ČEMU PESNICI U OSKUDNO DOBA

Jedno od pitanja koje od pamtiveka muči misleća bića jeste i – šta je to što presudno razdvaja čoveka od životinjskog sveta (kojem, hteli mi to ili ne, jednim velikim delom svoje prirode pripadamo). Današnji čovek će sa ponosom prvo istaći razum, sposobnost za naučna istraživanja i dostignuća, tehniku i tehnologiju, zaboravljajući da je i pre postojanja nauke, tehnike, čak i pisma, postojao čovek koji se razlikovao od životinje, te naučna dostignuća ne mogu biti primarna razlika za kojom tragamo.Zagledani u mnogo dublju prošlost, naći ćemo neka druga ispoljavanja čovekovog duha, njegovog duhovnog života, iskazana kroz mitologiju i religiju, kao i kroz prve pokušaje umetničkog izražavanja, koji su u velikoj meri s mitološkim i religioznim i povezani.

Dve na prvi pogled nespojive stvari, religija i umetnost, kad se posmatraju sa pozicije „izvora“ a ne ciljeva, čudno se približavaju jedna drugoj. Potreba za povezivanjem sa Tvorcem, za održanjem veze sa najvišim principima, sa počecima (ili sa krajem), sa suštinom, kao i potreba da se to povezivanje trajno sačuva aktiviranjem kreativnih snaga koje su možda i jedina veza sa tim najvišim principom, ukazuju na to da je izvor jedan, ili u najmanju ruku da su ti izvori bliski. Odatle i ideja da je umetnik istovremeno i sveštenik pročišćenije religije, koja iz sebe isključuje ciljeve, a zato nijednog trenutka ne zaboravlja na izvor.Naravno, nije moja ideja da je umetnik upravo sveštenik, kao što nijedna ideja nije nečija u smislu vlasništva. Helderlin je izneo sličnu ideju u stihovima poznate pesme „Hleb i vino“:

Ne znam. I čemu pesnici u oskudno doba? 
Ali oni su, kažeš, ko sveštenici vinskog boga
Što od zemlje do zemlje hodiše u svetoj noći.

Jasna je povezanost tih stihova sa prethodnom tezom koja prikazuje sveštenike pročišćene religije koja ne sprovodi ciljeve, koja je sva od izvora, od najdubljeg, od neobjašnjivog. Veliko i nikad rastumačeno pitanje i danas izaziva nedoumicu – koja je to sila koja je usadila potrebu u ljudsku vrstu da veruje u nešto veće od Prirode: u Tvorca i njegove zakone, koji se u velikoj meri tiču ne samo prirodnih sila, već i posebnog čovekovog života i sudbine, drugačijeg nego što je život ostalih bića. Pretpostavka da i ostala bića osećaju takav upliv tvorca u svoje sudbine ne može da prenebregne činjenicu da ne poseduju „aparaturu“ kojom bi iskazala svoje nade, strahove, svoje strahopoštovanje. Ako je ta potreba prirodna, ako je to normalan i instinktivan osećaj u odnosu prema kreatoru, sličan onom koje dete oseća prema roditelju (no ovaj put roditelju koji je svemoćan, dalek i nepredvidljiv), ipak ostaje nerazjašnjeno kako je moguće da je samo jedna vrsta zadobila tu prednost da svoju potrebu izrazi na dva veoma različita načina, kroz religijske rituale i kroz razne vidove umetničkog izražavanja.

vencanje
SLAVKO MALI “VENČANJE”

Poznato nam je da je najstarije znanje (ili verovanje, ali pomešano sa prenošenjem istorijskog materijala, ma kako modifikovanog) do nas došlo kao usmena književnost, kao pesma, epska ili lirska, čiji nam autori u najvećem broju slučajeva nisu poznati, kao ni veliki broj onih koji su stihove pamtili i prenosili dalje, a čija uloga nije zanemarljiva u procesu očuvanja ljudske kulture, već je od neprocenjivog značaja. Ne umanjujući značaj pisma, koje je u tome naknadno odigralo ulogu koja je izmenila stvarnost, postojanje usmene poezije i narodnog predanja takođe je jedan od dokaza da osnovne ljudske karakteristike možemo prepoznati u vremenu bez nauke i obrazovanja. Pesnik-sveštenik prethodi naučniku, no on je možda obeležje doba koje za razliku od ovog današnjeg nećemo proglasiti oskudnim već bremenitim? Gledajući nostalgičnim pogledom ka dobu kad je sve tek trebalo da se desi, može nam se učiniti da nama zapravo ništa nije ostalo (za otkrivanje, verovanje, i opevanje), te da tajanstveni svet koji se pred čovekom daleke prošlosti tek stidljivo otvarao, za nas čuva samo otpatke i jalovost svojih istina, nimalo poetičnih i suviše pesimističnih, bolesnih od realnosti. Čovek je želeo da se približi Bogu, zatim da osvoji Svemir i pokori Prirodu, da usavrši svoje biće i nadogradi sve svoje nedostatke, da produži život i ukloni bolesti, da ukloni patnju bilo koje vrste i pronađe život bez boli i straha. Bog je mrtav, „otkrio“ je, Svemir je beskrajno velik čak i ako nije beskonačan, nadogradnjom bića jednako se dobija i gubi, produženje života bez smisla dovodi samo do psihičke nestabilnosti i oboljenja, a patnja se ne može izbeći već samo menja oblike i istrajava, kamuflirajući se u zadovoljstvo, prelazeći u beskrajnu teskobu ili ravnodušnost.

Pozitivista, čovek nauke, je obećao, ali nije rešio nijedno od osnovnih egzistencijalnih pitanja čovekovog života. Udobnost nije dovoljna, iako svakako nećemo proklamovati povratak na društvena uređenja u kojima je ogroman broj ljudi bio podjarmljen radi zadovoljstva nekolicine. Stvari su se unekoliko izmenile, tako da ogroman broj ljudi koji i dalje radi zarađujući bogatstva nekolicini, živi u nešto boljim uslovima nego što se živelo čak i nedavno, u prošlom i pretprošlom veku (a sa daljom prošlošću je nepotrebno i praviti takva poređenja).  Sve to liči pomalo na priču o Velikom Inkvizitoru u romanu „Braća Karamazovi“, posebno na one delove u kojima se govori kako se malim ljudima najbolje vlada tako što im se pruži malo hleba, malo utehe, i skine se sa njihovih leđa teret bilo kakve odgovornosti. Ista ta ideja prisutna je i u „Vrlom novom svetu“ Aldousa Hakslija, i drugim savremenim umetničkim delima koja prepoznaju manjkavosti savremenih tendencija da reše osnovna ljudska pitanja.

vladimir kushNo, svet se nauke neće odreći, niti je takvo nešto poželjno (mogli bismo govoriti o drugačijim mogućim načinima na koje se nauka zaista može okrenuti u pravcu dostizanja većeg nivoa sređenog i humanog života za mnogo veći broj ljudi, i nezavisno od finansijske dobiti za pojedince). Naučnim dostignućima nastavlja se istraživanje dosad neotkrivenog i prelaženje granica čovekovih moći. Čemu, dakle, još uvek i pesnici, nije li njihova uloga sad već sasvim nepotrebna, u vremenu koje ne potrebuje sveštenike (naročito ne sveštenike pročišćene religije koja je sva od izvora, i nema pred sobom nikakav zacrtani cilj, osim možda najčistijeg ispoljavanja ljudske prirode u svom približavanju Izvoru koji još nije otkriven)? Nije li proglašenjem smrti Boga ne samo religija (i sve što bismo mogli nazvati „mitološkim realnostima“) već i umetnost u velikoj meri postala nepotrebna, sem onih dimenzija koje su im naknadno dodate, a to su  – manipulativne i tržišno-ekonomske mogućnosti?

Kada je umetnost, kada religija, postala nešto čime se manipuliše, čime se ostvaruju ciljevi zajednice (plemena, države, pakta – dakle vođa koji tim zajednicama upravljaju)? Manipulacija velikim brojem ljudi (koja se danas još uspešnije sprovodi mnogo lakšim sredstvima, putem masovnih medija nego što je to ikada bilo moguće umetnošću ili religijom) ipak je svojstvena  savremenom dobu, uslovno rečeno. Nemoguće je precizno definisati kada taj savremeni trenutak nastupa. Taj je trenutak verovatno zajednički uplivu ciljeva (zajednice) u umetničko izražavanje kao i potrebi da se religija upotrebi u osvajačke, manipulativne, podjarmljivačke svrhe. Ukoliko je svrha religije da u izvesnoj meri zadovolji čovekovu potrebu za „mitološkim stvarnostima“, da pruži utehu i olakša upravljanje velikom brojem ljudi, nije li svrha umetnosti (danas) slične prirode – da pruži čoveku osećanje veće ispunjenosti života osiromašenog automatizacijom rada i isključenjem bilo kakve kreativnosti iz gotovo svih dnevnih aktivnosti? No, ma kako plemenito zvučalo, i jedno i drugo nastojanje daleko je od ostvarenja prvobitne uloge religijsko-umetničkih sfera, koje su imale svrhu obraćanja Tvorcu i aktiviranja onih snaga u duhu čoveka koji se direktno povezuju sa najvišim principima koji su zamislivi, iako možda nedostižni?

Nepotrebno je naglasiti da vrhunsku umetnost nije ni danas moguće staviti u kalup koji nameću očekivanja savremenog trenutka. Jedna od najvećih (suštinskih) odlika prave Poezije (ne misleći ovde zaista samo na poeziju, već na sve oblike umetničkog izražavanja koji dostižu svoj maksimum) jeste njena mogućnost da, preskačući sve ono što je čini samo ukrasom, raskrinkava ono što stoji između čoveka i njegove prave (dakle, bar delimično božanske, duhovne, stvaralačke i religiozne) prirode, i dovodi do katarze svojstvene umetnosti svakog doba. Umenik danas i dalje nosi baklju, ma kako tama univerzuma (beskrajnih razmera) čini da se osećamo ne samo kao bića koja su izgubila status izabranih i povlašćenih, nego i kao greška u procesima univerzuma, slučajna i uništiva, koja nestajući neće ostaviti nikakvog traga.

Autorka: Jadranka Milenković

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *