Biblijski motivi u poeziji Laze Kostića

Sublimišući i mireći istoriju i večnost, sadašnjost i prošlost, duhovno i materijalno, naše i strano, dobro i zlo, tradicionalno i moderno, Kostićeva poezija povezuje se i sa tekstovima biblijskog porekla. Pesnik je ubedjen da se integrisanjem biblijskih motiva i simbola u poetski jezik mogu i moraju pronaći i istražiti neizvesni a ipak mogući duhovni doživljaji i iskustva. U svoje stihove Kostić skladno ugradjuje već pomenute biblijske motive, kako bi uspostavio samosvojne parabole i slikovite analogije sa biblijskim književnim uzorom. Posebnost Kostićeve poezije ogleda se u tome što, iako su starozavetni spisi podloga ili podtekst njegovih stihova, u prvom su planu ipak njegova zapažanja i obraćanja i to intimističkog ili ispovednog karaktera.

Reči u prvoj i drugoj Knjizi postanja su u početnoj osnovi reči o Bogu kao stvaraocu, a onda i poruka upućena svim ljudima na zemlji. Te reči su odenute u književne oblike, poredjenja, metafore, antropomorfne slike. One nisu definišuće, već su asocijativne. Kao takve pružaju mogućnost, da nam izgledaju svagda nove i drugačije otkrivene i doživljene. Može se reći, da je bogoslovlje Postanja uvek poetsko bogoslovlje. „Budimo deca po srcu, ali ne i po umu.“ (1. Kor. 14, 20).

Lukas Kranak, Edenski vrt, XVI vek

Pesma Ej, ropski svete svedoči o Kostiću kao o stvaraocu- rušiocu. U njoj pesnik obesvećuje sakralno. NJegovo apokrifno vidjenje svemira prerasta u anti-mit u odnosu izmedju čoveka i Boga. Koristeći se aluzijom projektuje u kosmos svoj odnos prema nasilju i tiraniji. Kostić govori o božjoj samovolji i neprikosnovenoj vlasti ukazujući na svoje nereligijske stavove, koji odstupaju od hrišćanskih kanona. Bog se pojavljuje u njegovoj viziji kao rušitelj pod čijom nogom pišti zgnječeni rob, čovek. Visoko na svom tronu Bog uživa; likujući gleda roblje, koje se previja i kida u bolu. Božja milost se jedva nazire, kao štedljiva i tanka svetlost, koja slučajno izbije iz prosenjenog mesta na nozi

„Nebo je samo ugnuta stopa gospoda Boga,
njome da zgnječi samrtnog roba
do poslednjeg droba.
A što se diglo tako visoko,
to bi da vidi, pa da uživa
kako se roblje
previja, kida.“

Personifikacija Fruške Gore u prvoj strofi pesme U Sremu: „Ubava Fruško, divoto moja…“ u svom podtekstu krije preplet sa božanskim mitom o prvom grehu i klasičnim mitom o Tantalu. Ova apostrofa nas podseća na našu staru molitvenu poeziju, gde pesnik uspostavljajući pesnički kontakt sa Biblijom na planu slike, projektuje ga i na planu zvuka. Nazivajući Frušku Goru biblijskom rajskom jabukom, „sviju jabuka pramajka, prva svetiteljka, grešnica prva“, Kostić reciklira motiv o stvaranju sveta iz Knjige postanja, transponujući ga na nov način u svoju pesmu.

Iz njegove poetske potke niče lik Fruške Gore kao uzbrane jabuke ljubavnog greha, čiji su beli manastiri kao zabranjeni plodovi pali u fruškogorske udoljice. Kostić osujećuje pravoslavne kanone i asocijativnim putem ovaploćuje motiv o Tantalu, palom heroju grčke mitologije, koji u vodi do usana ne može da ugasi žedj. U stihovima „Ej, tantalski rode, Fruško tantalico“, Kostić vidi usud cele pravoslavne crkve i srpskog pravoslavnog življa.

Postoji nesklad izmedju pesnikovog erotičnog doživljaja Fruške Gore i antierotičnog pravoslavnog duha simbolično predstavljenog belim fruškogorskim manastirima. Na kraju pesme, ostaje neka sveta iskra blaženog osmejka na sva Kostićeva preispitivanja: „a ti se smešiš, a ti se smešiš.“

U pesmi Šesti dan pesnik će dati pagansku modifikaciju biblijskog mita o stvaranju žene. Pojavljuje se sveti Arhandjeo koji u pravoslavnoj mitologiji ima ulogu glasnika i koji Bogorodici donosi cvet ljiljana kao znak njenog bezgrešnog začeća. U pesmi Laze Kostića motiv je modifikovan. Arhandjeo je poškropio ružu krvlju iz svojih obraza, obavio je sunčevim zracima i, poljubivši je, ruža se pretvorila u devojku.

U pesmi Andjelčiću Kostić daje svoju romantičarsku varijantu mita o Evi. Eva, kao biće božanskog porekla je istovremeno i idealna draga. Nastala je iz komada pesnikovog srca, koje se otkinulo zajedno sa njegovim levim rebrom. Kostić uzima iz Biblije motiv o stvaranju žene: „21 I Gospod pusti tvrd san na Adama, te zaspa, pa mu uze jedno rebro, i mesto popuni mesom. 22 I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je Adamu“. 23 A Adam reče: ‘Gle, eto kost od mojih kosti, i telo od moga tela. Neka joj bude ime Žena, jer je uzeta od čoveka.’ “(Prva knjiga Mojsijeva).

Kostiću odgovara najuzvišenija poezija kao igra suprotnosti koja ovaploćuje u stihu mir usred borbe, harmoniju u disharmoniji. U tom pogledu posebno su rečiti primeri O Šekspirovoj tristagodišnjici ili Pevačka himna Jovanu Damaskinu. To načelo se ovaploćuje u primarnom stvaralačkom činu, u stvaranju sveta. Božansko, prvobitno stvaranje, dalo je svet kao celinu dvojnosti ili polarnosti: „Svetline zrak u noćni vrže mrak“. Poslednji stih u pesmi o Šekspiru naglašava čoveka kao vršak života. Tako je stvarao Bog po biblijskom mitu o Postanju. On je stvarao u antitezama. Po uzoru na božansko stvaranje sveta, u potpuno novoj genezi stvarao je i Šekspir.

Biblijski tekst jasno kaže o svetlosti da je dobra, ali prećutkuje da je tama u sferi zla, bar u Prvoj knjizi Mojsijevoj. Kostić ide dalje od Biblije i zahvata starija vremena, crpe iz starijih spomenika. Glavna pažnja nije okrenuta samo starozavetnim knjigama, već i persijskim izvorima.

Samson i Delila

PARALELA APOKRIFNE LEGENDE O SAMSONU I DELILI SA ISTOIMENOM PESMOM LAZE KOSTIĆA

 Kostić u podnaslovu pesme Samson i Delila naglašava da je to pesnička studija iz Starog pisma, čime ističe i eruditivni karakter ove svoje pesme. On stvaralački pristupa legendarnoj književnoj formi, koristeći je strogo funkcionalno u svom tekstu. Odnos prema legendi kao biblijskoj vrsti je krajnje kreativan. Zadržavajući biblijsku okosnicu Delilinog izdajstva Samsona, Kostić u svom delu razvija Delilinu i Samsonovu ljubavnu dramu, kojoj Biblija ne poklanja pažnju.

Delila, koja se u biblijskoj legendi samo pominje kao bludnica, u Kostićevoj pesmi će doći u prvi plan, kao ravnopravna junakinja ljubavne drame.

U svetom Daganovom hramu, na skupu filišćanskih vladara, koji nas podseća na ikonografski prikaz tajne večere, Delila odbija ponudu gazanskog kneza da za novac izda Samsona: „Ja nemam zlata, nemam purpura…“. Posle tajne večere, koja simboliše sjedinjenje sa Bogom, sveti Petar je izdao Hrista, što nagoveštava i Delilinu buduću neveru. U tri jevandjelja se opisuje kako je sveti Petar ispunio Isusovo proročanstvo, bojeći se osvete naroda. I Delila ispunjava volju svog naroda, bojeći se njegove osude. Sukob djavola i Boga u duši žene, koja se lomi izmedju stare ljubavi i nove strasti dovodi u dubinama njene podsvesti do stvaranja nemira i gubljenja svih vrednosti. NJu naročito uznemirava Samsonova bujna kosa, simbol muževnosti i erotične veze izmedju nje i Samsona.

U Četvrtoj knjizi Mojsijevoj se naglašava simbolika kose. Nazirej ostavlja kosu za vreme zavetovanja Bogu. U prvoj Knjizi o sudijama, Ana je zavetovala Samuela Bogu i nije mu britva prešla po kosi od rodjenja. Hristova kosa je bela – drži se zaveta po pravdi. Prekršaj zaveta je istaknut u Knjizi o sudijama, kada je Dalila obrijala nazireja Samsona, pa je izgubio snagu, jer je prekinuo zavet sa Bogom svojim grehom. Kad mu je kosa narasla molio se Bogu i snaga mu se vratila. Legenda kazuje da se Samsonovoj majci nerotkinji javio andjeo božji rekavši da će njen sin postati junak nezapamćene snage i hrabrosti, ali da mora postati nazirej. Nazireji su polagali poseban vid zaveta Jahveu, što je podrazumevalo da posvećeni ne sme da pije opojna pića i naročito da ne sme da podrezuje kosu.

Biblijski motiv o čudotvornoj snazi, koja se nalazi u nikad nepodrezanoj kosi uobličio je Kostić, modifikujući ga u jednu lirski produbljeniju okosnicu, koja za cilj ima prenaglašavanje uloge i izdajstva Delile. Budućem junaku je bilo sudjeno da počne oslobadjati Izraelce od Filistejskog ugnjetavanja, što se ističe i u biblijskoj legendi i u samoj pesmi. Kostić je iz pesme izostavio motive o Samsonovoj neustrašivosti kao i o njegovoj lakomislenoj i prekoj naravi. O njegovoj slabosti prema ženskim dražima govori i Kostić, ali legendarnu potku o Samsonovoj ženidbi sa filistejskom devojkom, uprkos protivljenju roditelja izostavlja. On odstupa od biblijskog teksta ne slikajući Samsonov podvig, kada ga je napao ričući lav, a Samson ga golim rukama rastrgao kao jare.

Često se ističe da bi Samson mogao biti i zaostatak nekog mitološkog bića iz područja sunčevog kulta, koji se mnogo negovao u Palestini i na istoku uopšte. Na to ukazuje i poreklo junakovog imena, ono što se stručnije naziva etimologijom hebrejske reči „šemeš“ i vavilonske „šamišu“, što u oba slučaja znači sunce. Tako posmatrano, moglo bi biti da je biblijska legenda nastala kao produžetak ili prilagodjavanje novom kultu, nekog drevnog paganskog mita o sunčevom simbolu. Kostićeva opsesija ukrštanjima je istaknuta i u prikazivanju oslepljenog Samsona.

Antiteza svetlosti i mraka, kao stilska figura i kao tema, kao pesnički manir i kao stil utkani su u najvećoj meri u Kostićevo pesništvo. Samson je heroj sunca, čiju tajnu krije kosa. Početni Kostićev stih: „Oj, Samsone majčin dane“, upućuje na solarno poreklo mitskog junaka. Ništa bolje od tog stiha ne govori o Samsonu kao o sinu i oličenju svetlosti.

Nasuprot njemu stoje Filistejci kao sinovi mraka. Stihovi ih tako i označuju: „I nagrnu četa mnoga puna duha crna zloga“. Samsonov boj sa Filistejima u samoj baladi je prikazan kao boj sina svetlosti sa sinovima tame – to je scena uranjanja tame u svetlost i svetlosti u tamu. Vrata se otvaraju i u enterijer izbe prodire spoljna svetlost, medjutim ta spoljna svetlost Samsonu donosi gubljenje njegove lične, unutrašnje svetlosti. Oslepljenjem on roni u ponor mraka iz koga mu nema povratka. Unutrašnjost Dagonovog hrama pre je ispunjena sjajem jer: „U hramu gori žrtvenički plam…“ Kako je naslikan unutarnji svodovski sumrak u hramu, tako je sutonom ispunjena i duša ljudi u hramu.

ZAKLjUČAK

Polazeći od samog jezgra apokrifno-ikonografske predstave o svetu, Kostić slobodno razvija svoje vizije. U svojoj poeziji je prevazišao dogmatične okvire zvaničnog pravoslavlja i na osoben način je istkao niti svoje poezije, idući iz ovog sveta u transcendentni, koji je bio svojstven i pravoslavlju i romantici.

Kostićev pesnički put bi se mogao nazvati hodočašćem, od paganstva, hrišćanstva, helenstva do evropskog romantizma. Kao simbol večnog trajanja i istrajavanja Biblija nam daje ključ da otključamo svih „sedam pečata“ i otkrijemo smisao svog postojanja. Biblijskim tematskim ključevima Laza je pokušao da iznadje odgovor na pitanje: „Ima li Renan pravo ili ne?“

Autorka: Ljiljana Cvijetić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *