“Жудња за животом и подсмех смрти”

у Дневнику једног добровољца Пере Тодоровића

„Дневник једног добровољца“ је интимно сведочанство о судбини човека у ратним условима. Пера Тодоровић се не либи да своје искуство и доживљаје пренесе у целости, без цензуре, дајући до знања да све кроз шта је прошао није ништа до прича једног обичног човека. У слици рата централно место заузима људско страдање, и зато је то, могло би се рећи, његова основна тема. Он приказује обичне људе који се налазе у кошмарним условима, који се боре за готово имагинарни појам „отаџбине“ и „ослобођења“. Они сами по себи то нису, они имају своју вредност и значење, али постају имагинарни и далеки за свакога ко се нађе у директној борби са непријатељем. У низу слика Тодоровић показује којим током људска свест, окружена гротеском човекове историје, престаје да уравнотежено функционише, и постаје само машина за преживљавање. Важно је истаћи и то да приповедач, описујући најразличитије видове страдања, никада не подлеже патетичним изливима, нити допушта да га таква осећања заведу. Оно што би неки проучаваоци можда могли назвати патетичним (епизода о Митиној погибији) је у ствари проста и чиста човекова потреба да ослободи свој бол.

Сви описани догађаји су дати из „ја“ перспективе, а самим тим су и врло живи, неуједначени и прожети сталним истицањем унутарњег доживљаја. Та субјективна позиција приповедача доноси ону врсту аутентичности и пристрасности која је једина природна и могућа када се узме у обзир предмет  приповедања.

Све о чему Тодоровић говори није плод маште, већ је сушта реалност. На подручју Србије вођен је рат чији је он био учесник. О самом рату он каже:

„Рат уништава оно чему све треба да служи и само као циљ – уништава људе. Циљ читаве људске цивилизације, свега људскога делања, то је човеково благостање. Рат уништава човека и по томе је логични апсурд“. Овај наведени став је основна линија која потцртава све ситуације у којима се Тодоровић нашао. У сваком тренутку, у свакој забележеној слици, његова свест о парадоксалности ратовања и убијања не ишчезава. Овај изразито хуманистички поглед боље и оштрије осветљава стање људског бића у хаосу и агонији пред лицем смрти. Човекова свест је ускомешана, његова перцепција света и стварности је искривљена под притиском страха и ужаса: „Идеш напред, а у глави ти се буди мутно сазнање да је ово последњи час, сад је све свршено, сад нема више размака и одгођаја, већ мораш напред док те не дочека непријатељски плотун… и то није далеко, то је, ето, ту… сад ће… сад ће… Намах ти ово кобно ишчекивање постане тако досадно да чисто потрчиш напред, само да што пре плане тај проклети непријатељски плотун…“ Човек се у једном тренутку препусти том апсурду, потпуно свестан да губи живот, немоћан је пред бесмислом хаоса у коме почиње да се гаси и сам порив ка очувању голог опстанка.

Тодоровић даље каже да је човеков једини одбрамбени механизам пред призорима страхота неверовање, порицање. Гледати лице смрти на лицима до мало пре живих људи је нешто што руши све претпоставке о свету, хуманости, цивилизованости; мимоилазити се са лешевима, читати на њима сопствени самртни ропац, то је граница која својом тежином покреће свест ка фундаменталном питању егзистенциологије: шта је човек? Колико је људски живот уопште вредан, пита се Тодоровић, ако је тако лако, монструозно и непојмљиво лако прекинути га. Истовремено, у сусрету са оваквим сликама, руше се и све предрасуде о човеку као умном бићу, које је овладало многим вештинама, које господари природом, које се развија и тежи савршенству, јер ништа није у већој противречности са тим претпоставкама од међусобног уништавања; још парадоксалније, циљ тог крвопролића су слобода и право на живот.

Између ових редова у којима Тодоровић покушава да докучи смисао ратова и да оправдање масовном страдању наилазимо и на хумористичке епизоде. Смех је тада својеврсни окидач који призива људе самима себи, ослобађа их терета суморне и неизвесне свакодневице. На макроплану се уочава колико су близу смешно и узвишено, и како се једино у њиховом садејству могу преживети ужаси рата. На овој чињеници почива и слика света кроз коју нас Пера Тодоровић води.

Ауторка: Наташа Касаш

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *