Овешане илузије

(Драшко Сикимић, Чвор на омчи, 2019)

Припремајући се за текст о првом роману сада већ признатог песника, који је издавачкој кући „ЛОМ“ веран као што ми, понекад, можемо бити одани првим љубавима (да не бисмо скрнавили наше почетничке заблуде и уверења), први пут нисам белешкарио са стране, нити водио било какве коментаре дуж непостојећих маргина мог мобилног телефона. То је мој, тако да кажем, читалачки поступак кад се већ намерим да пишем критику: док читам књигу, пазећи на ауторову посвету, мото или увод (предговор), упоредо, како пратим причу и развој ликова, са стране држим укључен мобилни телефон и како ми искрсне неко врло (или било какво) запажање, ја одмах, колико траје виталитет моје меморије, бележим у тамошње „белешке“. Али овог пута- ништа. Ни једна једина асоцијација, ни проклета алузија. Можда сам заиста, у буквалном одређењу, остао без речи. Ко зна, можда и без даха.

За три и по сата колико је трајао мој саживот са Вуком, протагонистом романа (или, ако испратимо последњу напомену у књизи, могућим пишчевим алтер-егом), било ми је довољно да схватим шта је усрани живот, или живот у усраном стању. Не бих да глумим песника, не умем ја са стиховима, са мелодијом, али све се брзо издешавало, као када звезда пада на земљу и програмираним скоком оцртава небеску путању. Вук је у болници, чека операцију, одсецају му шаку, утврђен је разлог томе негде у причи, онда сестра Хелена, описи њене лепоте у античкој конотацији, стисак његове шаке на њеној задњици (не утисак, већ отисак!), па прво самоубиство. Онда за трен стаје овај точак времена, време се заледи, како неки данас кажу, у „фрејму“, и следи благо подсећање на пролог где мушкарац који није Вуков отац, одузима себи живот и с којим се опраштамо у истом моменту кад се и он од себе опрашта. Површно гледано као да тај човек, та непозната једначина, ништа нема с Вуком, ниједно крвно зрнце, али ако је стварност, овим редоследом: пад са коња, нагњечење шаке, њено откидање са тела, Хеленина брига и брига око ње, самоубиство доктора, рехабилитација, кафић, дружење на балкону код пријатеља, сувисли коментари око порода, јаблан, Лана, писма Лани и Ланино писмо, те брижљиви и у исто време разочарани родитељи, шта је онда самоубиство тог јадног човека, апсолутно изгубљеног, пораженог, скрушеног? Мит који се усађује у главу, легенда о нечијем постојању са споредним везама о онтолошкој вредности? Архетип? Није толико важно што ми ту прастварност не можемо да представимо преко слика богова, анђела, демона, летећих приказа са белим, баршунастим крилима. Битно је продрети у логику, схватити како једна слика одређује другу. То је генетика метафизике. Једно значење има јаку способност утицаја, те оно више не утиче, већ предвиђа, пророкује, и силом утиска, симбола, раскошног откровења, делује на друго значење, те ово понавља идеју првог, па га можда и надилази. Историја, ако је игде има, сурово се понавља, идеја се провлачи кроз иглене уши, прекопирана у истом смислу, али посађена у различитим облицима, појавама, околностима. Неко се некад убио, дигао руку на себе, па нас можда опоменуо да постоји излаз из овог света. Ако већ не стварамо, онда понављамо нечије грешке. И све је добро док нису туђе и док можемо да се повежемо с њима на основу блискости са виновником њихове примене.

У ментално расположење Вуково, херцеговачког младића од тридесет година, са омањим стажом у локалном кафићу, и језиком који у цик секунде свитла какву ироничну или апсурдну ствар, уводе нас цитати из Сиорана и Рембоа. Ако је француско чудо бунтовништва и раскида са традицијом песнички узор Сикимићу, где је „поглед био тако изгубљен и држање такво мртво“, онда је Сиоран извесни философски оквир, идејна слутња, теоријски прозор у свет. Вук би исто, као и Сиоран, могао рећи: „Не живим ван времена, али живим, говорећи метафизички, а не историјски, као ухапшен човек.“ Ко га је ухапсио? Природа у човеку што се супротставља природи у свету и пориче било какав смисао рађања, стварања, настајања. Једноставно: живи се док се може а онда се умире.

Уколико искључимо повремене мисли о самоубиству, и решеност да се живот прекине онда кад се од њега више ништа не може очекивати, тај Вук, то чедо једног Мерсоа, низашта се витално више не може ухватити. Објашњење како је током ноћног јахања повредио шаку, и практично дозволио да му пастув неколико пута измлати нервне завршетке на длану, можемо поредити са Мерсоовим објашњењем да је хладнокрвно испијао капућино на гробу властите матере. Али нећемо. Вук се у некој фази свога незаинтересованог корака буди, па изгледа као да му је до нечег заиста стало. Сикимић пасију коју гаји према фудбалу и клубу из Манчестера, преноси на свог јунака који се преко ње идентификује са својом потенцијалном девојком, Ланом. Ван ње, изван њеног света, Вук је тек мизантроп. Ништа више, само једна депримирана илузија сваке од варијанти живота који би хтео да проживи. Он, за разлику од других, сахрањује своју одсечену шаку у породичну гробницу, иако то његов отац лично не одобрава. Он Хелену, жену који је доживео као богињу, тера да ту исту шаку неким нејасним поздравима отпошаље у гроб. Он на прослави свога пријатеља негодује како брачни пар не сме да има више од двоје деце, јер би то било себично и непоштено. Неће натраг у кафић. Неће ни у иностранство код брата. Хоће само под јаблан, да у његовој миришљавој крошњи настави да сања.

Да ли Сикимић познаје или не познаје жене није моје да судим, али у Ланино писмо Вуку учитао је енергију љубави у коју писци, чини ми се, више и не верују. Моћ еротске спознаје и интимног привлачења у везаности за исту ствар Сикимић је препознао,  омогућивши Лани да срочи једну од најлепших љубавних изјава коју сам у савременој српској прози имао прилике да прочитам. Зашто? Можда је ово и превише субјективно, шта ћу, ја ломим ствари критички и аналитички, али чврсто верујем да се љубав диже из пораза, из безнађа, из непријатности које нас задесе. Љубав нам није дата да нас чини срећним, већ да нас преображава, да нас из тоталног мрака баца у бескрајно светло. А будући да је за љубав, дабоме, двоје сапатника потребно, онда то светло, разуме се, постаје Сунце, а преко њега постоји нека шанса да се и овај живот, какав год да је, на крају ипак заволи.

Аутор: Иван Ђурђевић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *