Dejan Atanacković: De-siderus

Dejan Atanacković, Čovek bez jezika i druge priče, Besna kobila, Beograd, 2018.

„Ispod jastuka nije. Među stranicama knjige je nema. Džepove sam sve pregledao. Kofer sam ispraznio, ispreturao fioku, proverio da nije zapala u cipelu. Posumnjam na sopstvene dlanove. Okrećem polako jedan pa drugi, prinosim ih očima. Tako je sićušna, pomišljam, svugde bi se mogla sakriti.“

Ovim rečima Dejan Atanacković bira da započne svoju zbirku kratkih priča, koje najavljuju možda slučajnu, ali uočljivu, doslednost u pogledu teme nestajanja, teme koja u svojim različitim oblicima (ne)stati, prestati, otuđiti, oteti, nepostojati itd. povezuje kako tekstove ove knjige, tako i nju sa svojom prethodnicom, romanom Luzitanija za koju Atanacković 2017. godine dobija NIN-ovu nagradu.

Ono što se zapravo podrazumeva pod rečju nestati, ono za čim se traga, nije nešto opštevažeće, nepromenljivo i ono jedno, jer svi nešto drugo žele, svima nešto nedostaje (recimo, usled oblačnog i neprozirnog neba zalutalim mornarima nedostaju zvezde, tj. oni se osećaju lišeni zvezda, de-siderus, a tako je i nastala reč želja, ako niste znali, „O poreklu reči želja“). Ono se modifikuje, od priče do priče, pomoću različitih, možda za autora opsesivnih (ne samo u njegovom književnom radu) motiva kao što su telo, organi, nasilje, bol, smrt, drugost, umetnost, muzej, vreme, ljubav, istina.

Pisano jednostavno a slikovito, jasno a metaforički, pokazuje da, iako je počeo da piše, Atanacković nije prestao biti didaktičar i vizuelni umetnik – isto kao što su pripovedanje i stvaranje priča jednako bitni za posao profesora i za jednog multimedijalnog umetnika. Mnoge su smeštene u Italiju, neke u muzeje, paleontološke ili muzeje antropologije koja se, kao i pisac pita za nastajanje i nestajanje, doduše za nestajanje društava. Ali isto tako nestaju gradovi, naseobine, dela, poznanici, voljeni, delovi nas (bilo metaforički, bilo naša prošlost, bilo deo tela – jezik) ili mi sami. Ima priča koje su negde, ima onih koje su nebitno gde, ali i ispod ili iznad nečeg – u podzemlju ili u svemiru. Odigrale su se ili pre par godina, ili u mitološkom dobu, neke se stalno ponavljaju i baš za te je bitno neimenovanje – negde, neko, nekad, nepoznati građanin, ili su kafkijanski imenovani – E., dobra S., gospodin F., B. i D… Neretko ljudi sa margine, beskućnici, oboleli, zaboravljeni, i ovde oni „s uma šišavši“, ukratko – oni slabiji.

A priče su isečci, trenuci, svakodnevni prizori, fragmenti razgovora, života, detalj ali onaj retkom uhu i oku prijemčiv. Fragmenti, upravo zato što oni kriju svu heterogenost i punoću života i sveta, kao što je Paolo Mantegaca verovao u veličinu fragmenta vremena, fotografije „jer priroda čovekova otkriva se u deliću sekunde, a tren kasnije već zavarava i skriva istinu“ („Fiziologija bola“). Ispred njih se desilo ko zna šta, nastaviće se ne znamo kako. Otvorene za buduća nadograđivanja, za čitaočeve dopune, kontemplacije, priče su materijal za budući roman, možda sliku, možda instalaciju ili video. Zaista, kao da će se pretočiti u delo neke druge vrste umetnosti jer on pričom oslikava, a svojim izložbama priča priču. Tako je „Nestajanje profesora Petrovića“ deo i jednog i drugog, naziv je serija fotografija ovog umetnika, a takođe i priča iz ove zbirke. Rečenica „jednog dana biće više vremena za sve“ nije samo inspiracija za obe priče, već njome i počinju „Razlika u godinama“ i „O poreklu reči želja“. Muzej, kao mesto na kome autor provodi većinu svog vremena promatrajući kako se telo i um čovekov reprezentuje kroz istoriju, omogućava sadržaj ove zbirke, ali takođe i mesto radnje pa se tako mogu izdvojiti „Muzejske priče“.

Muzej se prikazuje kao mesto koje svedoči o otetom, o prevlasti civilizovanog nad primitivnim, o borbi jačeg i slabijeg („Duh mora“, „Fiziologija bola“). Koliko samo nauka i umetnost mogu zahvaliti smrti i nasilju, koliko se prepliću umetnost i medicina, obe u potrazi za besmrtnošću i za odgovorom šta je čovek, šta njegovo telo označava, a šta je to što počinje tamo gde telo prestaje? Da li je smrt danas i dalje misterija, da li se prema njoj oseća strahopoštovanje ili se ona obezvređuje i omogućava još jedan način da se čovek zabavi, ili još gore profitira? („Desilo se ubistvo, čujem“, „Povoljno mesto za smrt“) Atanacković uopšte piše o izgubljenim vremenima, vrednostima, o onom što iščezava. O svemu  što ljudi sadašnjice sklanjaju u ormar sa ostalim nepotrebnim stvarima – knjige, pisma, igračke, fotografije („Pogodno ogledalo“) fosili, enciklopedije, antikviteti, sve što je igra, radoznalost. O sadržaju koji smo brižljivo pripremili i licemerno snimili na Zlatnu ploču kako bi izgledali kao srećna, savršena, homogena zajednica bez rata, bolesti, religije i ideologije i stavili u Vojadžer u potrazi za vanzemaljskim inteligentnim životom, u pokušaju preživljavanja. O želji da se čovek istinski poveže i spoji sa drugim čovekom po cenu da bude pojeden („Ljudožder“), o velikim umetničkim delima koja su zaboravljena („Nešto poput ogledala“), o onima koja su toliko velika da „će još dugo biti van dosega nezahvalnog ljudskog roda“ („Neobičan slučaj gospodina Segata“), čija lepota uplaši samog autora da on sebe ubedi da ono u njemu nije moglo da se stvori i pripada nekom drugom („Adađo u G-molu“), o delima koja smiruju i najveći užas („Allegro comodo“). I kroz svoju nostalgiju i sentimentalnost Dejan zapravo pruža tihu dozu kritike čoveka sadašnjice koji ne poznaje prijateljstvo i bliskost („Nestala“, „Nestao“), koji se oduševljava tuđom patnjom, koji je opsesivan pitanjem ekonomičnosti vremena toliko da, čitav život vezan za sat, kada ovaj staje, staje i on ili potpisuje ugovore o njegovom uređenju („Građanin koji je stao“, „Razlika u godinama“), a ljubavi su takve da je jedan uvek zapostavljen usled želje za napretkom u karijeri onog drugog („O poreklu reči želja“, „Poseta“).

Međutim, uvek postoji „dobrota koja boli kad se prima, koja se nikad ne može uzvratiti jer nema protivvrednost, ni protivtežu, niti bilo šta što joj stoji nasuprot, dobrota koja zaprepasti jer nije tražena, postidi jer je nezaslužena“ („Saopštenje“), neko ko obezbeđuje jedra broda kome preti nestajanje u oluji („Povoljan vetar“). Postoji neko ili nešto što omogućava održanje, čuvanje, trajanje, postojanje. Taj neko možda je Atanacković, to nešto – umetnost, jer ona je pokušaj da se savlada kratkovekost i prolaznost. Jedino se nastajanje suprotstavlja nestajanju.

Autorka: Tamara Bailov

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *