“Čitateljka” Zorana Živkovića: Od čitalaca načinjena knjiga

Pisac, Knjiga, Biblioteka, šta još nedostaje? Ne, ne nedostaje, tu je: Čitateljka. Pojmovi u naslovima romana Zorana Živkovića ne mogu postojati jedan bez drugog, jer može li postojati pisac bez knjige, knjiga bez čitaoca, biblioteka bez knjiga i čitalac bez knjige? Pisac kroz svoje delo sebi produžava život, knjiga svojim postojanjem omogućava postojanje biblioteke, u ovom nizu možda je najmoćnija poslednja u nizu komponenta – čitalac. U romanu Čitateljka upoznajemo gospodjicu Tamaru, zaljubljenicu u knjige i voće. Kroz sedam poglavlja naslovljenim imenom voćke i osmom Voćna salata susrećemo se sa problematikom smrtnosti i zaborava koji smrt nosi.

U svakoj od priča gospodjica Tamara uz čitanje jede neko voće, ona je to nazivala zdravim čitanjem. Nova priča donosi novo voće i novu avanturu gspodjice Tamare u koju upada upravo zbog svog odredjenja – ona je čitateljka. Povlašćen položaj u kome se nalazi, budući da je čitateljka, gospodjici Tamari daje mogućnost da predvidi svoju smrt, da odluči način na koji će umreti, da od smrti spase jednog pisca, ali i da od smrti spase samu knjigu.  Kao i u drugim delima Zorana Živkovića knjiga i sećanje predstavljeni su kako lek od smrti. U priči Limunovi gospodjica Tamara ima zadatak da glasno čita odlomak iz autobiografskog romana pisca, a cilj je da se kroz oživljavanje reči životna energija prenese i na samog pisca i produži mu egzistenciju u fizičkom svetu. Čitanje naglas u odredjeno vreme i na odredjenom mestu u priči Banane takodje utiče na životni vek: kada čitateljka pročita odredjeno poglavlje knjige na nadgrobnom spomeniku (koji je u obliku knjige) dolazi do promene datuma rodjenja i smrt. Čitanjem naglas oživljava se i knjiga, a kako je knjiga ispis duše onoga ko ju je napisao ono omogućava duši da još uvek živi na ovom svetu. Produžavanje života tema je i u priči Ogrozdi, kada se u posedu gospodjice Tamare nadje knjiga koja ne dozvoljava da bude pročitana. U ovom slučaju knjiga ima moć oduzimanja vida svojim čitačima, a vid se može povratiti samo kada knjiga bude prosledjena nekom drugom. Iako knjiga ne dopušta da bude do kraja pročitana, ona svojom kletvom sebi omogućava postojanje time što će večito prelaziti iz ruke i ruku i biti bar delimično pročitana, a sećanje na nju će ostati neizbrisivo. Fatalnost zaborava oslikana je u priči Kajsije. Ritual čitanja u dnevnoj sobi i grickanja voća omiljena je razonoda gospodjice Tamare. U svakoj od ovih priča slika gospodjice Tamare sa knjigom je ista, samo se voće koje jede razlikuje. U priči Kajsije ona nije u mogućnosti da se seti koje voće jede uz čitanje, da bi zaborav zahvatio ne samo knjigu koju čita već i sve knjige koje je čitala.  „Spas“ od zaborava ponovo se nalazi u pisanoj reči – dve bezazlene hartijice. Na prvoj je ispisan naslov njene omiljene knjige, na drugoj kajsije. U osnovi gospodjica Tamara ne gubi svoju ulogu čitateljke, već je osudjena da bude večita čitateljka jedne jedine knjige, a i to je bolje od situacije u kojoj se obrela u priči Kupine kada više nije u mogućnosti da čita. Dar joj je oduzet, a naočare za čitanje umesto da pomognu  samo odmažu, medjutim nada ostaje sa gospodjicom Tamarom i ona nastavlja da pije sok od kupina.

Oleo Bodegones – Cuadros pintados

Susret sa svojom smrću gospodjica Tamara doživljava dva puta: prvi u priči Jabuke kojom i počinje roman i drugi u priči Dinje. Jabuka u prvoj priči predstavljena je kao voće poznanja – dok čita i gricka jabuku gospodjica Tamara shvata da će umreti ako pročita samo još jednu stranicu u svom životu. Suočena sa tom strašnom istinom, ona uništava svoju kućnu biblioteku i kao i u priči Kupine njeno svojstvo čitateljke dovedeno je u pitanje. Dok je njeno čitanje nekome donosilo život, njoj je donosilo smrt, što možemo posmatrati simbolički, time što svojim čitanjem daje život delu i piscu ona otkida komadiće svoje duše i životne energije sa opasnošću da se iscrpi. Susret sa spostvenom smrću gospodjica Tamara doživljava još jednom u priči Dinje. Promišljanje o privilegiji samoubistva i odredjivanja okolnosti svoje smrti kao da je prizvalo upravo to, sugerisano je krajem poglavlja da je gospodjica Tamara umrla zagrcnuvši se od smeha, dok je gutala komadić dinje.

U finalnoj priči Voćna salata gospodjica Tamara susreće se sa piscem, bibliotekarom i Markom, onima koji su dužni da sada njoj nešto pročitaju. Poslastičarnica Voćna salata predstavlja petlju u kojoj se prepliću svi paralelni univerzumi u kojima obitava gospodjica Tamara. Svaka priča predstavlja po jednu verziju postojanja čitateljke i njene uloge. Na ovaj način omogućeno je kruženje, kroz njena postojanja u paralelnim dimenzijama omogućeno je prikazivanje etapa postojanja jednog dela – nastanak kao ideja produženja života, prelazak iz ruke u ruku i čitanje, opasnost koje knjiga može doneti, težnja da nastavi da traje i na kraju smrt koja je neumitna.

Svojim neobičnim pristupom temi Živković je još jednom produžio život književnosti i otvorio vrata u novi univerzum u kojem knjige imaju svoju volju i nose svoju kletvu, upliću se u život čitalaca dajući mu smisao i moć. Od čitalaca načinjena je knjiga.

Autorka: Bojana Cvejanov

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *