Батлеров пут

(Казуо Ишигуро, Остаци дана, Дерета, Београд 2009)

Дечак, који заједно са родитељима средином прошлог века, стиже на британско острво из Јапана у својој петој години, и јесте и није странац за досељеничку земљу свога потоњег постојаног живљења. Ипак, са пристојног одстојања, он уочава њену центрипеталну тачку којом ће се бавити у свом роману Остаци дана. Сада, када је његову књижевност после Букерове награде, признао и Нобелов комитет, издавач који се усудио да стартује са тиражом од скромних 1000 примерака, моћи ће до у бескрај да понавља своје визионарско откриће.

До данашњих дана, како многи сматрају, најбоље Ишигурино дело, Остаци дана је могло да буде високопарна и сувопарна прича, само да је писац којим случајем упао у замку монотоне дескрипције. Динамику романа подстаћи ће кратак временски период који обухвата путовање на које главни јунак креће (на предлог свог новог господара). То је и моменат за нове доживљаје, али истовремено и асоцијативна реминисценција целог његовог живота, бар онако, како га он схвата и тумачи.

Чињеница је да директног говора има веома мало. Непрекидно, на ивици слутње да се нешто занимљиво што тек предстоји, очекује без помпезних најава, па чак ни без дискретних назнака, читалац потпада под снажни пишчев утицај незбивања које држи будном пажњу да се ипак на крају мора нешто догодити. Ишигурини романи Нејасна слика брегова и Сликар пролазног света, могли би подарити своје име и овом роману. Јер, сфумато којим писац боји атмосферу, ликове, догађаје и пејзаже, оставља магловиту слику недореченог, које читалац мора претпоставити, осмислити, измаштати или неком логиком, која му није чак ни препоручена, окончати или још чешће оставити незавршеним, оно што је требало да се одигра на позоришној сцени богатог британског дома лоцираног као замак Дарлингтон хол, који је добио своје име по сопственику поседа.

Прецизирање детаља је нешто што излази из оквира доброг опхођења буржоаског друштва. Једноставни говор, уздигнут до пиједестала достојанства, тог чаробног мерила што га налаже свакодневно опхођење, а који је један оскаровац, Луис Буњуел прецизно, са благонаклоним пијететом окарактерисао и овековечио за сва времена као дискретни шарм буржоазије, одредиће литерарни поступак и стил који Казуо Ишигуро усваја, приближавајући се енглеској традиционалној књижевности, оној истој што је опс(ц)ењивала високе кругове улазећи на велика врата у њихове богате домове. Мајсторство и вештина спонтаног вођења радње, ниједног тренутка не прелазе границе и не прете могућношћу евентуалног карикирања било које личности или ситуације. Благе алузије се потпуно уклапају у добро васпитање. Писац је уверљив у настојању да читаоца убеди у једино могући начин излагања који ће му омогућити да слику друштва приближи савременом свету и учини га разумљивим и прихватљивим.

Да је у томе успео, довољно говоре не само награде за роман, већ и филм снимљен према роману и номинација за осам Оскара, као и избор најелитнијих енглеских глумаца за главне улоге (Ентони Хопкинс и Ема Томпсон).

Затвореност личности, општеважећа је и постојана. То је усвојени стил живота. Експонирање личности је сведено и под плаштом уобичајених обавеза потиснуто до крајњих граница. Оно што се догађа иза затворених врата, не продире ван просторије. Зато батлер, господин Стивенс чије име се неће сазнати до краја романа, имаће само два емотивна искорака из свога личног живота. То је предосећање да госпођа Кентон дубоко пати и можда (?) плаче (или му се то ипак, само учинило) иза затворених врата своје собе, пре својевољне одлуке да ради удаје напусти Дарлингтон хол. Скривање осећања довешће до разних неспоразума. Тек поновни сусрет двоје људи који су се очигледно волели, а да ниједном назнаком нису то и показали, изнедриће погубно признање, и то опет искључиво самоме себи: „у том тренутку сам – зашто то не бих признао?- хтео да свиснем од туге“.

Очигледно, у нади да ће успети да открије феноменологију духа британског друштва, Казуо Ишигуро, поставља разне личности у различите позиције, а ситуације и догађаје око њих покушава да компликује, усложњава и излаже дискусији за коју најчешће бира дијалог. Кроз такво разматрање, опет се по ко зна који пут враћа, на очигледно и за писца, тешко објашњив појам достојанства. У једном друштву, господин Стивенс је такорећи прозван да се изјасни: шта би то могло да буде? Његово објашњење завршило се опозивом средине да достојанство није нешто што је само за господу! Главни јунак одустаје од даљег објашњења, слаже се и завршава све са осмехом и прихватањем. Тако, по ко зна који пут само наизглед, да не би реметио добро расположење и притом можда неког и увредио, одустаје од свога мишљења и онда када га има и сасвим је сигуран да је исправно. Генерално, клизави, сумњиви и несигурни терени конверзације су се морали заобилазити, а тиме су се заправо, чувале високе одлике високог друштва.

Да би показао како се времена мењају и доносе нове трендове, писац ће увести у Дарлингтон хол новог власника, американца господина Фарадеја. Тај контраст, без обзира колико био снажан, не може нарушити већ очврсле вековне системе једног друштва нити изазвати промене у његовом понашању. Покушај да се прихвати и одговори шалом што се од батлера по први пут очекивало, завршава се неспоразумом и поновним одустајањм главног јунака од појашњавања. Праволинијски приступ животној филозофији најбоље ће изрећи госпођа Кентон: „И не може се вечито промишљати шта би било да је било. Човек мора да схвати да му је добро колико и другима, а можда и боље него другима. И да зато буде захвалан“.

Ова мудрост, без обзира колико пасивно деловала, дакако је примењива, а посебно и утешна кад се схвати као једина реална могућност за скоро сваког појединца у већини (срећних) друштава која данас егзистирају.

Попут десерта, опору причу живота пред којим су још само остаци дана, Казуо Ишигуро ће прелити пасторалним сликама морске обале. На неки начин та лепота ће делом надоместити сву испразност живота који је водио батлер, дубоко одан своме позиву, али не и свом личном животу. Да упркос свему, не сматра себе промашеном личношћу која је узалудно живела, посведочиће и његова размишљања на клупи приморског места. „Па ако је неко од нас спреман да много жртвује у животу само да би истрајао у тим стремљењима, онда је то, без обзира на исход, довољан разлог и за понос и за задовољство. Пре неколико тренутака сам се, баш кад су се светиљке упалиле, узгред окренуо да бих изблиза осмотрио свет“.

Ауторка: Љиљана Пантелић Новаковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *