Звона и звонари

ЗВОНА И ЗВОНАРИ (Иван Сокач), Алма 2020.

Књига нам се отвара топосом који симболизује почетак не само новог дана, већ свеколиког искуства и библијске визије, али симболизује и изворишну тачку и конкретно-чулне перцепције стварности и митско-бајколиких представа о свим феноменима света. Као иницијалном међашу, алфи у Борхесовој библиотеци света (у којој смо сви и писци и читаоци), нашем писцу је животно стало да заувек сачува своју исконску чистоту, да свако ново искуство тиме добије шансу душевне чистоте и моралног почела.

Наш писац, упркос својој непресушној ведрини, није беспризивни оптимиста – упознао је он и тамнију страну стварности, али не пристаје на релативизацију система вредности и његових репера. Ниједно јутро – сматра писац – није само пука микројединица у бесконачном времену, оно је већ ко зна које по реду у бесконачном ланцу времена и самим тим у њега је уграђен делић свевремености, вечног трајања, у коме су трајно записани и плус и минус егзистенције, треба само пажљиво ослушнути његов тон у брују света, што би рекао Момчило Настасијевић.

Тема о непрестаном кружењу као општем модусу постојања и сва динамика света одвија се кроз дијалектички однос тих великих, макрокругова, и кругова појединачних бића.

У космогонији нашег писца човек је космос у маломе, огледало космоса – света. Иако је то прожимање у знаку хармоније, људске споне са универзумом и вечношћу су врло крхке. Међу између вишег и нижег модуса постојања чини тама, са широком скалом својих појавних облика и метафоричних значења, а сву ту енергију мрака снагом грома и брзином муње распршује светлост. Оно што је лепота у космогонији Достојевског и љубав у виталистичко-еротолошким поетикама, код Сокача је светлост – битка између светла и таме је медијум битке између добра и зла.

Где смо у тој метафизичкој и моралној једначини ми – Балканци?

У лирско-есејистичким записима унутарњу борбу између добра и зла наш писац тематизује помоћу метафора „ковчег” и „замотуљак”. „Кофер је (…) пун туге и беде”, али и оптимистичких реквизита – наде и вере у боље, док је замотуљак Пандорина кутија нечистих сила, а пре свега гнева, пакости и злобе. Кад Балканци одложе од себе замотуљак, „из душе (им …) избије нека топлина и доброта”, које су им дотле биле спутане и потиснуте на дно бића. „Осмех им се разлије по лицу (…) па им се очи, до тада уплакане, зацакле попут бистре изворске воде…” Но убрзо се сете да су замотуљак заборавили и чим га узму, лице им „наново постане мрачно и туробно.”  Наш балкански усуд је што не можемо да се ратосиљамо злог замотуљка, као да је нераздвојни део нашег бића а не лоше чедо нашег става. Уместо отвореног погледа и слободног избора, ми живимо „широм затворених очију”, што је уједно и метафора нашег приклањања сили инерције и линији мањег отпора. Као да смо омађијани злом чини принудне радње, никако да стигнемо до своје слободне воље.

Да ли је слободна воља само санак пусти, утопијска нада, или реални досег душе? Наш писац је оптимистички реалист: „Можеш бити шта год желиш” – поручује свом хипотетичком саговорнику, свим читаоцима. У наставку, додуше, писац назначава и одређене условности, но оне не спутавају слободу воље већ је само спецификују и стављају у реални контекст: „Ти си дете овог времена и земље на којој стојиш, какогод да је људи у том часу називају.”

Сокач нас, на трагу поразне спознаје света, упозорава да у опустелим просторима царује чопор, који све прождире пред собом и крвавим траговима шири своју империју зла. Оставши на крају сам, прождрао би и самог себе, али то недужнима не би била нарочита утеха. Постоји, међутим, једно оружје пред којим падају сила и неправда – светлост. Њена је моћ спасоносна – и малена свећа је и најгушћем мраку смртна пресуда.

Поремећај равнотеже између људских мотива и природе: ускогрудост је, срећом привремено, узаптила бескрајну ширину природе. Спас је тамо где је већина не би тражила, многи би чак тај пут прогласили којештаријом, а злобници би нам се чак и подсмехнули, с тугом констатује писац. Спас је у налажењу свог мира, сагласја са целином света. Ко „изгради властиту цркву, (…) постане толико снажан да му ни злоба ни гнев (…) не могу ништа. (…) И много више”, додаје писац, „научи да поштује цркву других, јер то је (…) истоветно ономе што је и он сам изградио.” Малодушни не могу да се вину у те висине, јер не знају да „тај мир не мора да буде пронађен на овоме месту”,  већ „било где” и на разне начине. „Довољно је да човек буде одважан и (…) свестан. Све остало иде само”, чак и мимо личне воље. То је виша математика, интегрални рачун космичког поретка, у коме су и највећи силници мехури морске пене.

Све на свету је у блиској вези, сматра Сокач, попут свог великог претече суматраисте Црњанског, а корен те везе наш писац назире у заједничкој генеалогији, породичном стаблу свих живих бића. „(…) Небо учини”, читамо у Сокачевим записима, „да на великом свом пространству различита се семена од истога стабла рашире” целим светом. Не само блиски народи, не ни читаво човечанство – сва бића под капом небеском су блиски род. Генс уна суммус – је значењска срж космичке химне. Онтолошка блискост свега на свету објашњава космичку природу љубави као налог срца и ума.

Откуд та ширина љубави и разумевања према свету са толико зла и неправди?! Писац не дели тај беспризивни песимизам, уверен да је светлост јача од таме, а добро од зла свакојега. Другим речима, човек није беспомоћан, као што често у малодушности помислимо, већ је у стању да се носи са свим силама и неправдама. Ако поштени људи нађу мир у себи, мир са својим народом и читавим човечанством, злочинци ће остати без  икаквог упоришта. Они ће бити сламке међу вихорове, а не нишчи духом.

Сокач слути да судњем доласку Христа претходи низ припремних долазака. Наиме, Он, Спаситељ, не чека да цео свет сазри до самопрочишћења и непосредне спознаје Вишњег, већ повремено долази, видљив само најврлијима и најсвеснијима, да их охрабри у даљем самоосвешћењу и подстакне на душевно оплемењивање нишчих широм света. Но, наш писац није – истакли смо то већ – оптимиста лаког изазова већ је само видилац јасне, Богом најављене будућности. Иако је озарен и охрабрен сусретом са Оним иза чијих корака трава није била утабана, као да је лебдео изнад тла, док му се у очима могло видети сунце, писац је свестан да ће протећи много воде рекама вавилонским док Он не остане заувек међу нама.

Иако творац надахнутих и слојевитих метафора, лирике прожете мисаоношћу у распону од матрица народних изрека до савремених мисаоних узуса, може се рећи да је Иван Сокач још раскошнији приповедач. Са истанчаним осећајем за сложену драматургију приповедачког умећа, плени пажњу и разноврсношћу мотивације. У приповедањима досеже велику тематску и стилску ширину, читав спектар наратива и значења. Иван се клони херметичке оригиналности и намерно оставља отворене прозоре ка извориштима свог надахнућа.

Аутор: Витомир Теофиловић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *