Цивилизација спектакла

Марио Bаргас Љоса заслужно припада групи најистакнутијих латиноамеричких књижевника коју чине Октавио Пас, Хорхе Луис Борхес, Хулио Кортасар, Gабријел Гарсија Маркес и Kарлос Фуентес. Његово стваралаштво обележиле су многе значајне награде међу којима се издвајају награда Принца од Астурије (1986), Мигела Сервантеса (1994) и Нобелова награда за књижевност (2011), када је од шпанског краља добио и наследну племићку титулу маркиза.

Иако је, пре свега, био награђиван за дела фикције, његови чланци у новинама и есеји, организовани у једно опширно и вредно дело, подједнако су значајни као и његови романи и драме. Са само двадесет и две године, 1958. године, Марио Варгас Љоса појављује се са делом Основе за једну интерпретацију Рубена Дарија (Bases para una interpretación de Rubén Darío). 1971. објављује књигу Гарсија Маркес: историја једног деицида (García Márquez: historia de un deicidio), насталу од докторске тезе одбрањене на Универзитету Комплутенсе, који га је примио као стипендисту, а 2001. године, појављује се у књижарама том Језик страсти (Еl lenguaje de la pasión), који неки критичари сматрају претечом његове Цивилизације спектакла (La civilización del espectáculo) из 2012.

Објављивањем књиге Цивилизације спектакла, прве после Нобелове награде, Варгас Љоса смирује неке старе немире. Он обликује и учвршћује нешто што је генерацијама бринуло све мислиоце: а то је да се свет променио и да се тиме пореметило и друштво. Сигмунд Фројд са књигом Нелагодности у култури (Das Unbehagen in der Kultur) из 1930. и Хосе Ортега и Гасет са Побуном маса (La rebelión de las masas) објављеном исте године, само су два примера на бесконачној листи интелектуалаца који говоре о овом феномену.

Већ у првом поглављу Цивилизације спектакле, Љоса анализира период од Т.С. Елиота до Федерика Мартела, (период између 1948. и 2010.), када „култура запада у дубоку кризу и улази у декаденцију”. Елиот, кога Љоса чита и воли, припада „високој култури“ која је настала као производ елите која ту културу шири кроз породицу и хришћанство и на чијим се темељима, кроз историју, стварала Европа. Мартелов текст, Cultura Mainstream (Тaurus 2011) јесте, такође, један изванредан рад о сажваканој и вулгарној актуелној културној продукцији у којој за „класично“ поимање културе данас нема много места јер, како закључује, ,,Све се убрзало и више ништа неће бити као некада“.

Између Елиота и Мартела, Љоса смешта Друштво спектакла (La Société du spectacle) Гаја Дебора (Guy Debord), дело из 1967. објављено на француском (Pre-textos, 1999), у коме се свет тумачи као спектакл и као почетак једне скретнице која „доводи до осиромашења свега људског“ што ће, као што то назначавају Жил Липовецки (Gilles Lipovetsky) и Жан Серој (Jean Serroy) у књизи Култура- свет (La Culture-monde), социјалном револуцијом против капитализма маја 1968. у Француској, још више доћи до изражаја захваљујући преокрету у коме се култура, преко вишеструких екрана који, скоро универзално, насељавају данашњи свакодневни живот, ослања само на слику и звук.

Схватити културу као спектакл значи учинити је баналном, а то подразумева да је идеје о забави у свом најфриволнијем концепту апсолутно доминантна. Ако томе додамо масификацију, добићемо, као резултат, кухињу, моду или фудбал који нам окупирају јавни простор и интелигенцију, која сада прелази у други план и која одговара књижевности, мишљењу и активностима појединих интелектуалаца премештених на друштвену периферију.

С нестанком високе културе и критике нестаје и еротизам, као и могућност да се сексуални чин претвори у уметност. Банализовањем секса и његовим довођењем до „чистог животињског инстинкта“ ишчезло је све исконски људско и то је једини могући начин да се објасне поједини апсурди.

Будући да је Љоса врло прециозно објаснио оно што сматра великом културном катастрофом нашег времена, читалац ће се пријатно изненадити овом серијом текстова сакупљаних од 1996. године, који се врло добро стапају с наративним током књиге која описује различите ситуације и искуства са којим се аутор сусретао, као и његова размишљања о томе. Политика, моћ, образовање, медији, нова технологија и религија подвргнути су пажњивој али понекад екстремно оштрој анализи. Актуелна ситуација у уметности и критици и експерти који су допринели стварању мехура, који у својој вештачкој природи и злоби има много тога заједничког са грађевинском кризом у Шпанији, аутору дају превише материјала за критику. Бијенале у Венецији, такође, послужио је као одлична мета.

Можда би се могло рећи да Марио Варгас Љоса претерује у својим коментарима јер културу посматра са високог друштвеног положаја који је притом прожет и светском славом, међутим, све јаче и јаче одзвањају алармантни гласови који упућују на то колико се западњачка култура и цивилизација заиста трансформисала и деформисала.

Аутор: Бернабе Сарабија
Текст преузет из часописа за актуелности и културу El Cultural
Са шпанског превела и уредила Драгана Ј. Ђорђевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *