Птице у „Опсади цркве Светог Спаса“ 

Птице имају фундаменталан значај у роману „Опсада цркве Светог Спаса“ Горана Петровића, и укључене су, барем помало, у свим осталим делима овог писца („Испод таванице која се љуспа“ – папагај звани Демократија, „Савети за лакши живот“ – Феникс, у „Ситничарници“ Анастас Браница пише перима). Писац у једном интервјуу каже да су „птице у овом делу исто што и анђели у теолошком смислу, лете око приче. (…) Птице су оне којима смо окружени“. Следствено, „додир птице, тог симбола душе и једине очите везе неба и земље, овде је доведен у стакато анђеоске арије: тако херувими бдију над нама, и њихова легендарна пера подсећају нас да је могуће веровати у видовидост и прорицање.“1)

Љубен је соколар деспота Стефана Лазаревића, а његов син Богдан је орнитолог (проучавалац птица), то су занимања која се симболично показују де се: (…) „по птицама  може да се  наслути како је Господ спрва све добро разместио…2) Улогу анђела чувара у овом роману има „душа соколара Љубена која се трансформише у крагуја извијаша пратећи сина до краја романа“3). Такође, умирућа зеба коју је Богдан нашао је душа његове помајке која се опрашта са њим. Господин Исидор купује птицу „штиглиц, канаринац, папагај, свеједно“ и има бар једну у џепу да би нашао „птицу за своју душу'4). Такође, птице представљају анђеле, како гугутке воде душе палих војника у рај, и фреска у манастиру Жича уместо анђела има птице „ластавице што спасавају душу и воде међу небеса. Вињете „призори из младости“ у дану деветом прате одрастање Богдана који тражи сову у граду, долазак пролећа обележава прашина која остаје иза уклањања ластавичијих гнезда (ластавице која води душу у рај!). Богдан разговара са људима за које верује да могу да му помогну да схвати шта се стварно дешава у Србији деведесетих, јер нема правих видика у којима би се одразила истина. Једна особа са којом разговара се жали да нема птица на прозорима, док Богдан види „испружену руку која нестрпљиво растерује птице и управља металну грану телевизијске антене“5). Птице у том контексту могу да означавају слободу и истину, јер човек тера птицу, која је има симболику анђела и душе у овом делу, да би гледао у телевизију где нема истине и где је стварност често спинована.

Демонски простор у роману обележавају совуље, еје и тмице и перо гаврана. Плашт од десет хиљаду пера је основни мотивациони агенс за делање јунака, Енрика Дандола, кнеза Шишмана, до двадесетог века, главни јунак, Богдан, скупља перје од птица које му га добровољно остављају јер „покушава да спасе птице као трагове изгубљеног смисла“6). Само перо од живе птице може да твори плашт, свако перо може да пише одређену, пунозначну, реч („реч небо се пише благим додиром летног пера одраслог јастреба, трава пером са трбуха чворка, пучина пером албатроса“7)). Пером птице стрвинар Бугари и Кумани гађају монахе у манастиру Жича, и праве мехничку птицом којом нападају манастир. Чаробњак Андрија Скадранин гаврановим пером узима Дивнину причу и приписује је себи. Видар дохијара Данила има птицу ждрал која процењује да ли ће болесник преживети ако не окрене главу од рањеника. На одори краља Милутина се налази јато пламених ждралова који га штите од непожељних погледа, и који умиру у пешчаној олуји. Крсташи и Млечани у доколици су: „слали своје лешинаре да круже изнад опкољеног града, да загвирују у прозоре гинекеја, да у своје урокљиве очи уоче лепе девојке и сва друга блага.“8)

У двадесетовековном слоју романа многе врсте птица изумиру од последица НАТО бомбардовања, и људи чак примећују пре тога да нема више птица на прозорима. За византијске прозоре које Сава Немањић доноси из Никеје су симболично везани двоглави орао који се одмарао на зеленом мермерном прозору, и патријахова ластавица која се одмарала на црвеном. За причу је јако важно да има птицу или птића, Грци у причи подижу двоглаве орлиће. Важно је и место где се налази птица, или само перо. Господин Андрија перо држи у чизми, па у џепу од прслука, господин Исидор држи птице у џепу од сакоа, Љубену је крагуј извијаш на грудима, док је Жофреу папер на грудима. Жофреу кад украду слуге од Енрика Дандола папер умире као и Љубен кад му одлети птица.

Птице у овом роману имају значај који имају анђели, стога је сваки помен птице важан на симболичком плану романа.

Ауторка: Тања Миленковић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Ређеп, Драшко, Никејски прозори Горана Петровића, у: Књижевност, год. 52, бр. 3 / 4 (1998), стр. 791
2. Петровић, Горан, Опсада цркве Светог Спаса, Београд : Plato Books : B&S, 2009, стр. 388.
3. Арбутина, Петар В, Византија између неба и земље – Опсада цркве Светог Спаса, у: Књижевна реч, год. 27, бр. 501 (јун 1998), стр. 69.
4. Ређеп, Драшко, Нав. дело, стр.  791.
5. Петровић, Горан, Нав. дело, стр. 293.
6. Арбутина, Петар В, Нав. дело, стр. 69.
7. Петровић, Горан, Нав. дело, стр. 60.
8. Исто, стр. 163.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *