Игра бесконачне закривљености

– књига о нама, о љубави, игри и слободи –

Прочитала сам део књиге из фајла током поподнева, са једним ноћним буђењем. Негде око два сата ујутру сам наставила, уз кафу наравно. А затим сам поново наставила током преподнева.

„Ах, благодет заборава и окрутност памћења леже ван наших власти“, део је из књиге који ме је подсетио Владана Деснице и подстакао да узмем оловку и записујем како бих можда лакше могла да скицирам утиске.

Главни јунак књиге Зоран Лалић је писац, апсолвент књижевности и касније професор који се сећа  детињства. Он покушава да пише и да створи жену коју ће волети. О љубави је дакле књига.

„Је ли љубав инспирација и комуникација једне честице са другом у кутцима свемира?“ После ове запитаности лик тражи пролаз у времену и простору, за који наслућује да се до њега стиже дијагоналним путем.

Kатапултира се после једне веселе ноћи са пријатељима, иако је најчешће усамљен и несхваћен и доживљава путем свести дубље увиде у поруке које су на вербалном нивоу, верујући понекад да су стварне.

Стиже на место одакле је могуће доживети само рефлексију времена и простора са планете Земље. Глас му говори да „наше и њихово небо су попут оних честица што међусобно комуницирају.“ У дубокој контемплацији са собом схвата „да је свест матрикс реалности.“ Сусрет са лепом Аном, пијанисткињом, негде између јаве и сна – за њега је једини извор среће. Све што пише убудуће личи на покрет њених руку док свира. Спава да би сањао њу. Жели да је материјализује и схвата да је „свест фундаментална есенција самог космоса, фундаментална као време, као простор као материја.“

Провејава један нихилистички став: „Шта ако је читав живот једна фикција?“

Ту је наравно лик Докторке, прве жене са којом је био, која га прати чак и када одлази предалеко у својим путовањима. Азра је пре свих била његова младалачка симпатија.

Највреднији део књиге (која је писана на оба писма, латиници и ћирилици) су сочне расправе о метафизици, филозофији, теоријама универзума и сл. Ту је наравно Алберт Ајнштајн који је својевремено узбуркао научну јавност својим теоријама. Али назиру се и записи других аутора о паралелним реалностима. Неки од јунака показују плиткост попут бројних теорија које се данас појављују на друштвеним мрежама.

Неке филозофске расправе у роману Игра бесконачне закривљености превазилазе ниво и најновијих научних открића. Бриљантно.

Шокантно и надреално делује сцена повратка у родну кућу. Телевизор ради без струје, попут данашњег лаптопа, а он пише на машини „Олимпија“ из дединог ормара, коју је напокон одлучио да отвори, пише на њој и да се суочи са успоменама – смакнућем породице пред његовим очима, у Другом светском рату. Или било ком рату.

Метафизички успон добија на снази када се наговештава да ће књига коју пише прећи у друге руке које ће је дописивати, што је сам заплет унакрсних догађаја које вешто води ауторка књиге, саопштавајући нам на крају да је овде заправо реч о трећој књизи, а да ће ако се добро сећам написати,  четврти, пети па шести део, а затим први и други.

Али, где је Ана? Да ли су се јунаци икада уопште срели, или су се на тим временским плочицама мимоишли? Kада ће поново скинути своје маске у великом дворцу и препознати се док акорди клавира заносно свирају њихову мелодију? Kако ће се љубити? Страсно.

Честитам Зорани Манић на уравнотеженом стилу и питањима која су ме инспирисала да и сама зароним у корице ове књиге и пронађем одговор на њих.

Свакако, књига плени пажњу вештим драматуршким радњама које се нижу полагано, готово минималистички, стрпљиво се одмотавају готово филмске сцене и потраге за својом другом половином. За сопством.

Највиталнији део романа Зоране Манић претапа крхотине сећања Надчовека у звук моћних оргуља, којим се саопштава да је могуће ухватити „дијагоналу“ и препустити се моћном фотону светлости којим бруји Универзум саткан од снова и надања. Јер, како закључује на крају обимне студије о човеку Леонардове конституције, спиралну поруку којом илуструје угао Универзума, звучни записи честице којом вибрира свет, дати су нам у тоналитету и смеру казаљке сата.

Дечак се зове Реч, а девојчица Музика. Они пишу књигу са Зораном Манић. Најчудеснију од свих у овом познатом делу матрикса. Јер, о нама је реч.  Kако се назначава пред крај књиге: „Само, не треба да заборавимо да се поново родимо.“

Игра бесконачне закривљености нуди обрт догађаја. И песму. И слику. Храбар улазак у подсвест, да сновима и мислима можемо да креирамо једну потпуну нову реалност. Нашу реалност. У којој је све могуће, па и љубав, ради и због љубави.

Догађаји се повезују преиспитивањем изазова и једним од закључака да су сви који су се населили на планети Земљи храбри. Да, храбри. Божанствени у својој невиности и игри.

Заплешимо.

Ауторка: Милка Kаташић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *