Da li je Andrićeva Jelena dučićevski tip žene?

Već i naslov pripovetke Jelena, žena koje nema, ukazujući na prisustvo i neprisustvo, simbolički određuje paradoks postojanja književnog lika, ali i stvaralaštva njenog autora u prostoru nekadašnjih jugoslovenskih književnosti.1) Počevši u doba moderne pesmama, a zatim lirskim meditacijama u prozi (zbirke „Ex ponto“ 1918. i „Nemiri“ 1920. godine), Andrić je u svojoj potonjoj prozi povezao tradicionalno i moderno. Između dva rata pisao je uglavnom pripovetke, a nakon 1945. objavljuje svoja četiri romana i tako staje u red najznačajnijih naših, a i svetskih pisaca XX veka. Njegove pripovetke, a kasnije i romani, predstavljaju najveće stvaralačko dostignuće kojim je obeležena čitava epoha.

Dakle, središnje područje Andrićevog književnog opusa čine pripovetke. Veoma je značajno uočiti da se pri oblikovanju najpre ljudskih sudbina u njegovim pripovetkama stapaju u jedno psihologija i realizam, objektivna i subjektivna perspektiva, hroničarsko beleženje spoljašnjih događaja, sa vrlo poetskim dočaravanjem pomalo irealnih stanja. U njegovim najranijim pripovetkama ima najviše dinamike, živosti i raznovrsnosti, a u kasnijim pripovetkama dolazi do stišavanja jednih, a pojačavanja drugih elemenata. U njima se oseća izvesna stilska redukcija, stilsko stišavanje, udeo humora, šarolikost prizora, izraz postaje zbijeniji, u slikanju čoveka produbljuje se psihološka analiza. Nosioci događaja, junaci, uglavnom su muškarci, dok su žene u tom smislu na neki način sakrivene, sporedne. One su pretežno pokretači nagona, snage, nemira, stradanja muškaraca, ili se javljaju kao priviđenja. Takvo priviđenje je upravo Jelena, glavna junakinja njegove antologijske i u arhetipskom smislu autobiografske pripovetke, o čemu će biti reči.

Andrićeva ispovest o imaginarnoj ženi satkana je od tri dela: Od samog početka, Na putovanju i Do dana današnjeg, čiji je prvi deo nastao 1934, drugi i treći  objavljeni su 1958, 1959. i 1961, dok poenta dodata u završnoj verziji pripovetke potiče iz 1962. godine.

Pripovetka Jelena, žena koje nema gotovo da zahteva da se ukrste biografska i psihološka interpretacija ovog teksta jer upravo ona može da pokaže potrebu za književnim tumačenjem Andrićevog života. Stoga, priča o Andrićevoj unutrašnjoj Animi i muzi nije samo značajna za upoznavanje idealne slike ženskog bića u njemu, već i za sagledavanje arhetipskog izvorišta Andrićevog stvaralaštva.2) Dakle, gotovo u čitavom korpusu svojih pripovedaka, pa i ovde, Andrić svoju maštu pomno prati i kontroliše istorijskim podacima, takoreći strogošću jednog naučnika disciplinuje svoju misao da se uživljuje u konkretna, stvarna zbivanja. Međutim, oživljujući sve te sakupljene podatke, obnavljanjem psiholoških snaga koje pletu istorijsko zbivanje, on je sačuvan od suvog beleženja samih događaja, tako da su i ljudska i istorijska stvarnost date u ljudskoj psihi, u čoveku kao nosiocu duha, pa je Andrić otuda prvenstveno psiholog. On Jelenu, odnosno unutrašnju, idealnu sliku ženskog bića projektuje u spoljašnji svet. Mada je reč o ženi „koje nema“ i koja se u psihološkom smislu javlja kao priviđenje, Jelena je ujedno prisutna i u spoljašnjem svetu. Njeno imaginarno prisustvo u spoljašnjem svetu Andrić objašnjava na sledeći način:

Ja to zovem priviđenjem zbog vas kojima ovo pričam, za mene lično bilo bi i smešno i uvredljivo da svoju najveću stvarnost nazivam tim imenom, koje u stvari ne znači ništa… Ta nevidljiva žena počinje da se utkiva u moju senku. Nestaje i umire kao što nestaju aveti i priseni, bez znaka i oproštaja. Nikad nije postojala. Sad je nema… A opet, potpuno isto kao sa ženom od krvi i mesa, i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga, bez leka i objašnjenja.3)

Dakle, njegove misli potvrđuju psihičku realnost žene koje nema, pa stoga ona u psihološkom smislu za njega i predstavlja „najveću stvarnost“. Koliko je njegova moć imaginacije, povezana sa Jelenom, bila snažna i  bogata, i koliko on uspeva da je približi čitaocu tako da zaista izgleda kao „najveća stvarnost“, potvrđuju i sledeće reči:

Jedne noći sedeo sam u svojoj sobi i radio… Odjednom mi se učini da na niklovanom zatvaraču vidim plavu žensku vlas. Skočih. Upletena čvrsto u bravu, to je bila jedna jedina vlas, plava, i tvrda kao otkinuta žica. Nisam smeo da priđem i da je se dotaknem, jer u tom trenutku protrnuh istom onom jezom od pre dva meseca, u predsoblju alpskog hotela. Dakle, ipak je neko morao ležati na tim koferima, sa prosutom kosom i licem u dlanovima!4)

Čitalac će ovde primetiti kako Andrić vrlo precizno i slikovito, nakon ovog priviđenja, nijansira svoja psihološka stanja, uzbuđenost i nemir, rečenicama: „Bilo mi je još hladnije“, „cela ova igra me je srdila i mučila“, pa i pomalo pesimističkom izjavom da je život zapravo nemir, smrt: „Ah, kad bi leći bilo isto što i zaspati, život ne bi bio ovo što jeste: smrt bez mira i izvesnosti“. Težinu i pometenost svog stanja te noći on na izvrstan način potkrepljuje činjenicom da je upravo noć ta koja donosi sva iskušenja i patnje koje su se u čoveku prikupljale tokom dana. Ipak se noću sve jasno oslikava, ali i rešava zauvek:

Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo područje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve beleži i ispisuje, a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i vrelim poljima nesanice. Ali tu se i sve rešava i briše, konačno i nepovratno. Svaka preboljena patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori bez traga i spomena.5)

Tako je Andrić sretao Jelenu u različitim vidovima i u različitim godišnjim dobima, ali najčešće u proleće i leto, kada ima puno sunčeve svetlosti („Pre svega, priviđenje je u vezi sa suncem i njegovim putem… I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju češća i življa“), i na putovanjima. Zbog toga će se nakon konstatacije „Eto, tako se javljala zimus. Tako se javila malopre, na prozoru, sa prolećnim vetrićem“, on sa razlogom i pitati:

Kuda će me odvesti ovo priviđenje, draže od svega i opasnije od svake opasnosti stvarnog života? Hoće li, kad to vreme dođe, i nju položiti zajedno sa mnom u grob? Ovog trenutka mislim da će ona tada, kad ja i moja senka postanemo zanavek jedno, izleteti iz nje, kao leptir iz čaure, i otići svetom da obilazi prozore živih. Tako sada mislim.6)

Najbolji odgovor na ovo pitanje dao je naš istaknuti psihoterapeut, Ivan Nastović, u svojoj studiji o Jeleni, ženi koje nema, pozivajući se najpre, kao i u većini svojih studija, na analitičku psihologiju Karla Gustava Junga i njegove koncepte Anime i Animusa. Na osnovu svojih tumačenja, Nastović će potvrditi Andrićevu misao rečima: „Tako je i bilo, a uvek će tako i biti, jer je Anima ‘arhetip života i kreacije’, pa živi u ljudskoj psihi sve dok postoji ljudski rod i čovekova neodoljiva potreba za svojom drugom polovinom, Animom ili Animusom, koji grade celinu i čine čoveka potpunim u dubinsko-psihološkom smislu“.7) Dakle, još jednom se dolazi do zaključka da je Jelena nesumnjivo Andrićeva unutrašnja Anima i muza, koju on, kao što je već rečeno, projektuje u spoljašnji svet. Za čitaoca je ona iluzija, ali za njega duševna stvarnost od izuzetnog značaja.

Tako će on kao stvaran i naročit razlog za svoju ljubav prema putovanjima navesti upravo to što je baš tada Jelena najčešće pored njega. Sreće je već na samom polasku na put, u vozu, u nekom stranom gradu u prodavnici, ali uvek čudno i neočekivano.

Pripovetka Jelena, žena koje nema hibridno je delo, koje spaja elemente eseja, ispovesti, lirske proze i putopisa, i upravo se ta raznovrsnost žanrova i Andrićev doživljaj putovanja, a samim tim i žene i ljubavi koja je zapravo nestvarna, apstraktna, može dovesti u vezu sa stvaralaštvom Jovana Dučića, jednog od najvećih pesnika srpske moderne poezije. Dučić će u svojoj zbirci putopisa Gradovi i himere reći sledeće: „Ako ne putujete sami, onda putujte samo sa ženom koju volite. To je jedini način da se sve uoči i sve dobija stostruku cenu“ (Dučić 2005: 34). Andrić, zapravo, putujući sam putuje sa ženom koju voli: „Zato volim da putujem sam, i zato putujem često“ (Andrić 1963: 271).

Vladimir Gvozden u svojoj studiji ističe da Jovan Dučić kao putopisac u Gradovima i himerama izražava najpre svoje predstave o drugom narodu kroz slike, koje najčešće mogu biti prividne, neadekvatne stvarnim  prilikama, a to prema imagološkoj teoriji, sa čijeg aspekta on i tumači delo, znači da je ustvari u pitanju obmana, privid, himera, iluzija, fatamorgana. Metaforički rečeno, Dučić zapravo uvek lebdi između „gradova“ (kao nečeg „stvarnog“) i „himera“ (kao legende ili fantazije o „stvarnom“, kojoj nužno preti opasnost da se isuviše udalji od „stvarnog“).8) Himere čitalac i doživljava kao priviđenja, odnosno ono što se piscu u varljivom času učini da je svet i stvarnost, kao što je Jelena priviđenje, ali za Andrića „najveća stvarnost“. I upravo se to što čovek u trenutku vidi i što zapravo pobuđuje njegovu maštu i kreaciju može smatrati predmetom ovih dvaju dela. Mihal Glovinjski to izdvaja kao sklonost ka „insceniziranju“/predočavanju: Pisca zanima moment koji čoveku otkriva njegovu sudbinu. Trenutak u kojem se život događa, u kojem se čoveku otkriva njegova sudbina, zaustavlja se i postaje „ceo život“, to je vrsta epifanije (Bajcar 2015: 29).

Dučićev odnos prema realnosti je specifičan. On odabira one događaje i iskustva koja najbolje odgovaraju njegovom shvatanju susreta sa stvarnošću drugih naroda i kultura i ne daje istu važnost svim detaljima i iskustvima. Ono što čini napetost putopisa jeste upravo to što Dučić dovodi u ravnotežu intelektualnu i poetsku funkciju putopisa, opisuje gradove i istovremeno stvara himere, a poznato je da je simbolizam u suprotnosti sa pisanjem putopisa, koji iziskuje stvarnost. Shodno tome, borba naglašenog esteticizma i simbolizma i tradicionalnog putopisanja čini specifični izvor napetosti Gradova i himera.9) To se može reći i za Andrićevu pripovetku, naročito u drugom delu triptiha – Na putovanju. On opisuje predele dok putuje vozom kao što Dučić opisuje gradove, švajcarske Alpe, Senu, ali kao da poetsko i apstraktno nadživljuju tu stvarnost i upotpunjuju je, dajući joj smisao:

Gledam uporno u daljinu i znam da se svi ti predeli i predmeti, koje brzina pretvara u tečnu, uzvitlanu masu, zgušnjavaju u lik moje saputnice. Gledam u daljinu, u tamnu crtu hrastove šume u dnu vidika ili u majur koji se ocrtava pola na zemlji a pola na nebu, a u isto vreme znam da tu, prema meni, već sedi i sve stvarnije biva stvorenje čije mi samo prisustvo pričinjava neizmernu radost koja raste u neproračunljivoj proporciji, sa svakim minutom.10)

Čitalac o Andrićevoj saputnici Jeleni ne zna gotovo ništa, ne zna ko je, koliko ima godina, kako i da li postoji, saznaje jedino okolnosti u kojima se pojavljuje njena slika, odnosno fantazma. Portret (ne)prisustva Jelene predočava zapravo samoću, želju, ljubav i smrt. Ona je neprisutnost koja se pojavljuje kao obličje u kratkim, iznenadnim trenucima iluminacije i upravo je to ono što Andrića čini potpunim u psihološkom smislu. Govoreći o ljubavi, Dučić će to potvrditi u svojoj zbirci putopisa:

Za ljubav kao i za religiju treba pre svega imati imaginacije. U religiji su najpotpuniji oni koji imaju fantazije: oni postaju vizioneri, od kojih su mnogi postali sveci i junaci. U ljubavi su takvi postali veliki tumači srca i rafinirani nosioci spola. Bez velike mašte nema velike ljubavi.11)

U Gradovima i himerama se pored ukrštanja ali i sukobljavanja dveju tradicija književnih putovanja – prosvetiteljske i romantičarske, primetno ukrštaju tradicionalni parovi kao što su um / srce, intelekt / osećanja. Kao glavno prosvetiteljsko oruđe za ovladavanje objektom Dučić koristi upravo apstrakciju (Horkheimer, Adorno 1989: 26). On je ovde pre svega impresionista, alegorista i filozof. Kao impresionista prikazuje različite doživljaje, neobične slike prirode, subjektivna zapažanja o običajima drugih, erotske susrete, zvučne percepcije. Koliko je Dučić simbolizovao, zadirao u suštine, u atmosferu, plivao u senkama i mirisima i sasvim modernistički uživao u muzici reči, koristio sinesteziju, poznato je i uopšte u njegovoj poeziji. Čitalac će pažljivim tumačenjem primetiti kako i Andrić svoju pojavu vazdušastog, fluidnog bleska, zvuka, dodira opaža svim čulima. On će igru i zamenu svojih pojačanih čula, kao i njihovo umnogostručavanje upoznati upravo uz sunčev sjaj i Jelenu, čije ime i etimologijom upućuje na sunce, svetlost, blesak (Helena iz grčkog i arapskog, hele jeste: „blesak“, „skladnost“ ili helene – „buktinja“)12):

Tako sam nekad, dok sam, stojeći na visini od tri hiljade četiri stotine metara, gledao iznad sebe glečere […], odjednom čuo kako se iz njih diže beskrajno tanak šum, muzika jedna koju uho teško može da razabere a nikako ne ume da zadrži… I dok sam osluškivao kako tiho i oštro šumi i cvili trava koju vetar povija […] video sam odjednom na prevojima tih beskrajnih talasa neki sjaj koji oko jedva može da uhvati i primeti, a koji kao da ne dolazi od sunca. Na ovakvim putovanjima sa Jelenom takve, inače retke, zamene čula bile su neprestano i potpuno mogućne.13)

Ova ekspresionistička potreba za izražavanjem stanja nadraženosti emocija i čula sluha i vida, koja spajajući dušu i stvarnost, poput fatamorgane daje vizuelni svetlosni efekat priviđenja, kao i potreba za artikulisanjem kroz imenovanje ili prizivanje koje se završava ćutanjem, ostajući bez odjeka, ipak ne omogućavaju otkrivanje Jeleninog lika, već postaju jedino odraz čežnje. Jelena je zapravo i petrarkistička draga. Kako Petrarka kroz svoj subjektivističko-refleksivni postupak u prvi plan stavlja svoja osećanja, ali njegova Laura ni u jednom trenutku ne iščezava iz tog sveta, tako je i Jelena stalno prisutna u svojoj odsutnosti i kao takva podignuta je u metafizičke sfere. Ljubav je, kao kod Petrarke, fatalno i trajno prisutna u ovozemaljskom životu, razapeta između idealnog i stvarnog. Upravo je takva vizija žene i ljubavi i u Dučićevoj poeziji. Dučićeva poezija o ženi daleka je od neposrednog života i stvarnosti. Ljubav za njega nije igra, ni banalna sreća ili nesreća koja dolazi i prolazi, nego sudbina. Žena je u njegovim stihovima izvor brojnih vizija i snova. Ona je misao i simbol. Tako se, na primer, u pesmi „Zalazak sunca“ izražava ljubav prema jednoj apstraktnoj, „bledoj kao čežnja, nepoznatoj“ ženi. Lepota zalaska sunca simbolički uokviruje ljubavna osećanja i čežnju pesnika. Žena Dučićeve poezije najbolje je, međutim, prikazana u „Pesmi ženi“. I ovde je ljubav nestvarna i duboka, a žena koju voli daleka i nedostižna, satkana od njegovih priviđenja i snova, samo njemu znana, i slobodno se može reći da se stihovima Ostaj nedostižna, nema i daleka / jer je san o sreći više nego sreća, Od mog priviđenja ti si cela tkana… i A ti ne postojiš, nit’ si postojala najbolje oslikava čvrsta povezanost sa Andrićevom Jelenom kao trajnim snom o lepom, sa njegovim priviđenjem i  rečenicama: Ustvari, ona i ne zna za mene, a ja znam samo za nju. Tako je, i tako je – istinu valja priznati – vazda i bilo. Moglo bi se reći da sam uvek živeo od sećanja na jedno priviđenje, a sada živim od uspomena na ta svoja sećanja.14)

U „Pesmi sutona“ Dučić otkriva još jedan dublji smisao ljubavi. On čeka ženu bez nade da će doći („Znam da nećeš doći, a čekam“). Čekanje na njen dolazak izaziva brojna osećanja („mašte nepoznate sreće rastu u noć nemu“). Iako je žena odsutna, ljubav prema njoj ispunjava ga potpuno. Isto tako, i Andrićeve fantazije vezane za Jelenu otišle su još dalje, pa on ne samo da je naslućivao njeno prisustvo, već je čak očekivao i njeno pismo. U tom smislu kaže: „Da, bilo je jedno vreme kada sam očekivao njeno pismo. To izgleda neverovatno i potpuno besmisleno. I jeste. Pa ipak je bilo tako. Kao u snu. […] A u isto vreme sam u svakom od tih trenutaka znao da neće doći, da ne može doći“. U vezi sa pismom dodaje zatim: „To je jedna od onih neodređenih ljudskih želja-nada koje mnogog od nas prate godinama i koje se ne ostvaruju nikad, samo čine život podnošljivijim“. Jelenino pismo treba njemu da učini život podnošljivijim i zbog toga u svojim fantazijama odlazi još dalje upravo onda kada primeti da se ona javlja sve ređe i nejasnije i kada je, kako kaže, Jelene nestalo iz svih njegovih godišnjih doba. Zbog toga razmišlja o pismu kao stvarnom pismu određene ličnosti, sa određenom sadržinom, onako kako je sama Jelenina nestvarna pojava za njega najveća stvarnost. Shodno tome, u svojoj bogatoj imaginaciji dodaje dalje: „Borim se s njenim pismom. Čujem kako šušti hartija, osećam ga pod prstima, naprežem oči i vidim, čini mi se, i slova, ali reči jedne ne mogu da razumem. Onda se pitam da li bi ona uopšte mogla da piše ovim našim ljudskim pismom. […] I ja čitam Jelenino pismo koje nisam nikad primio“.

Svi navodi Andrićeve opsednutosti Jelenom, kao i iščekivanje njenog pisma zapravo još jednom psihološki potvrđuju da je ona kao Anima postojala isključivo u Andriću samom, nemajući ni ruku, ne znajući „šta je pero ni hartija, ni ljudska misao ni ljudska reč“15), pa se on i pitao „da li bi ona uopšte mogla da piše ovim našim ljudskim pismom“. Stoga se možemo vratiti na onaj Andrićev zaključak, gde kaže da Jelena zapravo i ne zna za njega, već samo on zna za nju i „da je uvek živeo od sećanja na jedno priviđenje, a sada samo živi od uspomena na ta svoja sećanja“. Takođe, ovde se još jednom može uspostaviti značajna veza sa dučićevskim tipom žene, najpre kroz „Pesmu ženi“, na osnovu čijih se stihova (naročito poslednjeg) upravo potvrđuje onaj zaključak da je i Jelena postojala isključivo u svom stvaraocu:

A ti ne postojiš, nit’ si postojala.
Rođena u mojoj tišini i tami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
stvorili smo sami.

Svoju priču o Jeleni Andrić zato završava optimistički i u skladu sa psihološkom funkcijom i značajem koji to priviđenje, odnosno ljubav prema ženi kao unutrašnjoj Animi     ima u njegovom životu:

Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran, i mogu da čekam. Da, ničeg nije bilo i ničeg nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije ni izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić, sunčevih odblesaka na metalu i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogućnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!16)           

U psihološkom smislu, prestanak iščekivanja Jelene za Andrića ne bi bio dobar, budući da je ona njegov nepresušni izvor inspiracije i kreacije, dakle „ne samo arhetip života već i arhetip stvaralaštva“.17) Zato, uprkos tome što Andrić primećuje da se Jelena javlja sve ređe, kao i da mu je bilo potrebno dugo vremena da sebi prizna tu činjenicu, on hrabro i mudro kaže da mu „valja živeti, i čekati. Živeti sa nadom, u čekanju. Pa i bez nade“; baš kao i Dučić u jednoj od svojih najboljih ljubavnih pesama: „Znam da nećeš doći, a čekam“. Upravo je to ona nit koja ih čvrsto povezuje u dubinsko-psihološkom smislu.

Literatura:

Vladimir Gvozden: Jovan Dučić putopisac, Novi Sad: Svetovi, 2003.
Ivo Andrić: Jelena, žena koje nema, Sabrana dela Ive Andrića – knjiga sedma, Beograd: Prosveta, 1963.
Ivan Nastović: Jelena, žena koje nema Ive Andrića u svetlosti dubinske psihologije, u knjizi Letnji san Isidore Sekulić / Ivan Nastović, Novi Sad: Prometej, 2011.
Jovan Dučić: Gradovi i himere, Beograd: Politika: Narodna knjiga, 2005.
Silvija Novak Bajcar: Jelena, žena koje ima: krakovska biografija Ive Andrića, Beograd: Službeni glasnik, 2015.

Autorka: Jovana Dobrić

FUSNOTE:   [ + ]

1. Silvija Novak Bajcar: Jelena, žena koje ima: krakovska biografija Ive Andrića, Beograd: Službeni glasnik, 2015, str. 7
2. Ivan Nastović: Jelena, žena koje nema Ive Andrića u svetlosti dubinske psihologije, u knjizi Letnji san Isidore Sekulić / Ivan Nastović, Novi Sad: Prometej, 2011, str. 148.
3. Ivo Andrić: Jelena, žena koje nema, Sabrana dela Ive Andrića – knjiga sedma, Beograd: Prosveta, 1963, str.  262. i 263.
4. Isto, str. 266.
5. Isto, str. 269.
6. Isto, str. 270.
7. Ivan Nastović: Jelena, žena koje nema Ive Andrića u svetlosti dubinske psihologije, u knjizi Letnji san Isidore Sekulić / Ivan Nastović, Novi Sad: Prometej, 2011, str. 144.
8. Vladimir Gvozden: Jovan Dučić putopisac, Novi Sad: Svetovi, 2003, str. 228.
9. Isto, str. 229.
10. Ivo Andrić: Jelena, žena koje nema, Sabrana dela Ive Andrića – knjiga sedma, Beograd: Prosveta, 1963, str.  272.
11. Jovan Dučić: Gradovi i himere, Beograd: Politika: Narodna knjiga, 2005, str. 93.
12. Silvija Novak Bajcar: Jelena, žena koje ima: krakovska biografija Ive Andrića, Beograd: Službeni glasnik, 2015, str. 33.
13. Ivo Andrić: Jelena, žena koje nema, Sabrana dela Ive Andrića – knjiga sedma, Beograd: Prosveta, 1963, str.  274.
14. Isto, str. 285.
15. Ivan Nastović: Jelena, žena koje nema Ive Andrića u svetlosti dubinske psihologije, u knjizi Letnji san Isidore Sekulić/Ivan Nastović, Novi Sad: Prometej, 2011, str. 147. i 148.
16. Ivo Andrić: Jelena, žena koje nema, Sabrana dela Ive Andrića – knjiga sedma, Beograd: Prosveta, 1963, str. 293.
17. Ivan Nastović: Jelena, žena koje nema Ive Andrića u svetlosti dubinske psihologije, u knjizi Letnji san Isidore Sekulić/Ivan Nastović, Novi Sad: Prometej, 2011, str. 149.

Jedno mišljenje na „Da li je Andrićeva Jelena dučićevski tip žene?“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *