Дејан Атанацковић: De-siderus

Дејан Атанацковић, Човек без језика и друге приче, Бесна кобила, Београд, 2018.

„Испод јастука није. Међу страницама књиге је нема. Џепове сам све прегледао. Кофер сам испразнио, испретурао фиоку, проверио да није запала у ципелу. Посумњам на сопствене дланове. Окрећем полако један па други, приносим их очима. Тако је сићушна, помишљам, свугде би се могла сакрити.“

Овим речима Дејан Атанацковић бира да започне своју збирку кратких прича, које најављују можда случајну, али уочљиву, доследност у погледу теме нестајања, теме која у својим различитим облицима (не)стати, престати, отуђити, отети, непостојати итд. повезује како текстове ове књиге, тако и њу са својом претходницом, романом Лузитанија за коју Атанацковић 2017. године добија НИН-ову награду.

Оно што се заправо подразумева под речју нестати, оно за чим се трага, није нешто општеважеће, непроменљиво и оно једно, јер сви нешто друго желе, свима нешто недостаје (рецимо, услед облачног и непрозирног неба залуталим морнарима недостају звезде, тј. они се осећају лишени звезда, de-siderus, а тако је и настала реч жеља, ако нисте знали, „О пореклу речи жеља“). Оно се модификује, од приче до приче, помоћу различитих, можда за аутора опсесивних (не само у његовом књижевном раду) мотива као што су тело, органи, насиље, бол, смрт, другост, уметност, музеј, време, љубав, истина.

Писано једноставно а сликовито, јасно а метафорички, показује да, иако је почео да пише, Атанацковић није престао бити дидактичар и визуелни уметник – исто као што су приповедање и стварање прича једнако битни за посао професора и за једног мултимедијалног уметника. Многе су смештене у Италију, неке у музеје, палеонтолошке или музеје антропологије која се, као и писац пита за настајање и нестајање, додуше за нестајање друштава. Али исто тако нестају градови, насеобине, дела, познаници, вољени, делови нас (било метафорички, било наша прошлост, било део тела – језик) или ми сами. Има прича које су негде, има оних које су небитно где, али и испод или изнад нечег – у подземљу или у свемиру. Одиграле су се или пре пар година, или у митолошком добу, неке се стално понављају и баш за те је битно неименовање – негде, неко, некад, непознати грађанин, или су кафкијански именовани – Е., добра С., господин Ф., Б. и Д… Неретко људи са маргине, бескућници, оболели, заборављени, и овде они „с ума шишавши“, укратко – они слабији.

А приче су исечци, тренуци, свакодневни призори, фрагменти разговора, живота, детаљ али онај ретком уху и оку пријемчив. Фрагменти, управо зато што они крију сву хетерогеност и пуноћу живота и света, као што је Паоло Мантегаца веровао у величину фрагмента времена, фотографије „јер природа човекова открива се у делићу секунде, а трен касније већ заварава и скрива истину“ („Физиологија бола“). Испред њих се десило ко зна шта, наставиће се не знамо како. Отворене за будућа надограђивања, за читаочеве допуне, контемплације, приче су материјал за будући роман, можда слику, можда инсталацију или видео. Заиста, као да ће се преточити у дело неке друге врсте уметности јер он причом осликава, а својим изложбама прича причу. Тако је „Нестајање професора Петровића“ део и једног и другог, назив је серија фотографија овог уметника, а такође и прича из ове збирке. Реченица „једног дана биће више времена за све“ није само инспирација за обе приче, већ њоме и почињу „Разлика у годинама“ и „О пореклу речи жеља“. Музеј, као место на коме аутор проводи већину свог времена проматрајући како се тело и ум човеков репрезентује кроз историју, омогућава садржај ове збирке, али такође и место радње па се тако могу издвојити „Музејске приче“.

Музеј се приказује као место које сведочи о отетом, о превласти цивилизованог над примитивним, о борби јачег и слабијег („Дух мора“, „Физиологија бола“). Колико само наука и уметност могу захвалити смрти и насиљу, колико се преплићу уметност и медицина, обе у потрази за бесмртношћу и за одговором шта је човек, шта његово тело означава, а шта је то што почиње тамо где тело престаје? Да ли је смрт данас и даље мистерија, да ли се према њој осећа страхопоштовање или се она обезвређује и омогућава још један начин да се човек забави, или још горе профитира? („Десило се убиство, чујем“, „Повољно место за смрт“) Атанацковић уопште пише о изгубљеним временима, вредностима, о оном што ишчезава. О свему  што људи садашњице склањају у ормар са осталим непотребним стварима – књиге, писма, играчке, фотографије („Погодно огледало“) фосили, енциклопедије, антиквитети, све што је игра, радозналост. О садржају који смо брижљиво припремили и лицемерно снимили на Златну плочу како би изгледали као срећна, савршена, хомогена заједница без рата, болести, религије и идеологије и ставили у Војаџер у потрази за ванземаљским интелигентним животом, у покушају преживљавања. О жељи да се човек истински повеже и споји са другим човеком по цену да буде поједен („Људождер“), о великим уметничким делима која су заборављена („Нешто попут огледала“), о онима која су толико велика да „ће још дуго бити ван досега незахвалног људског рода“ („Необичан случај господина Сегата“), чија лепота уплаши самог аутора да он себе убеди да оно у њему није могло да се створи и припада неком другом („Адађо у Г-молу“), о делима која смирују и највећи ужас („Allegro comodo“). И кроз своју носталгију и сентименталност Дејан заправо пружа тиху дозу критике човека садашњице који не познаје пријатељство и блискост („Нестала“, „Нестао“), који се одушевљава туђом патњом, који је опсесиван питањем економичности времена толико да, читав живот везан за сат, када овај стаје, стаје и он или потписује уговоре о његовом уређењу („Грађанин који је стао“, „Разлика у годинама“), а љубави су такве да је један увек запостављен услед жеље за напретком у каријери оног другог („О пореклу речи жеља“, „Посета“).

Међутим, увек постоји „доброта која боли кад се прима, која се никад не може узвратити јер нема противвредност, ни противтежу, нити било шта што јој стоји насупрот, доброта која запрепасти јер није тражена, постиди јер је незаслужена“ („Саопштење“), неко ко обезбеђује једра брода коме прети нестајање у олуји („Повољан ветар“). Постоји неко или нешто што омогућава одржање, чување, трајање, постојање. Тај неко можда је Атанацковић, то нешто – уметност, јер она је покушај да се савлада кратковекост и пролазност. Једино се настајање супротставља нестајању.

Ауторка: Тамара Баилов

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *