На маргинама једне књиге: Капут од маховине

Stefan Tićmi: KAPUT OD MAHOVINE, Beograd, Laguna 2020, broširano, 156 strana, latinica

Има нас празних!

Намерно почињем том изјавом једне јунакиње ове књиге. Наступило неко чудно време. Све више нас је у великим градовима, а све чешће срећемо људе који разговарају сами са собом. И у разговорима људи су некако окренути себи, празни. Јесте, има нас разних, али има нас много празних. Ова књига покушава да покаже како то изгледа у једној вароши, где нема много људи, а где је просек мера и услов нормалности.

Необична књига. Чудна књига. Тешко је сврстати: ни дечја, ни за одрасле, ни бајка, ни реалност, ни роман ни збирка прича, а свега тога има у њој. Пошто је претходна књига овог аутора била књига за децу, веома добро прихваћена и награђена, издавач нас на корици на то подсећа, готово аутоматски и ову сврставамо међу књиге за децу. И – погрешимо. Или, можда не погрешимо, јер постоје и одрасла деца. Постоје људи који увек задрже „оно“ дечје у себи, људи који не виде ствари као што ох чпшвиде „обични“ људи, људи којима је бајка у крви, којима је бајковит начин размишљања conditio sine qua non.

Ако прихватимо да је то истина, онда се можемо упустити у читање ове књиге. Јер, ово није сасвим обична књига. Ово је бајка, рећи ће неко и оставити је после првих неколико страна. Погрешиће. Има бајке у њој, али то уопште није бајка. То је само бајковит начин причања. Можда и поетски. Али и начин причања у коме се човек мора учити да чита између редова. И нема ова књига као бајке срећан крај. Ово је тужна књига.

Можемо да тврдимо да је ово књига за одраслу децу. Одрасла деца су задржала нешто од оне деце која виде свет дечјим очима. То виђење им омогућава да читају оне делове ове књиге који су бајковити, необични, јер да би се ова књига читала даље потребно је веровати у величину малих људи, у важност малих ствари, веровати у природу која уме да нам приреди изненађења као што беше скорашња (да ли скорашња?) корона.

Када се у свет великих и одраслих укључи дечји начин размишљања, када нека закључивања изврнемо као чарапу, па она почну да звуче неочекивано, онда настане оваква књига. Јер, ако можете да мислите да тугу можете оверити у суду, као плац који поседујете, морате да будете свесни да њу, тугу, никада и никоме не можете пренети. Она увек остаје ваша, лична, тешка, непреболна, тињајућа, стално вас подсећа да је само ваша. И враћа вас на свој узрок. Можда је зато добро што можете да уђете у себе и да не заборавите да су у том походу у себе, готово сва решења која тражите, да је ваша унутрашњост ваш свет, да су узроци и разлози и туге и радости у вама. Али, аутор вас опомиње: тешко је бити владар себе. Узалудно је покорити цео свет, ако не покорите себе, ништа нисте постигли.

Главна личност ове књиге јесте помало необични Најдан. Он је нај-дан, а никако нај-ноћ. Он не жели да има ништа са мраком, јер мрак је једно велико бескрајно ништа. Најдан пише песму Изинги која има душу „умочену у три врсте млека“. Пита је песмом да ли ће после ноћи љубави она бити „пустиња или сноп светла“. А он машту мери хектарима. Његова љубљена Изинга одлази у свет. Она хоће да изучи режију, јер је уметник у души. Зато је се Најдан не одриче, само се пита „по калдрми чијег града сада сеје кораке“. Зна он да је она отишла у неки град који се Магдебург зове да учи режију. Привлаче је завесе, сцена, аплаузи, глума… Присећа се како ју је опомињао да је једини велики режисер Бог, јер је повезао све наше појединачне драме, погледе, грешке и успехе, рађања и умирања у оно што се живот зове.

Најдан је свестан да људима смета што је друкчији. То их одваја од њега, издиже га изнад њих, због тога га се боје, можда га и мрзе. А он мрзи просечност на коју они желе да га сведу.

Из њега расте дрво.

То одређује његову судбину: да оде у шуму планине Абаћи. Јер, пошто се претвара у медицински феномен, онда не треба много да се претвори и у друштвени феномен, тачније у отпадника, у онога коме више није место у већини.

Човека, ако има среће, могу да наводњавају љубављу. Човеку је љубав потребна као земљи што је потребна вода. Он ту љубав не налази у вароши, јер је различит. Зато он варошанима много замера. Највише им замера на осредњости, на несхватању да су разлике добре, да оне вуку напред. Замера им што мисле да живе у „обећаној земљи“, уместо да схвате да су у „земљи обећања“. Замера им што „горе од жеље“ да све сведу на своју меру, што та њихова „ватра“ може да спали Најданове снове и да укине разлике.

У књизи је једна топла прича о баки Анети, ситној као зрнце, али са огромним срцем. На Најданову жалост његова необичност, муке са докторима учинили су да то бакино срце „згужвано као папирић“ није издржало. То је био Најданов сусрет са гробљем, са смрћу, време у коме се осетио као „напуштено поље“. Тада је схватио да породица значи заједно плакати, заједно певати, окупљати се око торте и свећице, али и између гробова. Оно што се налази између – то је живот.

Бакина мисао „има нас празних“ није грешка, констатује Најдан, који је мислио да је бака хтела да каже да нас има разних. Тачно је да нас има разних, али је још тачнија та бакина мисао о празнини многих око нас. Најданова бака могла је да трпи много тога. Али, тешко су јој падали сусрети са тим празним људима.

Књиге су степенице! – каже старац дечаку Виктору негде на почетку књиге. Степенице, учини се Виктору, које се само пењу и на први поглед не воде нигде. А онда је ту и објашњење: воде оне да се себи попнеш на главу, да будеш изнад себе. А када се попнеш, видећеш даље, више, боље, направићеш корак ка звездама. Када време прође, онда се схвати да је пењање навише сам живот, да се са светионика више види, одатле се може светлети и другима.

Дмитар је Најданов друг. Он има неке необичне идеје. Свестан да варош човека спутава, покушава да га сведе на неки заједнички именитељ, али да велеград човека једноставно прогута, он покушава да нађе решење. Сматра да људи не треба ништа да очекују од 21. века, јер тај век од њих очекује све. Дмитар, свестан да људи најчешће не говоре истину једни другима, да се сакривају иза лажи, остајући затворени, покушава да нађе начин да се људи отворе. Истовремено он хоће да доведе варошане до Најдана. Тако предлаже да се ураде фигуре свих становника вароши, па да се тим фигурама у грудима направе рупе. Те рупе се подразумевају као људски поштански сандучићи. У ту празнину могу варошани да стављају једни другима поруке: реч, реченицу, случајну мисао, можда изјаву љубави, псовку или клетву – то није битно, али је битно да је уметност изазвала реаговање.

Ту се сада појављује и једна заиста наобична дефиниција уметности: „уметност је оно када се забезекнеш“. И таква дефиниција се може сасвим прихватити, јер нечија идеја, нечија уметничка творевина нас избаци из свакодневне летаргије, зачудимо се, зинемо па заборавимо да затворимо уста, одушевимо се и схватимо да је то покренуло у нама нешто успавано, да је направило „рупу“ у нашој свакодневици, учинивши је друкчијом тога тренутка и тога дана, да је промењено нешто у нашем схватању живота, стварања, људи. Ипак, Тићми није остао дужан, дао је он и ону другу дефиницију уметности, свима познату, која уметност чини свевременом и свељудском, а то је оно схватање да „оно што је неко створио припада подједнако и нама“, изрекао је неко вешто оно што смо мислили или насликао нешто што осећамо као своје интимно.

Током овог прелиставања наметнуле су нам се неке асоцијације, што је и био циљ аутора. Иако књига (144 стране малог формата и поговор З. Антића) није велика, иако није класично организована, она пажљивом читаоцу изазива читав низ когнитивних сазнања: о односу човека и природе, о малим људима великог срца, о односу разних средина (вароши и великог града), о уметности као покретачу животно битних активности, о односу завичаја и великог света, о породици, љубави…

У томе је унутрашња снага ове књиге, „оно нешто што те забезекне“, оне мисли за које ти се учини да си их сам диктирао аутору, дечји начин размишљања о тешким проблемима одраслих. И стално те опомиње да се Најдан грана и развија као дрво, али се не одваја и не издваја из природе која је услов и извор постојања.

Зато је и завршетак приче као почетак. Уосталом, сваки крај је и нови почетак.

Аутор: Димитрије Јаничић

One thought on “На маргинама једне књиге: Капут од маховине”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *