Истрага и репресивни режими у Процесу Франца Кафке и Пешчанику Данила Киша

Књижевни опуси Франца Кафке и Данила Киша иницирали су многобројна књижевнотеоријска разматрања која су често подразумевала врло опречне судове, од тога да њихове поетике не садрже уметничку вредност да би захтевале критичко сагледавање, до уздизања њихових дела на ниво парадигми, неизоставних при пручавању раздобља у којима су стварали, утицаја које су извршили на потоње књижевне творевине, форми, техника и семантика приповедања. Поменуто не сугерише само то да је њихова поетска моћ велика и значајна већ и да у њиховим делима (још увек) постоје недовољно осветљени дискурси који би омогућили дубљи увид при разумевању одлика и домета поетика ова два писца. Један од важнијих смерова за проучавање представљао би корпус поетичких, интертекстуалних веза између Кафке и Киша, будући да се Киш и те како бавио Кафкиним стваралаштвом што потврђују и његови полемички списи у којима се Кафка, између осталих, налази у попису Кишових приповедних „огледала“,1) есеји и критике,а колики је Кафкин значај за Киша говори и то да Киш директно реферира накафкијанску поетику управо у Пешчанику. Кишово поетичко (по и над)игравање са Кафком и његовим делом, дакле,далеко је дубље од изван приповедних спорадичних помињања, чак можемо рећи да је Кишова полемика око питања припадности традицији „средњоевропских“ писаца у које сврстава и Кафку први лажни траг у разматрању саодноса ова два писца, заправо још једна од Кишових интрига. Јер само летимично компаративно сагледавање њихових дела сугерише да постоји читав опсег проблема како на тематско-сижејној и структуралној тако и на формалној и жанровској равни које Киш развија у својим делима користећи се кафкијанским регистром, неретко и на кафкијански начин, или индиректно ступајући у полемику са Кафкином прозом.

Дискурс репресивних режима у поетикама Кафке и Киша можда представља један од најчешћих осврта на њихово дело, и неизбежан је при тумачењу њихових текстова. Међутим, питање истраге и истражног поступка као жанровског, формалног и структуралног чиниоца и чинитеља у Кафкиним и Кишовим делима, релативно скоро је почело подробније да се испитује.2) Стога ће фокус овог рада, са сврхом утврђивања одређених интертекстуалних, традицијских веза између Киша и Кафке, бити усмерен ка питањима које покреће истражни дискурс, са посебним освртом на устројство и дејство репресивних режима. У првом сегменту рада компаративно ће се сагледавати проблем иследника и ислеђиваних у Процесу и Пешчанику, док ће други сегмент анализирати начине вођења и функције истражних радњи у поменутим романима, а у оквиру тога и ефекте тоталитаристичке апаратуре, са посебним акцентом на могућим исходиштима предузетих истрага.

Франц Кафка, фотографија из пасоша, © Архива Klaus Wagenbach

Иследници и ислеђивани у Процесу и Пешчанику

Имајући у виду структуралне и семантичке одлике детективског, тј. криминалистичког романа, Пешчаник се може сместити у традицијски оквир дела у којима су коришћенењегове технике, попут романа Достојевског, Процеса Франца Кафке или Странца Албера Камија. У прилог томе говори и често истицана чињеница да највећи део Пешчаника садржи сегменте („Истражни поступак“, „Испитивање сведока“)3) који се тичу истражних радњи, како на макроплану конституисања форме и начина њихове приповедне употребе у роману, тако и на микроплану садржаја и значења које оне производе. Са друге стране, Процес Франца Кафке у целини је заснован на току истраге коју, најопштије посматрано, одређена инстанца правно-бирократског система врши над његовим главним ликом, Јозефом К. Међутим, оквирна сличност иследничких прича и токова Пешчаника са Злочином и казном, Странцем, Процесом и многим другим романима који се мање или више дотичу иследничких поступака ни изблиза није довољна за констатовање Кишовог традицијског обрасца. Оно што доводи Пешчаник у близак саоднос са Процесом крије се у могућим одговорима на питања: Зашто се врши истрага? Ко врши истрагу? Над ким се истрага врши? Како се врши истрага? Какви су исходи истраге?

Већ покушајем одговора на питање Зашто? долазимо до свепрожимајућег парадокса који се очитује у Процесу и Пешчанику – Јозеф К., иако „није учинио никакво „зло“ бива „оклеветан“ (Кафка 1981: 23) и до краја романа његов „злочин“ није утврђен са становишта правно-бирократске истраге, дакле у контексту ње не постоји, а симиларни проблем у истрази усмереној ка Е. С-у уочљив је и код Киша, јер у роману не постоји ни најмања индиција да је Е. С. починио било какав „злочин“. Зашто онда постављати питање о исходима истраге када разлог за истрагу остаје „замагљен“? Исходи истраге произилазе из овог иницијалног парадокса чинећи га окосницом оба романа. Процес и Пешчаник нас стално наводе да приближавамо и удаљавамо поглед са текста, да се крећемо од интерпретативног до формалног, од значењског до структуралног, и обратно, константно имајући у виду мултифункционалност и полифоност сваког од ових планова понаособ. Поменути парадокс послужио је Драгану Бошковићу да у студији Иследник, сведок, прича, због „инверзије жанра детективског романа“ Пешчаник одреди као „антидетективски, метафизичко детективски“ роман (Бошковић 2004: 32). Кафкин Процес такође можемо дефинисати као антидетективски роман, у његовој сржи лежи исти парадокс као и у Пешчанику, иако се њихови приповедни модели и исходишта разликују. Ако се одговор на питање Зашто? не налази у откривању законске кривице, а истрага се ипак води, очигледно је да се сусрећемо са неким другачијим „испитивањем“ које умножава значења и могуће резултате истрага. Имајући у виду ову апсурдност правно-бирократског ислеђивања, а у немогућности да порекнемо његово извршавање у овим романима, нужно је да кроз одговоре на остала питања покушамо да откријемо потенцијалне разлоге и исходе употребе ове приповедне технике.

Дакле, ко врши истрагу у овим романима? Са становишта законодавне апаратуре, у Процесу читаву истрагу спроводи одређен сплет хијерархијски организованих чиновника и бирократа. Ислеђивање Јозефа К. врши се два пута, на почетку романа, наизглед помоћу уобичајеног модела истражног дијалога – низа питања које постављају иследник и истражни судија и одговора које даје Јозеф К. Осим овог и оваквог ислеђивања, К. више неће имати никакав директан контакт са судијама. Уместо тога, ислеђивање ће вршити разни К-ови „помоћници“ (адвокат, сликар, свештеник, итд.) који не припадају правно-бирократскоммиљеу, и њихово испитивање, бар не директно,не истражује К-ову кривицу, нити његов идентитет или функционисање у друштву, али се у његовим поступцима у тим ситуацијама сва та значења индиректно конституишу. На плану приповедања и приповедачке технике, међутим, истражни поступак је водио исам приповедач. Јер, приповедач „зна“ да је Јозеф К „оклеветан“, а то зна јер је сам већ утврдио („јер, иако није учинио никакво зло“ – Кафка 1981, 23) да у К-овом „случају“ нема кривице. Ако је један приповедач, фикционални истражитељ, утврдио да кривице нема, онда или неки други истражитељ води читав потоњи процес, или је романескна структура заправо и ретроспективна и проспективна истовремено. Jeдан или оба фикционална истражитеља има(ју) целовито знање о Јозефовом процесу, али нема(ју) знања о Јозефовој биографији, о његовом животу пре процеса, или то знање припада оном који је утврдио да К. није крив. Дакле, приповедна инстанца која истражује и има и нема (са)знања о субјекту истраге, и има и нема (са)знања о кривици. У Пешчанику је ова истражна „игра“ вишеструко усложњена. Формално устројство „Истражног поступка“ и „Испитивања сведока“ разликује се првенствено по идентитету оног који одговара на питања – у „Истражном поступку“ одговори су дати у 3. лицу, док су у „Испитивању сведока“ у 1. лицу. Текст романа заправо указује да постоји неколико могућих испитивача – сам писац, удвојена свест Е. С-а, правно-бирократска инстанца која кроз Е. С-ову реминисценцију на два саслушања поменута у „Писму“ (у Бакши и Честерцегу) улази у склоп романа, или „приповедна свест“, „дијалогизовани приповедач“ (Бошковић 2004: 75–78). Овим се подрива било каква могућност сигурног увида у карактер оног који испитује јер сваки од потенцијалних испитивача показује и вишак и мањак знања у односу на сам истражни поступак који се води. Кафкијанско поигравање са идентитетом испитивача у Процесу, чиме се он премешта са инстанце ликова на инстанцу приповедача и обратно, код Киша у Пешчанику добија сложену полифоност и вишепланску динамичност, будући да се онај који испитује може тек потенцијално идентификовати. Немогућност утврђивања идентитета истражних инстанци у ова два романа, пак, директно се тиче оних над којима се врши истражни поступак, јер се вишесмисленост истражног поступка конституише и на равни „истраживаних“ и „испитиваних“.

Danilo Kiš

Очигледан одговор произилази из сижеа Процеса и Пешчаника – Јозеф К. и Е. С. су субјекти истраге, они су „надзирани“, у односу на истражитеље имају „мањак“ знања и моћи и самим тим представљају објекте над којима се врши поступак. Међутим, они су истовремено и сведоци у сопственим истражним поступцима. Посматрано из правно-бирократског угла истраге, у Процесу се једино Јозеф К. саслушава и ниједна друга инстанца не сведочи за или против њега, као што се и Е. С. ставља у позицију јединог сведока истраге – „Испитивање сведока не оставља мјеста двоумљењу: испитивани и саслушавани свједок је Е. С.“ (Делић 1997: 266), или „Е. С. је сведок у случају ʽЕ. С.ʼ“ (Бошковић 2004: 81). То што су Јозеф К. и Е. С. истовремено и „истраживани“ и сведоци упућује на подвојеност њихових функција у истражном поступку. Ако се сагледају и остале функције Јозефа К. („дошљак“ (Андерс 2015: 40), банкарски чиновник, противник и следбеник система, љубавник),из текста романа имплицитно следи да Јозеф К. не постоји као целовито биће, он обитава у свакој од својих функција и ни у једној у тренутку догађања његовог живота, а целовитост се можда једино огледа у часу његове смрти, па и тада у поређењу са другим, једним преобликовањем: „ʽКао псето!ʼ рече он“ (Кафка 1981: 186). У поређењу са кафкијанским обликовањем Јозефа К. функције Е. С-а (шизофреничар подвојеног Ја, Јеврејин, железничарски службеник, писац, итд.) експлициране су у сваком сегменту Пешчаника и у међусобном сударању и преплитању чине га деперсонализованим бићем чија је целовитост тек могуће достижна – „реконструкција“ никада није коначна, јер је и свет и текст у коме обитава такође реконструкција. Мистификацији истраге доприноси и то што се у оба дела појављују сведоци који су у времену које претходи радњама романа сведочили у истражним поступцима Јозефа К. и Е. С-а. У Процесу је то „неко ко је оклеветао“, тј. изрекао лажну оптужбу, створио интригу која се развија и шири брже него што је Јозеф може идентификовати и порећи. У Пешчанику су то појединци који припадају „касти рођака смрти“, чиме се отвара могућност да је неко од њих такође изнеоодређене оптужујуће исказе. Ако су овим дестабилизована значењаправно-бирократске истраге, истражни поступци нису, напротив, истражни поступак је једина структура која поседује највиши степен памћења и знања. Бошковић примећује да у Истражном поступку II постоји „свезнање које превазилази границе памћења и подсећа на механичку, вештачку репродукцију чињеница“ (Бошковић 2004: 79) – то заправо говори сам поступак са позиције екстерног „свевидећег ока“ јер он у целости сагледава сваки исказ у роману, док је приповедна инстанца сведена на минимум. Симиларно обликовану инстанцу истражног поступка налазимо и у Процесу, с тим што приповедач неутрално допушта да се о току и изгледу процеса проговара из унутрашње перспективе ликова у роману – адвоката, сликара, свештеника, и тако формира истражни поступак као свезнајући. Ипак, неизоставно постоји одређена свест, ма колико она била заогрнута текстом, која се налази у примарном кругу вођења истражног поступка тј. излази из оквира самих романа. Ово поново води ка једном парадоксу – код Кафке се води истрага над Процесом, јер: „Једина права акција његових јунака састоји се (…) од премишљања и размишљања о хиљадама могућности, што попут снопа светла зраче из сваке тачке догађаја“ (Андерс 2015: 53), што значи да сепоступком догађаја (процеса, истраге) посматрају ликови и свет. У Пешчанику оквирна свест романа спроводи истрагу над несталим светом, оцем, документима, текстом те „истражни поступак постаје (…) једини јунак овога романа“ (Бошковић 2004: 39).

Истражни поступак у Процесу и Пешчанику

Будући да се истражни поступак у Процесу и Пешчанику истовремено води на макроплану приповедања и исприповеданог и микроплану правно-бирократских апаратура и ликова Јозефа К. и Е. С-а, размотрићемо питање Како се врши истрага? на плану њихове семантике и структуре.

Из структуре истражних радњи предузетих у ова два романа помаља се горгонско лице тоталитаризма и правно-бирократске репресије које убличава и оне над којима се истрага врши и свет у коме су се нашли. Невелики део процеса над Јозефом К. заузимају два истражна дијалога и оба се одигравају на почетку романа. У првом истражном дијалогу који се води у кући где живи Јозеф К. већ се назире хијерархијско устројство власти („хапсе“ га чиновници а испитује надзорник) и амбиваленција тог апарата, будући да чиновници показују своју надмоћ („Ви не смете да одете, ви сте ухапшени“ – Кафка 1981: 24) али и говоре са К-ом као блиски пријатељи („Како не умете да се снађете у свом положају, па још изгледа да идете за тим да без потребе љутите на нас који смо вам од свих наших ближњи најближи“ – Кафка 1981: 26). К-а затим прелиминарно испитује надзорник у соби госпођице Бирстнер и необичност те правно-бирократске сценографије шириће се на све просторе који припадају судској власти. У њему се, такође, очитује важан парадокс – К. је ухапшен али му је допуштено да се слободно креће и обавља своје дужности. „(У испитивању се), као кључној техници дисциплинских поступака, огледа подчињавање оних који су перципирани као објекти и објективизација оних који су подчињени.“ (Фуко 1997: 180) и К. ће се, почев од првог испитивања, константно преображавати из субјекта који тражи одговоре у објекат који је „надзиран“. Други истражни дијалог се води у још беспримеренијој атмосфери јер се судске канцеларије налазе у поткровљу зграде у сиромашној четврти, а чиновници који као публика прате ислеђивање „глуме“ пороту. Једино тада ће се К. супротставити судској апаратури, и показати да разуме њено устројство и сврху:

„Организација у којој раде не само подмитљиви стражари, тупоглави надзорници и истражне судије који су у најбољем случају скромне памети, већ у којој се свакако налазе и судије високог и највишег ранга са безбројном, неопходном свитом служитеља, писара, жандарма (...) А који је смисао те велике организације (...)? Он се састоји у томе што се невина лица хапсе и што се против њих води бесмислен поступак (...)“ (Кафка 1981: 54)

Ако су и организација и њена сврха већ на почетку романа спознате и „раскринкане“, чему онда служи даљи ток романа? Спознаја субјекта не спречава репресију, напротив, она чини да репресија буде још подмуклија и деструктивнија по објекта истраге. Стога ће К. откривати све већу апсурдност у организацији хијерархије власти, што ће му, парадоксално, онемогућити да схвати свој положај и дејствује у своју одбрану. Апсурд се састоји из тога што та хијерархија истовремено опстојава као покварени механизам у коме су чиновници корумпирани, судије поткупљиве а закон неразумљив и подложан разним интерпретацијама и где се очитује да ниже инстанце често имају већу моћ од својих надређених, и као савршени механизам репресије и деструкције према оном ко је једном оптужен. Са друге стране, пресија друштвене хијерархије подразумева бројне механизме помоћу којих ће бити самоодржива. У Процесу постоји читав сплет помоћника који сваку К-ову реч „могу протумачити као неповољну и отежавајућу околност“ (Глушчевић 1971: 178), кажњавати и „телесно“ и „духовно“ (Фуко 1997: 19), извршити погубљење. Суштинско неразумевање ових механизама ствара атмосферу страха, неслободе, тескобе и несигурности, у којој је веома лако заменити тезе, тј. тумачити реалност у безбројним варијацијама, без могућности да се дође до истине. Свака К-ова реакција на неугодне ситуације након другог испитивања полази из ове позиције немоћи и тако се и испољава – без афектираности, презира, туге или побуне. Заправо, оно што запањује и ствара осећај заробљености проистиче из хијерархијског устројства и његовог дејства – врши се диспозиција (над)моћи у структури судске апаратуре, тако да је свако дубље сазнање о њеном деловању К-у онемогућено.Посматрано из ове равни, Јозеф. К. би представљао сплет функција (моралних, психолошких, друштвених) који су имплицитно подвргнути истрази. Гинтер Андерс ће рећи да су „људи који се јављају код Кафке отргнути од своје егзистенције. Многи у ствари нису ништа друго него функције (…)“ (Андерс 2015: 70). Том осећају доприноси и Кафкин протоколарни језик у роману, јер „Оно што важи за фасцикле списа важи и за Кафкин језик (…) он не представља само страхоту нереда – већ и ред страхоте“ (Андерс 2015: 105). Проговарање аката, као и сам истражни поступак, припада семантици романа колико и његовој структури. Бошковић каже: „Истражни жанр (…) обликује истражну слику света и у себи носи целокупно реторичко-истражно искуство из различитих области духа, од филозофије, теологије и психологије до права и егзактних наука.“ (Бошковић 2004: 20) Процес паралелно истражује један (де)фиксирани свет омеђен задатим прописима и правилима што Кафка постиже употребом слика као методом представљања распарчаности и несагласја друштвеног система.Андерс наглашава да је „(…) за Кафкин свет карактеристичан феномен да је време паралисано“ и да су у Кафкиним романима „ситуације у ствари паралисане слике“ (Андерс 2015: 39, 53). Истражују се секвенце, попут фотографија, у којима је време замрзнуто што омогућава да се простор шири попут ризома. Статичност времена и динамика простора осигуравају трајност истражном поступку и осликавају његово лавиринтско продирање у сваки чинилац друштва и ширење на сваки опсег постојања људи у њему.

Међутим, из свега поменутог се још увек не може закључити зашто се води истражни поступак. Потенцијални одговор проистиче из спреге два парадокса у Процесу, иницијалног процеса без злочина и финалне смртне казне без кривице, и нечега што је сам Јозеф поставио као питање: „(…) главно питање је у томе ко ме је оптужио? Која власт води поступак?“ (Кафка, 1981: 30) Ако се ближе размотри сцена убиства Јозефа К. уочљиво је да се у њој стапају барем два различита реалитета са једним заједничким чиниоцем, објективизованим и немоћним оптужеником. Један реалитет тиче се безразложног уништења људског живота који није успео да се прилагоди владајућем поретку, јер његове функције не одговарају систему у коме се нашао, што веома подсећа на концепте нацистичких или комунистичких тоталитарних режима. Други, пак, произилази из самог начина погубљења – Јозеф К. клечи са главом на камену док чиновници „ритуално“ предају нож један другом што сам процес смешта у доба „прасвета“ (Бенјамин 1974: 246), у коме се несвесно прекорачују његове законитости, те је испаштање неминовно. Андерс верује да су Кафкини јунаци често „дошљаци“ и да је тим слика света у његовим романима представљена кроз призму досељеника, те да њихова егзистенција изгледа као да увек стоје изван, ʽс оне стране овог светаʼ: тиме овај свет постаје онај свет“ (Андерс 2015: 40, 31). То је стога што истражни поступак има неограничено време трајања и садржи „памћење“ свих времена, и ма колико пута се у Процесу извршила конверзија реалитета, Јозеф. К. ће сваким бити обухваћен и ни у једном неће егзистирати, јер његово (не)биће није аналогно ни са једним раздобљем, чиме бива отпадник и од творца тих раздобља. Као да је Јозеф К. створен и обликован по једним законитостима и остављен да испашта такво (не)постојање кроз свет другог творца. Онда циљ постаје једноставан – уништити Другог и ad acta.

У семантичком пољу Пешчаника такође се налазе два истражна дијалога (под условом да се „Истражни поступак“ и „Испитивање сведока“ настављају, а не понављају, јер би онда имали пет истражних дијалога), али за разлику од Процеса, у њима је хијерархизована тоталитаристичка апаратура дата у обрисима, она није примарни чинилац текста већ израња из њега. На нивоу романа формира се симиларни парадокс као у Процесу, Е.С-ов „злочин“ остаје недефинисан са становишта правно-бирократске апаратуре. Већ у „Истражном поступку I“ јавља се директна алузија на Адолфа Хитлера, Е. С. не сме да се обрати Гаванском „зато да га не би компромитовао уколико полиција надгледа његову кореспонденцију“ (Киш 1991: 37), затим у „Истражном поступку II“ на железничкој станици „видео је злослутно вијорење петлова перја на црним шеширима жандарма“ и „тајне агенте (…) глумљено лежерног држања“ (Киш 1991: 69). Истражним поступком се, дакле, обликује хијерарија нацистичке машинерије. Као што је већ примећено, истражитељ и има и нема сазнања о фактима из Е. С.-овог живота, али евидентно проговара са инстанце моћи („Опомињем Вас, све је важно!“, „Проверићемо Ваше наводе“ – Киш 1991: 56), те се може закључити да и он припада тоталитаристичком режиму. Ако се у Процесу репресија врши више на плану душе, а тек на крају на плану тела, у поменута два одељка она подједнако порозно дејствује и на душу и на тело Е. С.-а. и не користи само правно-бирократска средства као што је случај са Процесом већ објекта истраге мучи и његовом биографијом – испитује разлоге пољуљаних породичних односа, селидбе, боравак у лудници, списатељске капацитете, заправо све чиниоце идентитета Е. С.-а. Из истражних дијалога јасно проистиче да је Е. С. случајем преживео „новосадску рацију“ и био натеран на принудни рад где је мучен, а обим и деструктивност тоталитаризма огледа се у наведеном списку погинулих, епизоди о инжењерима који су стрељани на насипу, али и у инсистирању на информацијама о другима. Одсуство моћи Е. С.-а над сопственим животом изазива страх који има разорно дејство по његово већ располућено биће, и он је експлициран у разговору са Гаванским, а јасно се очитује у сну о „васкрслом младићу“ (Делић 1997: 259). Из тога делом проистиче Е. С-ова опсесија смрћу и жеља да се писањем некако одложи крај или сачува његово постојање. У том смислу је и Е. С. „отргнут од егзистенције“ јер оно што постоји у страху не може се назвати постојањем и оно што је окренуто смрти више припада њој него животу. Свака „реконструкција“ предузета да се различите функције Е. С-а сједине и истраже доводи до тога да он „преегзистира“ и то само у „Писму-Садржају“, у документу, али не и у суштини. Оно што, парадоксално, остаје животворно, јесте сам истражни поступак, инстанца највишег сазнања, хладни језик протокола. Међутим, не реконструише се само Е. С-ов лик, секвенцама се истражује, „реконструише“ и мноштво несталих светова. На структуралном плану: „Понављање питања и циклизација (…) али и понављање питања из једног у други наративни ток или у оквиру једног наративног тока учвршћује утисак бесконачности истраге, тоталитета кружнице, безизлаза.“ (Бошковић 2011: 97), али не само то, фрагментаристичким обликовањем форме романа у сврху „реконструкције“ света и бића Е. С.-а Пешчаник сопствену структуру проглашава истражним поступком. „Употребом истражног поступка Пешчаник прекида са илузијом хронологије и у приповедном (…) и у сижејном (…) смислу, и отвара могућност ахронолошкој форми хронологије догађања и стварању иследничке сцене лишене времена“ (Бошковић 2004: 105). Ако се ограничимо само на „Истражни поступак“ и „Испитивање сведока“, иследнички поступак и дијалог лишени су и временског и просторног оквира, јер се настоји да се успостави одређени могући реалитет помоћу слика као референцијалних документа које не познају границе простора и времена. Просторно обликовање је можда најизраженија тачка размимоилажења ова два романа, будући да је у Пешчанику он представљен парцијално, деконструисано, и у зависности од могућих конструкција, стварају се различити реалитети.

Данило Киш

Процес није Пешчаник, али је Пешчаник процес и ту можда почива одговор на питање зашто се у њему води истрага без злочина. Процес пледира на конверзију реалитета, а Пешчаник на њихово успостављање. У свету нацистичке тоталитаристичке машинерије страдање и смрт Е. С-а је извесно јер одсутног творца замењујехијерархија и одмазда људи која попут принципа causa sui дефинише своја правила и одбацује себи неподобне. Неки други реалитет који Е. С. настоји да истражи и реконструише, да му припада, архесвет Панонског мора, такође би имао своју хијерархију и своје пропадање, али за епистоле састављача то је тек могући свет. У том свету би он био „дошљак“ исто колико је и у добу II Светског рата Јеврејин, или у приповедачком свету неостварени писац. К-ова. и Е. С-ова кривица је онтолошка и метафизичка, па се и проблем кривице може читати као парабола, будући да Јозеф К. дивергира између светова и страда у ономе коме не припадаа Е. С. живи ad actaи испашта као ad hominem. Парабола у стилу митске приче сугерише могућност преиспитивања граница реалитета светова и њихове условне омеђености, почев од ослобађања унутар себе самог. Бенјамин ће поводом Процеса рећи: „Све оно што је заборављено меша се са заборављеним из прасвета, ступа с њим у безбројне, несигурне, променљиве везе, стварајући непрестано нове чудовишне творевине“ (Бенјамин 1974: 254). Ако се Процес може сагледавати као параболични мит о забораву и сећању, Пешчаник би у том контексту био параболична митологема о стварању и разарању која у себи већ садржи и заборав и сећање. На то указује и Кишова интертекстуална игра са Кафком, исказана поводом потенцијалне смрти Е. С-а: „Све што је могућно, то се догоди; могућно је само оно што се догађа“ (Киш 1991: 110), једна параболична интрига која би гласила догоди се оно што се догађа илити узрок из било ког доба омогућава последицу у овом реалитету, то је оно што се заборавља и што разара, и што наводи на сећање које потом ствара разорено. Стога се Процес од свог истражног сижеа до структуре и Пешчаник од своје форме до садржине крећу кумулативно, успостављајући бесконачну истрагу над оним што је изгубљено и нађено.

Закључак

Кишов традицијски корпус, како каже Делић, представља „процес, а не попис инвентара“ (Делић 1995: 169). Томе треба додати да је он и процес огледања, поетичког самеравања са претходницима, а уједно и сплет интертекстуалних веза између епоха, писаца и идејно-значењских референци. Зато смо покушали да уочимо и дефинишемо могуће структуралне и семантичке повезнице и размимоилажења између Кафкиног Процеса и Кишовог Пешчаника. У првом делу рада разматрани су проблеми могућих идентитета иследника и ислеђиваних, како на плану форме и техника приповедања тако и на тематско-сижејном плану ова два романа. Фокус другог сегмента чини интерпретативни покушај да се истражни поступак као приповедни модел и чинилац семантичке равни Процеса и Пешчаника размотри у оквирима правно-бирократског апарата и репресивних режима а уједно и поетичких поступака Кафке и Киша. Завршни део овог сегмента тиче се могућих значења саме истраге која произилазе из романескних обликовања јунака и света. Истраживања поетичких веза Франца Кафке и Данила Киша потврђују се као неопходна за разумевање Кишове литерарне традиције и остају императив за даља проучавања његове аутопоетике. 4)

Ауторка: Александра Батинић 

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. „Индекс имена“ који је Киш саставио као сопствени традицијски литерарни корпус. У: Киш Данило. Час анатомије. Београд: Нолит, 1978. стр. 192.
2. Ово питање је поводом Кафке покренуо Гинтер Андерс у књизи Кафка за и против, док се њиме у контексту Кишовог Пешчаника бави студија Иследник, сведок, прича Драгана Бошковића.
3. Међу првима је ову чињеницу подцртао Јован Делић поводом тумачења Пешчаника у: Делић, Јован. „Пешчаник“ у: Кроз прозу Данила Киша. Ка поетици Кишове прозе II. Београд: БИГЗ, 1997. стр. 235
4.

Извори:

Кафка, Франц. Процес. Београд: Нолит, 1981.
Киш, Данило. Пешчаник. Београд: Просвета, 1991.

Скраћенице:
Андерс 2015: Андерс, Гинтер. Кафка за и против. Нови Сад: Мала књига, 2015.
Бенјамин 1974: Бенјамин, Валтер. „Франц Кафка“ у: Есеји. Београд: Нолит, 1974. стр. 242–257
Бошковић 2011: Бошковић Драган. Иследник, сведок, прича.Београд: Плато, 2011.
Глушчевић 1971: Глушчевић, Зоран. „Процес – анализа дела, структуре, бирократије и тоталитаризма“ у: Студија о Францу Кафки. Београд: Издавачко предузеће Вук Караџић, 1971. стр. 164–252
Делић 1997: Делић, Јован. „Пешчаник“ у: Кроз прозу Данила Киша. Ка поетици Кишове прозе II. Београд: БИГЗ, 1997. стр. 227–312
Фуко 1997: Фуко, Мишел. Надзирати и кажњавати. Настанак затвора. Нови Сад–Сремски Карловци: Издавачка књижница Зорана Стојановића, 1997.

Литература:
Бланшо, Морис. Есеји. Београд: Нолит, 1960.
Делић, Јован. Књижевни погледи Данила Киша. Ка поетици Кишове прозе I. Београд: Просвета, 1995.
Киш, Данило. Час анатомије. Београд: Нолит, 1978.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *