Euđenio Montale i mediteranski pejzaž

Euđenio Montale i mediteranski pejzaž u zbirci pesama Sipine kosti

Tengono alla chiarità le cose oscure

Euđenio Montale bio je jedan je od najvažnijih modernih italijanskih književnika ˗ pesnik, pisac proznih dela, urednik i prevodilac. Rođen je 1896. u Đenovi , a umro 1981. u Milanu. Otac Euđenija Montalea (Domenico Montale) bio je osnivač i vlasnik fabrike hemijskih proizvoda, i Euđenio je od malena uživao veliko bogatstvo. Bivao je podstican od malena da prati svoja interesovanja i da se bavi onim što ga zanima. Svoja rana leta provodio je na porodičnom imanju u Monterosu. Znajući sve ovo, nije ni čudo što njegova prva zbirka pesama biva posvećena upravo Ćinkvetere koje su mu se urezale u svest (i podsvest) još kao dečaku.

Montale je diplomirao na institutu „Vitorio Emanuele“ na računovodstvu, ali ta diploma za njega nikad nije bila od velikog značaja. Zahvaljujući svojoj finansijskoj stabilnosti koju mu je osiguravao porodični posao, Montale je mogao da svoje slobodno vreme provodi u bibliotekama ili radeći kao asistent profesora filozofije. Sve u svemu, Montale je oduvek bio okrenut filozofiji i umetnosti i nije dozvoljavao da ga bilo kakve obaveze udalje od onoga što je bila njegova strast. U ranim godinama bavio se solo pevanjem. Nigde nije ostalo zapisano da je Montale nastupao uživo ili pevao pred bilo kakvom publikom. Jednom prilikom izjavio je da je zahvaljujući muzici i časovima pevanja otkrio poeziju. Isto tako zna se da je 60-ih godina, kada je već imao obazbeđen status i veliki uspeh, počeo da se bavi slikanjem, a svoje radove poklanjao je samo najbližim ljudima. Ove činjenice neminovno govore u prilog tome da je Montale svojevrsna umetnička duša koja je u svakom trenutku tražila načine da se izrazi, čineći to radi sebe i radi svog doživljaja, radi sopstvenog izraza i ničeg drugog. Ipak, u raznim kriznim situacijama poput rata, svoje zaposlenje dugovaće naizgled praktičnijoj veštini – prevođenju.

Montalea će kao pesnika, bez ikakve sumnje, izgraditi ratno iskustvo. Ono je trajalo godinu dana i, iako nije direktno opevano u njegovim stihovima, prisutno je u njegovom raspoloženju, atmosferi koju stvara u svojim delima i stavovima koje izriče. Oni su antiratni, a doživljaji koje je proživeo služe samo kao katalizatori, kao spoljašnji faktor koji ga je pogurao da razmišlja o najvažnijim pitanjima.

Godine 1927. Montale se seli u Firencu gde se zatiče u centru svih važnih kulturnih događaja. Firenca će u tom periodu biti mesto rođenja moderne italijanske kulture. U njoj u tom periodu borave Ungareti, Kardareli, Kampana, Saba. Među njima se našao i Montale i, zahvaljujući toj slučajnosti da se nalazi u društvu takvih književnih genija u gradu koji je simbol italijanski kulture Montale proživljava svoje najplodije godine. Međutim, to ne podrazumeva i finansijsko blagostanje. Budući da je bio jedan od retkih koji nije bio učlanjen u Fašističku partiju, Montale će sve do kraja Drugog svetskog rata imati problema u nalaženju posla.

Poslednji deo svog života (od 1948) Montale provodi u Milanu. Tada već uživa veliki ugled kao urednik jednog od najčitanijih novina u Italiji, „Corriere della Sera“. Godine 1975. dobija Nobelovu nagradu za književnost. U javnosti, kako u italijanskoj tako i svetskoj, postaje poznat kao jedan od najvećih pesnika Italije još od Đakoma Leopardija.

Za potrebe ovog rada usredsredićemo pre svega na njegovu prvu zbirku pesama iz 1925, Sipine kosti (Ossi di seppia), koja ga već u tim godinama definiše kao mislioca odvojenog od svega što je savremeno i koji od života beži u samoću i spas nalazi u prirodi. Porodica Euđenia Montalea u Ćinkvetere posedovala je vilu i zahvaljujući tradiciji odlaženja u prirodu za vreme praznika Montaleu se od najranijih dana urezuje pejzaž koji će odrediti njegovo kasnije stvaralaštvo.

Poezija Euđenija Montalea (Sipine kosti)

Znam čas kada najmirnije lice
svirepo grčenje izmeni:
načas mukla muka izbije iz tmice.
to ne vide ljudi vrevom zaluđeni.

Vi, moje reči, odajete uzalud
tajni ujed i kroz srce stud.
U pravu je onaj koga muk ne štreca.
pesma spokojstava je pesma koja jeca.

Sipine kosti
Sipine kosti / Euđenio Montale; preveo, predgovor, napomene i komentare napisao
Milan Komnenić – Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1982, 33.

Skoro pa celokupan pesnički opus Montaleov može se opisati kao potraga za suštinom bivstvovanja čovekovog. Vremenom, njegova poezija sa (uslovno rečeno) deskriptivne evoluira u konteplativnu a čitav njegov umetnički, stvaralački postupak u sebi nosi dijalektiku kao osnovni način pristupanja problemu. Njegova poezija, naime, u početku nosi ton rezigniranosti i razočaranosti u kojoj jedino nada (u skrivenim delovima čovekove duše) ostaje spas. Upravo će arhetipski pejzaž biti taj koji će mladog Montalea ostaviti očaranim i pogođenim pred lepotama prirode. Montale u prirodi i onome što ona čoveku nosi vidi jedino utočište za onog koji traga za istinom i svojom biti.

Vidiš, u ovim tišinama gde se stvari podaju
i kao da su voljne
svoju najveću tajnu da im odaju,
ponekad se ponadamo
da ćemo otkriti grešku u prirodi,

u svakoj ljudskoj sceni, dok se udaljava,
uznemireno neko nazire se Božanstvo

Limunovi
Sipine kosti / Euđenio Montale; preveo, predgovor, napomene i komentare napisao
Milan Komnenić – Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1982, 17.

U kasnijem njegovom stvaralaštvu ti pejzaži neće više biti prisutni u stihovima kroz slike, već kao metafore i kao prepoznatljiv uzor ˗ više se neće govoriti o jednoj konkretnoj lepoti geografski određenoj, već o univerzalnoj lepoti koju čovek nalazi u svemu što ga okružuje. Tako se na kraju postavlja pitanje da li je neophodno prisustvovati i lično iskusiti iskustvo pesnikovo da bi se na pravi način čitala poezija. Verovatno ne, govoriće Montale, jer je za njega poezija lična, subjektivna i niko ko čita bilo kakvu poeziju ne sme je prisvajati kao svoj doživljaj, svoje iskustvo.

Dalje, pesnik pred sebe stavlja pitanje „Šta je pesnički život, kakav on mora a ne sme nikada biti?” U zbirci Sipine kosti mladi Montale daje odgovor na to pitanje. Pesnički život je život usamljenika, pustinjaka, zamišljenog nad bivstvovanjem i prirodom, život proveden u potrazi za odgovorima na pitanja „šta je čovek”, „zašto je čovek bačen u život“ i „šta je lepota?” Treba neizostavno imati u vidu da većina njegovih pesničkih zbirki nastaje posle Drugog svetskog rata gde, kako on kaže, čovek i dalje proživljava apokalipsu. Zbirka Sipine kosti, koja izlazi 1925. godine, više je fokusirana na smisao umetnosti i uloge pojedinca, dok posle 1945. godine to pitanje prebacuje na ulogu ne samo društva, već čovečanstva i morala na formiranje pojedinca.
Kao što je pomenuto, kod Montalea je prisutan dijalektički pristup. On nikada ne poziva na pomirenje sa životom, datim odgovorima ili naizgled nađenoj svrsi. Kod njega ne postoji Apsolut kao rešenje, već samo kao opcija na kojoj se ne treba zaustaviti. On traži protivurečja, nedoslednosti, jer se za njega u njima ogleda naša ljudskost, nesavršenost u kojoj leže odgovori. I tu se pejzaži i prizori koje je još kao dečak upijao boraveći u Ćinkvetere sublimiraju u simbol lepote i jednostavnosti prirode i života koji treba da bude cilj svakom, jer samo sa nečem što je iskonski i oduvek savršeno kao što je priroda čovek u sebi može iznaći ono što su mu kultura i civilizacija oduzele.

Čuj me, pesnici ovenčani lovorikama
Kreću se među biljkama
Pomalo čudnih imena:šimširima, akantusima, kalinama.
A ja volim puteve što do travnatih
Idu prokopa gde u mrtvajama
Oplićalim dečaci umeju uhvatiti
Poneku mršavu jegulju:
Puteljke što, duž nasutih prikrajaka,
Silaze kroz pramenje od trsja
I izmiču u vrtove, u zasade limunova

Limunovi
Sipine kosti / Euđenio Montale; preveo, predgovor, napomene i komentare napisao
Milan Komnenić – Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1982, 17.

Montale poziva i ukazuje na put kojim se treba ići ukoliko je cilj čoveka da spozna sebe i svet u kom se nalazi. To pozivanje pomalo dobija prizvuk govora vođe, nekog ko je istinu spoznao i ima, banalno rečeno, altruističku potrebu da svoje znanje podeli. Međutim, bilo bi previše jednostavno i pre svega pogrešno reći da Montale piše kao čovek u religijskom zanosu, koji odbacuje zapadnjačku kulturu i okreće se istoku. Ne radi se tu ni o kakvoj promeni paradigme i masovnom pokretu, već o putu pojedinca.

Ostavi te muke gomile kamenja
I izađi među zapuštene ploče
čija uklesana znamenja
vode najdubljem nemiru,
jer plač i smeh –blizanci-
zajedno iz njih izviru

Sarkofazi
Sipine kosti / Euđenio Montale; preveo, predgovor, napomene i komentare napisao
Milan Komnenić – Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1982, 23.

U svojoj poeziji Montale ne peva o jednom univerzalnom čoveku koga istorija nije oblikovala i na koga se nijedna društvena norma ne odnosi; ne tvrdi da je ikako moguće da se čovek do kraja odupre vremenu u kom živi. Njegova poezija je lepa upravo jer postoji nesklad, nešto što konstantno izmiče čovekovoj percepciji. Uvek je očevidna nesavršenost. Iz te udaljenosti između spoznaje čovekove i onoga što naslućuje da treba da spozna nastaje poezija (i umetnost). On je svestan epohe i uslova u kom pojedinac živi i obraća se konkretno i samo njemu, čoveku koji peva posle rata, uništenom, izneverenom, izgubljenom, uplašenom:

Daleko te vodi put,
previše si mrtav i staništa ti nema,
pođi kuda te vode zvezde nebesnice

Sarkofazi
Sipine kosti / Euđenio Montale; preveo, predgovor, napomene i komentare napisao
Milan Komnenić – Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1982, 23.

Nekih pesnici koji su bili Montaleovi savremenici ne ostavljaju mesta za nadu u svom stvaralaštvu. Međutim, čitava Montaleova filozofija, ili bolje reći odnos prema životu, njegova meditacija u i o prirodi ne bi imali smisla da se kao glavni motiv u raznim pesičkim slikama (poput one tipične, sunce koje izlazi posle oluje) ne javlja nada. Nada tu nije negiranje katastrofe i poricanje bola, okretanje glave; ona je prihatanje i pomirenje što se i vidi u stihovima njegove „Rivijere”. Moglo bi se zaključiti da Montale zbog toga i veruje u pisanje kao proces i u samu umetnost kao fenomen koji su u stanju da promene čoveka i pomognu mu da iznađe svoju suštinu. Ali, to je, po rečima pesnika stvar volje.

Očevidna je kod Montalea ta rezignacija kojoj rat dolazi kao neka vrsta empirijske potvrde i opravdanja. Život o kojem Montale govori je onaj koji je čoveka kao misleću jedinku uništio. Život kojim se do tada živelo je u neskladu i suprotan čovekovoj suštini, on mu je nametnut i neprirodan. Posle rata Montale, kao i svi pesnici tog doba dobija određenu vrstu satisfakcije koju zapravo niko od njih nije želeo. Bili su u pravu.

Živote moj, ne ištem od tebe stalne
crte, prihvatljiv lik ili posed.
U tvom nemirnom krugu već je med
stekao isti ukus kao pelin

Za K.
Sipine kosti / Euđenio Montale; preveo, predgovor, napomene i komentare napisao
Milan Komnenić – Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1982, 29.

Život mi je ovaj suri greben,
sredstvo a ne cilj, put izložen
izlivu potoka, lagan odron

mom životu nedostaje suština

Sipine kosti
Sipine kosti / Euđenio Montale; preveo, predgovor, napomene i komentare napisao
Milan Komnenić – Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1982, 43.

Tražeći odgovor, ili barem utehu, Montale se ne okreće jednostavno prirodi kao okruženju koje će mu biti najpogodnije za pisanje i kontempliranje, već i nju analizara i „rastavlja na delove“. , Montale četiri osnovna elemanta (vodu, vatru, vazduh i zemlju) priziva kroz razne slike i scene. Nije u pitanju apostrofa, niti bilo kakav romantičarski pristup. Kroz njihovo delovanje i ispoljavanje pesnik pokušava da protumači njihov uzrok. Oni su simboli principa po kojima priroda funkcioniše. Voda (more) kao izvor života, zemlja kao hranitelj i čuvar, vetar koji predstavlja pokret i nestalnost, cikličnost, i vatra koja bi mogla simbolisati kraj ili kao nešto što omogućava nov početak:

Voda je snaga što te kali,
u njoj se preporađaš i dolaziš sebi

Falset
Sipine kosti / Euđenio Montale; preveo, predgovor, napomene i komentare napisao
Milan Komnenić – Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1982, 20.

sanjana domovina rađala se iz vala.
iz zbrke je izranjala jasnoća.

Sredozemlje
Sipine kosti / Euđenio Montale; preveo, predgovor, napomene i komentare napisao
Milan Komnenić – Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1982, 41.

Priroda se kod Euđenija Montalea javlja kao apsolutni uzor. Montale tu zauzima sokratovski pristup, ono što je lepo je i dobro, a priroda je najveća i najsavršenija lepota čoveku dana na spoznaju. Da li Boga čovek molitvom može spoznati ˗ Montale to ne zna, ali zna da se Bog sam u njoj ogleda. Kao što je i on, čovek, nastao od Boga, on u sebi nosi prirodu. Prirodu i savršenost koju nije u stanju da spozna. Montale verno zastupa stav da je čovek mikrokosmos u kom se oglda makrokosmos:

Ti1) si mi prvo otkrilo
da slabašan damar
mog srca
samo je zametak
tvoga; da duboko u meni
vlada tvoj zakon pustolovni: biti bezmeran
i raznolik, a pritom nepromenljiv

Sredozemlje
Sipine kosti / Euđenio Montale; preveo, predgovor, napomene i komentare napisao
Milan Komnenić – Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1982, 38.

Na samom kraju postavlja se pitanje Montaleovog odnosa prema književnosti i prema pisanju. Znamo da on poziva na odvajanje od sveta i društva kao skupa spoljašnjih faktora koji mogu samo da osujete čoveka u samospoznaji, ali šta on misli o pisanju? Koja je svrha pisanja za Montalea? Da li on zauzima poziciju propovednika, proroka, prosvetljenog, da li nam se obraća sa visine, ili nam tek pomaže da bolje pronađemo u sebi i shvatimo ono „zaumno“? Da li je on glasnik svih nas? Montale skromno tvrdi da njegova poezija ne može ništa promeniti ukoliko se ne čita na pravi način i ukoliko čitalac ne želi da je razume, i to ne samo njegovu poeziju, već bilo kakvu umetnost uopšte. (intervju za RAI 1966) Pisanje je medijum, ono se odigrava na nivou čula. Pesma mora lepo da zvuči, da dotakne iracionalu stranu čovekovog uma. Ona sa razumom nema nikakvog dodira, ona je spoj ideja i izraza:

Ja imam samo iznađala slova
iz rečnika, a nejasan glas
kojim ljubav zbori, ne leči
već sustaje i književnost plačevna
biva. Imam samo ove reči
što se poput javnih žena
nude onom ko zaište njih,
imam samo ove umorne rečenice
koje će mi studentska bagra krasti i metati u stih.

Sredozemlje
Sipine kosti / Euđenio Montale; preveo, predgovor, napomene i komentare napisao
Milan Komnenić – Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1982, 48.

Metafore, slike, poređenja, atmosfera, apostrofe, prizori koji evociraju uspomene na Ćinkvetere u radu Montaleovom su nebrojene.

U njegovim pesmama Ćinkvetere prisutne su kroz kratke opise, poređenja, metafore, nikada direktno imenovane one služe kao nepresušan izvor za slaganje pesničkih figura. Tako se u Montaleovim pesmama spominje more, bura, podnevno sunce, kameni zidovi, staze, priroda, stene, plavetilo neba, vetar, seljaci, deca, spominju se specifični prizori karakteristični za tu oblast i takav način života. Lirski subjekt u tom imaginarnom prostoru koji podseća na Ćinkvetere šeta planinskim stazama, po plaži, učestvuje u svakodnevnom životu. Iz ovih simboličnih i malobrojnih primera ipak je moguće dočarati deo pejzaža koji je inspirisao Montalea. Mediteranski pejzaž ima jedno od najvažnijih mesta u svetskoj književnosti, a doživljaji Mediterana kod najobičnijih ljudi su jači u odnosu na doživljaje drugih predela. Svakako postoji nešto nedokučivo što razni umetnici (ne samo pisci) vekovima pokušavaju da otkriju. Na čitaocu, slušaocu, gledaocu je da izabere onu interpretaciju koja mu najviše prija. Jedna od tih interpretacija je i Montaleova. Možda je jedna od najiskrenijih, svakako jedna od najlepših.

Autorka: Lena Malešev

FUSNOTE:   [ + ]

1. Kada kaže „ti“, pesnik se obraća moru.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *