У нама је премало Бога

(Јадранка Миленковић: СОБА 427, Areté, Београд, 2019)

Други роман Јадранке Миленковић Соба 427 ослања се на њен првенац Хетерос не само књижевним правцем којим се ова ауторка запутила, да преиспитује стварност из угла читатељке и литературе, већ и једним необичним мотивским решењем које ће се појавити у двојаком виду у њеним књигама. То решење тиче се мотива пећине чија је метафора била Сенкина соба из првог романа, а сада је то болничка соба на институту за лечење болести плућа, која више није само оно платоновско жариште где око ватре настају приче, већ је хришћанска гробница због које ће ауторка експлицитно и паролично на крају романа исписати: „Нека неко једном помери камен на улазу у гробницу, нека изађе, ради свих њих, нека каже да смрти нема и да је сва тајна у љубави.“ А ко су они зарад којих би требало у стварности оживети библијску причу? „Људи“, опет тако лако записује нараторка у свој болнички дневник, „Бедни људи, спремни и на добро и на лоше, сиромашни и болесни. Поред њих још и они који мисле да не припадају горе набројанима.“

Припадници тог људског света „првог дана су страшно збуњени, а другог дана већ знају све о болничком животу, лифтовима, трпезарији; друге пацијенте зову именом и поуздано знају ко је с ким у вези… они који седе на клупама загледани у оне који шетају (и ко с ким шета); они који шетају и гледају друге на клупама (ко с ким седи)“ – да ово није опис једног института за лечење, рекао би читалац ово је опис света у којем живимо, прво наших кућа, наших пријатељских видокруга, наших пословних видокруга, наших комшилука и градова… Рекао би читалац и не би погрешио, јер ауторка исписује приповест-параболу наше стварности у којој бити здрав или бити болестан мало значи за неке другачије погледе на свет и живот, напротив нимало не значи.

Соба 427 налази се на женском одељењу у Новом институту за лечење болести плућа, на некаквом чаробном брегу, у шуми, даље од градске вреве и буке, она има један прозор којим ваздух долази до пацијенткиња, али болест плућа подмукло спречава правилно дисање и конкретизује претњу животу кроз слику прекида даха. Нашавши се на овом месту, једна од пацијенткиња почиње да пише свој болнички дневник, као да пише по зиду пећине, или да будемо још ужаснији у опису, као да пише по зиду некрополе над којом се надвија сенка пролазности живота. Они који би требало да уђу у ред светих врачева, лекари, условљени системом, остављају пацијенте збуњене и без јасних терапија, што је стварносна жаока ове књиге која очитава обрисе српске реалности у којој је живот човека остао на концу срећног случаја: „Оно што видим гаси наду коју су нудиле заблуде просветитељства, позитивиста, филозофа убеђених у напредак и тријумф духа, теолога, мистификатора, самообмањивача. Ова болница доноси „ударац истине“; открива испарљивост тих сјајних младалачких заблуда. Раскринкава и неузвишене лажи оних који од тих слатких обмана извлаче корист.“

Шта се дешава у соби и о чему то нараторка пише у својој свесци? Пише о својим размишљањима о животу кроз свој литерарни кредо који је изградила удаљивши себе од другог једног облика живота који је све време паралелно текао поред ње, а то је живот формално неписмених жена које ће у овој књизи постати српске шехерезаде (Баба Дара, Баба Ката), а као такве опомене нашем друштву о маргинализованој групи жена, спрских сељанки, старица и Ромкиња – њихова животност, бивство и „ја јесам“ опомињу на предрасуде човека према човеку и позивају на померање мрене са очију. У њиховом свету није као у нашем којим владају техника и информације, оне немају тај свет па је самим тим њихов можда онај прави, најреалнији. Пуноћа њихових прича и убеђења (исправних или неисправних?) стоји насупрот празнине човека који је дубоко загазио у 21. век где: „У свету у коме је неподношљива помисао на бол и патњу, на много труда за труње добитка, малом човеку преостаје само празнина умотана у шарени папир.“

Стога нараторки преостају читање као „братство над празнином“, „прећутана повезаност с блиским бићима расутим по острвима“, и писање „посебна врста читања“, ауточитање: „као претварање сопственог читања у нову игру. Распарање туђих тканина; ткање нових у страху од једног јединог нежељеног просца. Његово име је Ништа. (…) Писање као усуд, самоспознаја, самораспињање, празнословље, светковање, сливање, приврженост; као мрачење и повратак светлила, заклињање у прелепе лажи, растеривање урока, прозорљивост, пробуђеност и нека врста будног починка.“

Све то да ли је пандан приповедању Баба Даре и Баба Кате? Да ли су и њихове приче њихово самораспињање кроз друге ликове или пак потврда да постоји нешто више од човека, Бог и негов судбински прст, који удешава ствари по својој творачкој приповедачкој моћи. И у том случају „у нама је премало Бога. Ту искру која у телу полако гасне не умемо распирити довољно да својом ватром можемо да огрејемо друге. Збијамо се у гомиле као тек рођени мачићи. И то је добро, и смислено.“

Све има свој смисао, људи су овакви и онакви, смењују се пацијенти, једни одлазе, други долазе, поново су то и опет само људи:

„Људи који насрћу на дрхтава, метална врата лифта иако још није стао.“

Јадранка Миленковић својим другим романом, параболом наше стварности, потврђује своје списатељско умеће и позива читаоца на предано читање где ће кроз есејистичка созерцања успети да макар наслути истину о животу, ако једне коначне истине уопште има. Слободом којом нас је даровала, пожелећемо да неко заустави лифт, да отвори врата, да каже да не треба чекати, да треба живети, да смрти нема… Да сва је тајна у љубави и да у нама има онолико Бога колико имамо даха да живимо пуним плућима.

Ауторка: Милица Миленковић

Фотографије: Арете

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *