Природа и смрт у „Песмама о Луси” Вилијама Вордсворта

У заједничком пројекту песника Вилијама Вордсворта и Семјуела Колриџа под насловом „Лирске баладе“, који је доживео своје прво издање 1798. године, два пријатеља су се договорила да обраде различите теме, или боље формулисано, исте теме, али на различите начине. Будући да су били другачијих темперамената, Колриџ више сањар и ирационално орјентисан, Вордсворт визионар који је у свакодневном умео да препозна лепоту и драж, направили су малу револуцију у свету поезије. Због несвакидашњег приступа писању метричких композиција, Вордсворт је написао предговор другом издању из 1800. где објашњава своје поетичке ставове. Као што се и примећује из његових песама, он се залагао за употребу народног језика простих људи јер је ближи страсти и надахнућу тренутка (слично је радио и наш Вук Караџић, мада је он имао друкчијих побуда). У оквиру те збирке, посве необичне и нетипичне, појавио се посебан циклус песама о Луси (Lucy poems). 

„Lucy poems“ се састоје од пет песама. Свака на свој начин осветљава тајанствену девојку Луси, чије се име ни не спомиње у свим песмама циклуса. Она је представљена као љубав лирског субјекта, стварна или замишљена (у неким песмама је тешко подвући границу на овој равни), која, без изузетка, подразумева присуство скоре смрти. Претпоставља се да је мистериозна девојка умрла млада, мада у овом циклусу, као што ћемо видети, Вордсворт појам времена ставља под знак питања. По неким нагађањима, узор за Луси била је песникова сестра Дороти и њихов однос, некомпетентан са моралних становишта и због тога над овим песмама лебди дах смрти као нешто што ће ту тежњу сасећи у корену. Циљ овог рада јесте да, анализирајући сваку од ових пет песама понаособ, дође до једне целовите слике и симболичког значења самог циклуса.

Фото: Вилијам Шутер, портрет Вилијама Вордсворта, 1798. Први познати портрет Вордсворта, насликан исте године када је он написао прву верзију Песама о Луси.

Песма са којом ћемо отворити тумачење почиње стихом: „Три је године расла са сунцем и кишом“.1) Како примећује Џефри Дурант2) она приповеда причу о томе како је Луси стекла своју лепоту. Прича сама Природа, као неко узвишено биће које је у стању да одабере смртницу за своју сапутницу и подари јој оно што што је у њеној надлежности. Природа ствара једну скоро савршену жену, али то створено савршенство ће надићи намеру онога ко ју је створио и постаће универзални принцип постојања. Вордсворт овде, од органских форми, гради читав универзум у малом. Природа јесте слика Космоса јер је у најтешњем додиру са њиме. А стварање савршеног живог бића дато је кроз лик жене. Цео средишњи део песме показује благослов и преимућства живота у складу са природом (не треба заборавити да се Вордсворт залагао за језик обичних људи баш зато што они живе ближе природи). Самим тим што је изабрана, Луси постаје преводилац симболичких кодова неспутане природе (утицај Русоа), којој се сада покорава и шума, и долина, планине, облаци, врбе,…Она сада заузима друго место, одмах иза оне која ју је изабрала. Као савршеном живом бићу у настанку дато јој је да поново осети изгубљени Рај и „живи мирним животом несвесних ствари“.3) Проблем настаје код овога „несвесног“. Да ли га треба разумети као враћање у детињство и невиност и наивност таквог стања које је несвесно зла које постоји у свету? По оваквом тумачењу Луси би била нека врста апотеозе детета у сваком човеку које је кључ за његову моћ имагинације (типично романтичарска идеја), па самим тим може да стане раме уз раме са стваралачком моћи саме природе. Детињство је важно за Вордсворта. Његова је теза да је „дете отац човека“, али исто тако и „најбољи филозоф“. Баш због таквих особина детета, оно може да се придружи творачкој сили, али да и само буде креирано. У строфи која следи ову, песник продужава:

„Облаци ће њој се дати,
Врбе ће се њој клањати;
Видеће у свему,
Чак и налету олује,
Милост што је обликује,
Уз наклоност нему.“4)

где уочавамо да и сама Луси пролази кроз процес рекреирања. Наравно, тај поступак је, имплицитно и експлицитно, најављен још на почетку песме у намери Природе да од ње створи себи деву.5) У ономе што јој се, као потенцијално савршеном живом створу, клања и покорава, она треба да увиди милост која јој се пружа самим рекреирањем. Она се ствара и њу стварају. Овај део можемо тумачити и као слику самог одрастања у којој смо подложни овом двоструком утицају. Луси је изабрана, али мора и да оправда тај избор. Луси из ове песме није типична особа, представник само људског рода, већ целе органске природе. Она као дете у човеку из рајског стања, својом имагинацијом види живи и неживи свет, али и сам универзум. Јер се у наставку песме уздиже до „узвишене висине“, висине која је сам врхунац постојања, савршено самоостварење. То је тачка где више није друга иза Природе, већ је сада достигла стање духа у коме може да се са њом сједини. У тој заједници, она неће бити само неко ко разуме и преводи феномене, већ она којој је дато да открије сву мудрост коју Природа крије, а самим тим и целокупни универзум. То је једина врста симбиозе у којој је човеку могуће да буде срећан.

Ако бисмо „несвесно“ тумачили као форму постојања у којој се ми у потпуности одричемо себе и предајемо се другом бићу или сили да нас води, онда би Луси била афирмација неорганске природе, онога што не учествује само у процесу стварања, већ допушта да буде створено. Виђена на овакав начин, она је пасивна (што би донекле одговарало почетку песме). Она је само градивни материјал, сушта материја коју треба одуховити и дати јој форму. Шилер је сматрао да свака материја има потребу да пронађе своју форму; Хегел је уочио да је апсолутном духу потребна чулна форма како би достигао своје јединство; а Луси виђена кроз призму оваквог тумачења јесте само тело, љуштура коју је потребно испунити садржајем. Баш због тога што нема ограничења унутар себе, што је несвесна (не само ствари и света, већ и саме себе), она може достићи врхунац бивствовања као таквог јер је вођена силом која је изнад ње и која управља свиме што је створено. Без своје стваралачке активности, она не може угрожавати и ометати творачки принцип Природе и пут до сједињења са њом је лакши, бржи, делотворнији. Нема хибриса, али ни онога што би повезало човека и Природу у чврсту заједницу. 

Као што је креирање савршене егзистенције, креирање и савршене смрти; Луси при додиру са светрворачким мора умрети. Можемо то видети и као казну, било да њено грађење до апсолутног бића посматрамо као уздизање делатног детета које чува своју имагинацију или као пуку марионету виших принципа стварања. То је општи механизам постојања. Човек је створен деловањем комплексних моћи универзума, али то вуче за собом и нужно поштовање природних закона смртности. Када престане наше самоостваривање и креирање нас као припадника човечанства и живог света уопште, престаје све. Ван стваралачког процеса не постоји ништа. У природи, као нечему што је вечно и што у материјалном сведочи о постојању универзалног и о свеприсутности универзума, остаје запис о свима који су по њој корачали. Као она која је изабрала Луси и била јој љубавница (боље речено хетера)6), остаће да је се сећа:

„Умре, и све збрише;
Само пустош ми остане,
Сећање на прошле дане,
Којих нема више.“7)

Од човековог труда да се изгради, као мисије његовог живота, остаје само сећање и запис о томе процесу који се непрестано одвија. Луси као деву Природе, замениће нека друга док и она не достигне стапање са њом. Али, пошто нису исте, то што се десило са Луси неће се поновити идентично. Као што природа доживљава своје циклусе годишњих доба у којој је смрт неодвојиви део, тако и човек, сједињен са природом, мора да упозна и то њено лице. Можемо поставити питање васкрсења, али је оно овде мудро прећутано. Крај јесте нихилистички јер одбија могућност да се завршени процес опет започне, иако познајући основне законе поретка света знамо да ће се то нужно догодити. Сви људи морају проћи овај пут самоосвешћења. Оно што нам ова песма у својој метафизичкој равни обећава, јесте да ће нам и после смрти наша индивидуалност бити сачувана. Јер то „сећање на оно што је било и никада више неће бити“ важи само у случају сваке јединке понаособ.

Семјуел Тејлор Колриџ

„Она борави међу неутабаним стазама“8) је песма о Лусином одрастању, савршенству и, наравно, смрти. Она одише атмосфером бајке или баладе, тон је сетан и тугаљив, али не и песимистичан. Луси је овде представљена као сасвим обична, неретко и мање допадљива од свакодневног, али са одређеном љупкошћу која је природна таквом стању. Наравно, већ од самог почетка нам је јасна намера песника да прикаже како нису сви људи способни да увиде лепоту у таквом облику.9) Луси нам је приказана кроз слику љубичице на маховином обраслој стени, сакривеној од очију, али која зрачи као звезда на небу када је једна. 10) Она је блага допадљивост, љупкост, која је равна лепоти једне звезде која се истиче на празном небу. Многи критичари у овоме виде недостатак сексипилности саме Луси. Она овде није femme fatale, нити неко ко буди страст коју није могуће обуздати. Она је мила, драга, фина, стидљива, нежна… као љубичица са којом је упоређена. Могла би да се направи паралела са богињом Артемидом, будући да је овде осликана у једној пасторалној средини и као некултивисана лепота неке планинске заравни, пашњака. И овде је видимо у аналогији са природом, али као њен део, малени цвет који не упада одмах у очи, али поседује шарм цвећа као таквог. 

Последњи катрен доноси преокрет. Она изненада умире, али непозната. Њена смрт погађа само неколицину која је знала да јој се крај ближи. Али, њихов број је незнатан. За већину људи њена смрт не представља догађај који би радикално утицао на њихово битисање. Она је само још једна међу многима чији је живот морао да се заврши. И као што се у природи смрт једне љубичице не примећује, тако се не придаје значај ни смрти једне обичне девојке. Структура песме је циклична. Она је живела поред путева којима нико не пролази (па самим тим неутабаним), њена лепота је венула у тој учмалости и постала љупкост услед недостатка неге и сада је она мртва и тиме је круг затворен. Камен на коме је као љубичица расла можемо видети и као камен са њеног гроба.11) Али, њена смрт је некоме важна. Неко, ипак, осећа недостатак Луси у свету и универзуму. То је сам лирски субјекат. Њена смрт не прави промене у космичком поретку, али мења један индивидуални живот појединца. Њему свет без Луси бива измењен.12) Време неће стати због нестанка једног бића, нити ће све створено престати да постоји. То је победа живота над смрћу. Ум сваког човека сам за себе ствара вредности којих се придржава. Једна девојка, која је у овој песми приказана ни по чему посебна, ништавна за човечанство, представља једну од мерила егзистенције лирског „ја“. Још је Парменид приметио да је „човек мера свих ствари“. Битно је који је то човек.

У песми „Познавао сам чудне нападе страсти“13), Вордсворт поставља питање времена. Постоје две различите гране размишљања о протоку наших живота. Једна је мерење правилних смењивања часова, дана, недеља, месеци,… од којих градимо представу о томе шта су наша прошлост, садашњост и будућност (као и других људи). Лирски субјекат посматра Лусину егзистенцију из дана у дан и не помишља како се она једног тренутка мора окончати.14) Постоји назнака вечности. Он размишља као да ће све заувек постојати. Као да ће Луси довека бити „свежа као јунска ружа“. И његово јахање на коњу има карактер нечега што ће се увек одвијати. Што ће у свом трајању нужно остати недоречено (како се никада не би завршило). Тоном којим се песма развија, стиче се утисак да ће он и после смака света остати ту, јахати кроз лепоте природе, загледан у месец, и маштати и патити за својом Луси. У том погледу, њих двоје представљају супротне стране истог процеса. Она онога који се мора завршити, док је он представник силе чије је испољење управо у незавршености и вечном лутању. Коњаник је заправо слика живота самог. Сваког појединца који пролази одређен пут по овом свету и сусреће се са временом које постаје развојна нит његове индивидуе. До краја песме, он ће научити да је сваки корак који начинимо, заправо корак ближе нашој смрти.

Оно што је важно да се напомене у вези ове песме, јесте улога месеца. Културолози примећују да је, у обичајним заоставштинама из самих почетака цивилизације и у наносима који су остали у наслеђу древних митологија, месец представљао хтонски принцип. Под његовом светлошћу све је било дозвољено. То је био период дневног циклуса у коме су нечисте силе, демони, духови,… могли слободно да се крећу. Он се, такође, везује и за јаловост, неплодност (ову симболику искористио је Шекспир у својој комедији „Сан летње ноћи“). У овој песми суочавамо се са три лица месеца. „Evening-moon“ и „decending-moon“ који се везују за наратора догађаја и „sinking-moon“ који се односи на Луси. Са „вечерњим“ почиње радња песме, а завршава се са „залазећим“. „Тонући“ најављује трагичну судбину и појављује се у тренутку када се лирски субјекат успиње на планине (у том моменту месец „тоне“ иза Лусине колибе наговештавајући расплет).15) То стање хтонског принципа (који се и везује за загробни живот), може се тумачити као откуцавање последњих Лусиних часова. Коњаник полако каска на свом коњу, док месец, као представник одређених сила које уређују односе у универзуму и пркосе логичком доказивању, најављује полако умирање младе девојке. Он је у строфи пре ове фиксирао поглед нашег наратора и кроз целу песму се види као неки сапутник, који такође приповеда, само путем симболичких знакова и ненападно. Штавише, његова прича је пропратна. Она се надовезује на главну радњу, на ту основну нит догађаја и поближе је објашњава. Али, он јесте и један од актера песме, јер као што он мора да нестане са неба да би пропустио сунце (у магијским круговима, моћнији принцип од хтонског), тако и Луси мора да умре, јер све што је живо мора да промени властито стање и доживи свој пад у смрт. 

Лирски субјекат својим сензибилитетом инсистира на баладном тону. Иако се у песми не осећа сета, нити меланхолично расположење, постоје назнаке трагичког краја. Све се одвија у ходу, покрету, али радња је заправо статична. Наратор је уљуљкан у своје слатке снове о љубави, атмосфера предела кроз које пролази још више доприносе његовој заљубљености, да он сам не помишља о могућем неповољном завршетку. Уткана је одређена тиха туга између редова која ће своје испољење добити у преокрету у последњој строфи (типично за песме овог циклуса). Он се одједном буди из сна (јер се његово стање заиста може посматрати као неки вид обузетости, транса) и, кроз прву несрећну помисао, бива враћен у реалност. Мада, Лусина смрт није овде исказана експлицитно. Она је наговештена најпотпуније том последном мишљу.16) Из осталих елемената песме закључујемо како је напустила овај свет. И тај последњи вапај лирског „ја“ је можда нека врста молбе. Додатно збуњује то што је на крају стављен знак узвика, а не знак питања. То је узбуна, али и реч изговорена у налету страсти, плод љубавничких размишљања (уз ерос, обично иде и танатос). Маштарију замењује страх, хармоничан и складан ход кроз ноћ сузе. То није само сазнање (или наговештај сазнања) о смрти вољене. То је сазнање о сопственој коначности. Јер, ако је један тако дивни јунски цвет увенуо, шта може да очекује један коњаник кроз мрак?

Фредерик Аугустус Сендис (1829-1904), Маргарет Олифант (1881) – једна од првих антологичарки која је сакупила на једном месту Песме о Луси

„Путовао сам међу непознатим људима“ 17) је написана 1801. године, последња међу песмама овог циклуса. Она говори о сећању на Луси. Ту је приказана њена коначна смрт, нема мисли утехе, нити наде да ће је после путовања по Енглеској затећи живу. Ако бисмо је упоредили са другим песмама, њен лик је овде најнеприсутнији, али опет, све одише њоме. Планине, земље преко мора, јутра и вечери, све је обојено немим сећањем на Луси. Могли бисмо да приметимо да су овде успомене једна од средишњих тема и мотива. Са физичким одсуством неке личности, не престаје њено присуство у нашем уму. Путовања, као проширења свести, додатно утичу на тај мисаони процес. Удаљавајући се од домовине и места где се осећамо као домаћини, упућенији смо на размишљања која нам још једино остају као нешто што је изворно наше. Притом се окрећемо догађајима из прошлости и свему ономе што нас веже за сопствене корене. Сврха путовања и јесте да имамо где да се вратимо. Наш лирски субјект, са губитком Луси, нема чему да се врати. Ако бисмо правили интертекстуалне везе међу песмама (будући да, иако овде обрађена претпоследња из разлога који ће накнадно бити наведени, долази као епилог), знамо да је она представљала меру његове егзистенције. Није за чуђење што се радња одиграва баш на путовању. У „Познавао сам чудне нападе страсти“ он је такође био у покрету, али то је било јахање ка њој, са срећним мислима. Овде он путује без циља, без пријатеља (са непознатим људима, скупином туђинаца), и доживљава неку врсту нирване. Завршава са коначном помиреношћу са Лусином смрћу. Он прелази на гледање ствари из њеног угла. 18) Могли бисмо да помислимо да из те перспективе, он схвата нужност таквог расплета ситуације. Успева да се помири са њеним вечним починком, тек када се стави у њен положај, када оживи њена сећања у својим. Када њеним очима сагледа цветне шумарке где се као дете играла, када њеним погледом обухвати зелена поља. То су речи позајмљене из Псалама које упућују на мир, одмор, завршетак тегобног лутања. Он је у њој пронашао себе. И са њом, умро је и један део њега. Зато је његов пријатни коњанички кас постао лутање кроз енглеске природне пределе. Он није у стању да се врати свету без ње, јер је то једнако повратку себи без себе. Она живи у његовој стваралачкој снази. Зато у овој песми постоји тежња да се покаже да оно што не може да се замисли, није ни стварно. Да не може да види свет њеним очима, то би било негирање њихових егзистенција. Постоји одређено уживање у тој патњи и тежњи.19) Зато љубав према Енглеској почиње да се манифестује као љубав према имагинацији. 

Наратор се враћа на сцене раније љубави, али то постаје повратак ономе што нам је познато. Људи са којима путује су му страни, али је његова патња оно што је већ искусио. Тиме је опет постигнута нека врста кружне композиције. Он се сећа детињства, младости и смрти. Он је уздигнут на један виши метафизички степен где он посматрајући природу кроз Лусине очи добија сва њена искуства (па и искуство смрти). И слично као и код Диса, то резултира постизањем унутрашњег мира. Овде се сукобљавају трагична перцепција и интелектуална енергија, које удружене граде само један „мелахолични сан“. 20)Туђа смрт се осећа као властити догађај. Иако се Лусино коначно напуштање овог света нигде не спомиње, осећа се њено одсуство. Ум није добио експлицитну потврду њене испуњене коначности, али је унутрашње чуло осећа. И као што лирски субјекат гледа енглески пејзаж Лусиним погледом, ми њихову причу видимо његовим. И читава схема ове песме подсећа на неку Веласкезову слику где и ми сами бивамо увучени и постајемо њен део. Композиција се заснива на супростављању старог новом, и гледајући кроз ту призму, сам читалац постаје оно што је ново. Такође, могли бисмо да извршимо одређену темпоралну поделу. Имамо Луси као нешто што је давно прошло и завршено и што постоји само у сећању, лирског субјекта који представља прошлост која још има своје последице у садашњости и читаоца који чита песму у датом тренутку. Нема наговештаја будућности, све се већ одиграло. Једино га сећање штити од заборава.

„Мој дух забрави дубок сан“21) је најкраћа и можда најзахтевнија песма циклуса о Луси. Овде је обрађена последња јер ставља тачку на целокупну причу о овој тајанственој девојци. Ми смо је до сада упознали као материјал за грађење идеалног људског, уопште живог, бића; издвојену лепоту која живи усамљено, непозната и која вене као љубичица на њеном гробу; мерило егзистенције самог лирског субјекта. Овде се она више не везује за природу и њене феномене, већ из органског света прелази у неоргански, у ствар. 22) Са висина, из сједињеношћу са микрокосмосом, сада се спушта у дубине, остајући у домену метафизичког универзума. Она је сада „ствар“ која више не може да осећа, па самим тим ни „земаљске године“ јој више не могу нашкодити. Пурешић ово место преводи на следећи начин:

„Чинило се да она није
Од земнога праха.“ 23)

Ово сугерише да она није више људско биће, да није пепео који ће се пепелу вратити. Такође, то може да означава и коначну раздвојеност духа од тела. Она није од „земнога праха“, дакле не поседује више чулни оквир у који је смештена њена душа и чија кретња означава постојање живота. Ово је наговештај њене смрти, дат у прошлом времену. Завршетак њеног бивствовања се већ догодио раније, али слично као и са претходном песмом, кроз неко посебно стање духа се сада оно спознаје. То јесте врста екстазе, али не у дервишовском или шаманистичком смислу, праћено трансом и визијама, већ смирено, благо, али дубоко продирање у суштину сопствене личности. Постизање идеалног јединства са самим собом у коме се губе сви „људски“ страхови. Питање које се намеће јесте: који су то страхови који нису људски? Наш нагон за преживљавањем почива на страховима. Зато је ово стање обамрлости, утихнућа, граница између два света, живог и неживог, где се губи стрепња и могуће је разумети тајну над тајнама. Ово одсуство страхова би могло и да се тумачи као придавање атрибута божанског самом лирском субјекту.24) Али неко са таквим својствима не би стајао примећујући како Луси више не стари. И потребно је нагласити да он у прошлости није имао људских страхова, али да их сада вероватно има. То је био тренутак у коме је дошао до спознаје о губитку драге коју више никаква „људска“ средства не могу повратити. У складу са таквим догађајем и сазнањем нису страхови познати човеку. 

Вилијам Вордсворт

Друга строфа нас пребацује у садашњост. Добијамо информације о томе каква је сада. Без мотивације, снаге, покретачке силе (без имагинације помоћу које је општила са Природом), без могућности да ишта чује или види, окреће се заједно са планетом и њеним неживим својствима камењем и стенама (једини представник живог света овде је дрвеће).25) То је давање физичких доказа о њеном завршеном животном процесу. Она је и даље „ствар“, али она која сада учествује у ауторитету универзума. Враћа се у стање пасивности у коме смо је упознали као изабраницу Природе. Допушта да буде вођена, да кружи заједно са Земљом и њеном ротацијом. Препушта се макрокосмосу, пошто се већ повезала са његовом микро верзијом. Она је сада једнака са камењем, стенама и, занимљиво, дрвећем. Последња спадају међу жива бића, без обзира што не могу да се крећу ни говоре. Знамо за њихову исхрану процесом фотосинтезе; да могу да осећају; да познају бол када им чупамо лишће и латице; да се рађају из семена, клијају, расту и развијају се као и остала покретна бића. Није случајно што су „дрвећа“ последња реч ове песме. Она описују стање које је сада задобила и Луси. Више нема могућност кретања, не дише, не поседује чула, али то не значи да је њеној егзистенцији дошао потпуни крај. Нико нема искуство смрти, па нико не може о њој ништа са сигурношћу ни да каже. Наставља се универзална Хамлетовска дилема. Нема човека који се вратио да би могао да нам је опише. Али, песник овде упућује на бића за која знамо, чије искуство имамо, а која су блиска таквом стању и која бисмо могли да опишемо мотом шпанског барока који тврди да је мртав за живота био. Овде се замењују места речи и уводи се у дилему и питање живота за време смрти. Већ смо споменули идеју о загробном животу, која је стара колико и човечанство само. Не постоји цивилизација, ни данас, која не поседује неку модификацију овог усађеног веровања (све модерне религије обећавају живот након живота и тврде како смрт није коначни крај). Без обзира на такве наслеђене архетипове, оно што нам се експлицитно нуди у песми јесте, да Луси сада постаје део свакодневног животног процеса (и то би могла да буде потврда више, горе наведене тезе, јер је она сада мртва, али учествује у животним процесима). Пурешић наводи како она „усред вечног кружног тока са природом снује“. Карактеру смрти се приближава сан као стање обамрлости тела где дух наставља да производи представе. Све религије имају своју верзију идеје о вечном животу душе. Овде је Вордсворт изложио своју.

Ако сумирамо све што је досад речено, добијамо једну целовиту слику Луси. Оквири њеног лика су мотив мртве драге (чест код романтичара), неумирућа љубав лирског субјекта, фигура на граници (преласка из детињства у девојаштво, из органске у неорганску природу). Она је дело природе која је обликује, ствара од ње савршену жену и савршену форму постојања (градивни материјал од кога је сачињена најуспелија егзистенција). Доживљава јединство са светом, иако је изолована од људске заједнице. Представља појединачну смрт обичне девојке која прави хаос, измену свих начела у појединачном животу лирског „ја“. Она је фигура човека самог. Онога који има стваралачку моћ, али се препушта творачкој сили која је моћнија од његове; који се развија до свог максимума; индивидуално биће које осећа себе као део универзума; бића које своју смрт у себи носи и само је креира. Она је прво суочавање са смрћу лирског субјекта која долази као смрт другог и кроз коју се спознаје сопствена пролазност. 26) 

Ауторка: Тихана Тица

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. „Three years she grew in sun and shower”, песме су преузете са интернет-сајта: Poetry Archive
2. Durrant, Geoffrey. William Wordsworth (Cambridge: CUP) 1969. стр. 64.
3. „And hers the silence and the calm
Of mute insensate thing.” (у раду је искоришћен превод овог стиха Драгана Пурешића из Поезије енглеског романтизма, Плато, Београд, 2010, стр. 93.)
4. „The floating clouds their state shall lend
To her; for her the willow bend;
Nor shall she fall to see
E’en in the motions of the storm
Grace that shall mould the maiden’s form
By silent sympathy.” (превод Драгана Пурешића, Поезија енглеског романтизма, Плато, Београд, 2010, стр. 93.)
5. „A lady of my own.“
6. У антици се сматрало да су хетере поред чулног задовољства пружале и културно уздизање, слично јапанским гејшама
7. „She died, and left to me
This heath, this calm and quiet scene;
The memory of what has been,
And never more will be.” (превод Драгана Пурешића, Поезија енглеског романтизма, Плато, Београд, 2010, стр. 95.)
8. „She dwelt among untrodden ways” (слободан превод аутора овог рада)
9. A Maid whom there were none to praise
And very few to love”
10. „A violet by a mossy stone
Half hidden from the eye!
Fair as a star, when only one
Is shining in the sky.“
11. Становиште Џефрија Дуранта
12. „The difference to me.“
13. „Strange fits of passion have i known“ (слободан превод аутора овог рада)
14. When she i loved looked every day
Fresh as a rose in June,
I to her cottage bent my way,
Beneath an evening-moon.”
15. „And now we reached the orchard-plot;
And, as we climbed the hill,
The sinking moon to Lusy’s cot
Came near, and nearer still.”
16. „O mercy! To myself I cried,
If Lusy should be dead!“
17. „I travelled among unknown men“ (слободан превод аутора овог рада)
18. „Thy mornings showed, thy nights concealed,
The bowers where Lusy played,
And thine too is the last green field,
That Lusy’s eyes surveyed.“
19. „Among the mountains did I feel
The joy of my desire”
20. „’tis past, that melancholy dream.“
21. „A slumber did my spirit seal” (аутор овог рада познаје два превода ове песме; први је начинила Ранка Куић, други Драган Пурешић) 
22. „She seemed a thing that could not feel
The touch of earthly years.”
23. Поезија енглеског романтизма, Плато, Београд, 2010, стр. 91.
24. Становиште Џефрија Дуранта са којим се аутор овог рада не би сложио јер упоређујући са осталим песмама овог циклуса, Вордсворт не полемише са питањем религије и божанског
25. „No motion has she now, no force;
She neither hears nor sees;
Rolled round in earth’s diurnal course,
With rocks, and stones, and trees.”
26.

Литература:

  1. Poetry Archive 
  2. Поезија енглеског романтизма, Плато, Београд, 2010, стр. 93.)
  3. Durrant, Geoffrey. William Wordsworth (Cambridge: CUP) 1969.
  4. McEathron, Scott. “Wordsworth and Coleridge, Lyrical Ballads”. U: A Companion to Romanticism, Duncan Wu, ed. (Oxford: Blackwell) 1999.
  5. Bloom, Harold. The Visionary Company. A Reading of English Romantic Poetry (Ithaca, London: Cornell Un. Press) 1961.
  6. Bowra, C. M. The Romantic Imagination. (London: Oxford University Press) 1950.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *