovi II,Book, Beograd, 2015.

Autorka: Sofija Popović

FUSNOTE:   [ + ]

1. Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, Zepter Book World, Beograd, 2000, str. 8.
2. Isto, str. 63.
3. Isto, str. 60.
4. Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Braća Karamazovi I, Book, Beograd, 2015, str. 166.
5, 23. Isto, str. 163.
6. Videti napomenu 4.
7. F. M. Dostojevski, Nav. delo, str. 274.
8. Isto, 269.
9. Isto, str. 270
10. Isto, str. 280.
11. Isto, str. 281.
12. Videti napomenu 8.
13. F. M. Dostojevski, Nav. delo, str. 291-292.
14. Isto, str. 316.
15. Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Braća Karamazovi II, Book, Beograd, 2015, str. 326.
16. Isto, 337.
17. Isto, str. 339.
18. F. M. Dostojevski, Braća Karamazovi I, str. 31.
19. Isto, str. 86.
20. Isto, str. 12.
21. Isto, str. 65.
22. Isto, str. 142.
24. Isto, str. 87.
25. Isto, str. 326.
26. F. M. Dostojevski, Braća Karamazovi II, str. 152.
27. Isto, str. 181.
28. Isto, str. 206-207.
29. Videti napomenu 27.
30. Isto, str. 208.
31. Videti napomenu 20.
32. F. M. Dostojevski, Nav. delo, str. 300.
33. Isto, str. 421.
34. Isto, str. 446.
35. Isto, str. 471, 473.
36. Isto, str. 489.
37. Videti napomenu 36.

2 mišljenja na „Fenomen moralne i sudske krivice u “Braći Karamazovima”“

  1. Sve pohvale za izuzetnu analizu vrlo teskog romana i teme.Mladoj i uspesnoj buducoj profesorici autoru ovog teksta sve najbolje u buducoj karijeri!Bravo!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *