BANATSKO SELO KAO SVEDOK GENOCIDA U VOJVODINI

Danas, nakon nešto više od sedam decenija od završetka Drugog svetskog rata, istorijske priče malih vojvođanskih sela jesu jedini dokaz počinjenih zločina nad stanovništvom severno od Save i Dunava. Na pedesetom kilometru od Novog Sada, noseći naziv po komandantu srpskih dobrovoljaca u revolociji 1848. godine, banatsko naselje Knićanin izgledom svojih avlija i kuća, zajedno sa koncentracionim logorom i spomenikom nemačkom stanovništvu na kraju sela, samo priča o životu u nekadašnjom carevini Austro-Augarskoj. Nedaleko od ušća Tise u Dunav, sa četiri uzdužne i osam poprečnih ulica, nekadašnji Rudolfsgand prizemnim i oronulim kućama otkriva svoje jednoipovekovno postojanje u toj prostranoj ravnici na severu Srbije. Selo je osnovano tokom austrijske uprave, tačnije 1866. godine od strane podunavskih nemačkih kolonista koji su uglavnom došli iz Ečke i Lukićeva. Naime, ovo mesto je u periodu svog postanka nazvano Rudolfovim darom, jer ga je sam tadašnji austrougarski prestolonaslednik Rudolf Habsburg stvorio i dodelio mu ime.

14877920_1330612940296045_193084087_nVeć na samom ulasku u Knićanin stiče se da kao da je vreme nekako tu, nadomak nekadašnjeg pristaništa na Tisi, potpuno stalo. Stari asfaltirani put koji vodi kroz glavnu ulicu, kao i u svakoj omanjoj sredini, predstavlja centar svih bitnih dešavanja. Dok još jedna subota sviće u ovom malenom selu, njegovi meštani se prepuštaju rutini svakodnevnice. Traktorista započinje svoj dan vozeći u pravcu njiva dok usput znatiželjno i iz sad već neke navike posmatra vozače u kolima, gledajući da li je to neko odavde ili je ovo onaj vikend rezervisan za posetu rodbine meštanima. Uz put, nedaleko od štandova pijace, koji su puni samo utorkom, nalazi se osnovna škola. Da nije nešto novijih prozora i svetlije boje, ova zgrada bi se veoma lako uklopila u izgled ostalih kuća oko sebe
Nedaleko od parka u kojem se za vreme Nemaca nalazila najlepša crkva u čitavom južnom delu Austro-Ugaske, na klupama kraj kioska sede dežurni penzioneri, ispijajući pivo u nameri da prekrate dan. Kažu da vole vikende i rana jutra u selu, jer tada barem nešto još zaživi u ovom napuštenom delu Banata. Deca imaju više vremena da se igraju po parku, čuje se razbribriga u njihovoj graji, a to je znak da ovo selo možda uprkos svemu može i da opstane. Manje optimističan starac sa beretkom na glavi i izlizanom petokrakom na njoj samo odmahnu rukom uz reči da je ovde ljudi svakim danom sve manje i manje i da će uskoro ovaj kraj biti potpuno prazan, čim ovo malo dece odraste i ode u veće okolne gradove na dalje školovanje. Ne osuđuje, ali seta u očima ga odaje. Verovatno pamti igranke u Domu omladine na samo nekoliko koraka od parka i dobra stara vremena kada su se kao deca okupljali oko jednog televizora u komšiluku i čekali derbi godine. Na pitanje gde je taj koncentracioni logor po kojem je ovo selo ostalo i upamćeno u istoriji, uz podignutu ruku pokazuju na prvo skretanje pri samom ulazu u Knićanin. ”Ma ruševina k’o i svaka druga, da ne znate priču, ne biste nikada ni rekli da je to nekada bio logor”, reče malo mlađi penzioner, naginjući pivo. Ima pravo. Zidine obrasle travom do kolena ne odaju utisak da je to svedok jednog veoma važnog perioda srpske istorije. Tog oktobra 1945. godine otvoren je koncentracioni logor u ovom dotadašnjem švapskom selu.
14877126_1330612920296047_80834019_nNakon što je AVNOJ oduzeo državljanstvo i sva građanska prava nemačkom stanovništvu, srpski borci su ih zarobili u jedan od najvažnijih lokalnih logora u Vojvodini, zaplenivši im svu imovinu. Za vreme rada ovog logora tačnije do sredine marta 1948. godine, prema nekim tvrdnjama kroz njega je prošlo 33.000 zatvorenika iz svih delova Banata, dok pisani podaci iz tog perioda govore da je brojao negde oko devet i po hiljada mrtvih. Prema pričama preživelih najviše je bilo onih nevnih žrtava. Starci i deca su masovno umirali zbog gladi, žeđi, hladnoće i raznih bolesti poput tifusa i malarije. Nemajući izbora, vojska je morala leševe sahranjivati jedne na druge, ali zbog plitko iskopanih raka kad god bi Tisa nadošla leševi bi isplivavali na obalu, te su žene svakog jutra nosile zemlju i zatrpavale već zatrpane. Logoraši su imali običaj da to ”isplivavanje” nazivaju ”prolećno buđenje mrtvih”. Nakon Drugog svetskog rata, velikim delom zbog pritiska Crvenog krsta i Vatikana, logor se zatvorio, a preživelo nemačko stanovništvo je bilo oslobođeno. Većina njih je tada napustila Jugoslaviju, ne osvrćući se za prošlošću. Kao podsednik da zrtve nisu bile uzaludne i u cilju davanja poruke budućim naraštajima o posledicama genocida na samom kraju sela podignuta je spomenica preminulima u logoru. ”Ovde počivaju naši sugrađani nemačkog porekla, koji su umrli od gladi, bolesti i hladnoće u logoru Knićanina od 1945. do 1948. godine. Neka počivaju u miru.” Crno napisane reči urezane na belom mermeru.

Posle četvorogodišnjeg rata, porodice iz Bosne, Hrvatske i Crne Gore naselile su ovaj kraj, a dokaz njihove etničke dominantnosti jesu posleratni popisi koji govore o novom narodu u ovom kraju Vojvodine. Mnogi meštani tvrde da su u starim nemačkim kućama pronašli uzidano oružje i po neko zlato koje su Nemaci u begu i neosvrtanju zaboravili. Šezdesetih godina u ovo selo je napokon stigla i struja, a deceniju kasnije i druge tekovine modernog doba. Vreme je odradilo svoje nakon rata, a Nemci su videli znak miroljuba od strane novih Banaćana, te se tako od 2000. godine uspostavio jedan tradicionalni događaj, a Knićanin je postao mesto memorijalnih pohoda podunavskih Nemaca. Svake godine bi Nemaci rekom pristizali u Knićanin u znak odavanja počasti svojim preminulim precima. Svet se promenio i dobro gostroprimstvo i razumevanje sa obe strane učinilo je Knićanin mestom istorijskog pomirenja.
naslovna-2Dok sunce polako zalazi iza dolme koja se uzdiže iznad Tise i šumarka, penzioneri pakuju svoju šahovsku tablu i dok radnici u kiosku govore da im i na sve ovo danas popijeno udari recku, uz pozdrav odlaze svojim kućama. Svetla na ulicama i u domovima se polako pale, mame dovikuju decu na večeru i spavanje. Izgleda da je dosta bilo igre za danas. U parku ostaje samo omladina. Oni ipak mogu malo duže da ostanu napolju. ”Čim završim srednju u Zrenjaninu, odoh odavde. Jedva čekam! Čuo sam da je Novi Sad divan grad, pa možda odem tamo da studiram”, reče najpričljiviji među njima. Drugari mu se nasmejaše, klimajući glavom. Verovatno i oni isto razmišljaju i maštaju kao i on, samo se stide da to i kažu. ”Sve je bilo drugačije kada smo mi bili deca. Selo je bilo živo, igranke su bile tu, a mi smo se zabavljali i uživali na neki potpuno drugačiji način. Sada se sve tako izmenilo, godine su prošle, selo je u sve lošijem i lošijem stanju i svakim danom, zajedno sa svojim meštanima i ono samo stari”, kaže setno nekadašnji stanovnik Knićanina šezdesetpetogodišnji Nikola Kerlec i uz osmeh dodaje da i dan danas voli da dođe ovde sa svojom porodicom, da poseti rodbinu i priseti se nekih stvari, ali kada mu te uspomene dosade, onda zna da je vreme da krene svojoj kući.

Noć je već uveliko pala na ovo banatsko selo, neki meštani su verovatno i zaspali kako bi imali snage da se i sutra posvete svojoj uobičajenoj svakodnevnici. Traktor se vraća kući sa njive, ali umoran od posla sada se više ni ne osvrće za vozilima, već samo jedva čeka da dođe svojoj kući i toploj večeri. Isti put odvodi posetioce iz sela, a čim zađete za poslednji ćošak autobuska stanica zajedno sa celim selom ostaje iza vas. Možda je starac sa onom beretkom na glavi imao pravo. Možda njegov nedostatak optimizma nije pesimizam, već surova realnost koja je realnija iz dana u dan.

Autorka: Milana Kvrgić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *