Dablin: grad-junak

Prebogata keltska mitologija, čaroban irski pejzaž, vilinska zemlja druida, usmena tradicija i legende – Irci su poput Srba sebično i pažljivo čuvali uspomenu na svoju nekadašnju slavu. Onda je početkom dvadesetog veka na irsku književnu scenu stupio revolucionar koji je ušuškanu sliku o irskom narodu izvrnuo naglavačke. Irska Džejmsa Džojsa je Irska malogradjanštine, podmuklosti, prljavštine, posrnuća, nereda i pometnje. Tu i takvu sliku i predstavu Irske preuzima savremeni autor kratkih priča Kevin Bari. Od detinjstva oduševljen i pod velikim uticajem Džojsovih Dablinaca, Bari tu turobnu sliku Irske predstavlja modernim čitaocima, još vernije i naturalističnije od Džojsa.

U zbirci priča Tamno je ostrvo (u odličnom prevodu Vladimira D. Jankovića) nižu se nevesele pripovesti iz sitnih i beznačajnih života, koji će postati značajni onog trenutka kada svakodnevne sitnice počnu da prerastaju u tragedije, banalne i tragikomične za sve osim za čitaoce kojima ostaje gorak ukusu ustima i knedla u grlu. No, uvodna priča „Preko krovova“ mogla bi naivnog čitaoca navesti na trag da je reč o nekakvoj sladunjavoj tinejdž fikciji, medjutim, već u toj naizgled banalnoj priči o nesigurnom mladiću i prelepoj uobraženoj lepotici kriju se svi mali simboli i motivi karakteristični za celu zbirku. Neostvarene želje, seksualna frustracija, nervoza i nestrpljenje, alkoholizam, suštinska otudjenost i usamljenost – sve to prepliće se i u ostalim pričama ove jezički intrigantne zbirke.

Svakako je važno napomenuti da Barijeva proza, budući tipično i karakteristično irska, nikako nije bila laka za prevodjenje, ali otuda u izvanrednom prevodu nailazimo na dijaloge poput ovih: „Ene, menja se vetar. Men’ se to ič ne svidja… to ne mož’ na dobro da izadje.“ Takodje, pronalazimo i pasaže metafikcijski usmerene na sam jezik: „Kako da čovek ne zapiše izraze kao što je ‘čabriro’? Etimologija je jasna, od ‘čabra’, ali kao glagol zvuči strava.“ I onda, klimaks junakovih misli sveden u rečenicu: „Brzo su mi dosadila ta njihova pijana balavljenja.“ Eto, u ovom kratkom izvodu sadržana je veličina i vrcavost Barijeve proze. Iako tmurnih tema, ona sadrži neophodnu notu humora, makar i crnog. Specifičan irski jezik, lingvistička aura koja obavija čitavu zbirku i obesmišljavanje svega na šta se naidje, a da privremeno podigne moral, jesu osnovne karakteristike i osobenosti Barijevih priča. One su zapravo suštinski tmurne, mračne, psihotične i depresivne, ali ih Bari svojim jezičkim umećem predstavlja kao nagoveštaje stvarnosti, kao deliće istine koje čine našu svakodnevicu. Ironija koja se uklapa u tragediju očitava se recimo u priči „Ernestin i Kit“. To je naizgled lagana priča prepuna nagoveštaja, sve do poslednjih pasusa; priča o dve starije ugledne gospodje koje u gužvi otimaju decu. Ukoliko im se kidnapovano dete učini neadekvatnim za njihove bolesne ciljeve, one ga jednostvano ostave pored puta. Nelagodnost, najblaže rečeno, koju ova priča ostavlja u čitaočevoj svesti, tipična je za Barijevu prozu.

Marginalizovanih i izvitoperenih likova ima u gotovo svakoj priči u zbirci. Diler droge koji, bežeći od policije završi zarobljen u kamp-prikolici svog poznanika jer nije hteo da doslovno siluje njegovu ženu i njenu sestru ujedno, ispostavlja se kao emotivan otac pun saosećanja. Pisac koji prolazi fazu autorske blokade odlučuje da sav novac koji ima uloži u kupovinu ruiniranog hotela na dalekoj periferiji gde gotovo neprestano pada kiša, završava sa hotelom koji je poplavljen, a on bankrotirao. Ali, svetla tačka je to što je autorska blokada prošla: „Voda je još nadolazila. I sve mi se najednom razbistrilo pred očima. Svet se preda mnom otvorilo, sve do sivog nedogleda, i ja sam shvatio da, kada navršiš četrdesetu moraš da se suočiš sa neminovnošću prihvatanja. I to sa velikim slovom Prihvatanja. Morao sam da prihvatim to što mi je nametnuto – bila je to vodena grobnica u jednom prirodnom fjordu u Irskoj, bio je to povratak u grad, u tu još sivlju vrevu, ili nemušto progonstvo u neku rupu…“

Bari piše hroniku moderne Irske, oslikava portrete ljudi i mesta koji su marginalizovni, ali ujedno i evocira sećanje na književnu tradiciju Irske i džojsovsku melanholiju Dablinaca. Svoju kolekciju likova autor je veoma pažljivo odabrao i verno izgradio. Većina priča odigrava se u mračnim i tmurnim noćima i kojekavim zabitima gradova. Mrak i sve konotacije na temu mraka su lajtmotiv zbirke; zloslutni signali i distopijski svet okružuju sve likove zbirke koji se suočavaju sa brutalnom i katastrofalnom ironijom življenja. Bari nemilosrdno secira neuspehe i propadanja onih na ivici društvene lestvice, i ne libi se da ih upravo preko te ivice strmoglavo gurne. Isprazni dijalozi oličenje su apsurdnosti egzistencije onih koji u davno obesmišljenim frazama traže nekakav izgubljeni smisao.

Postoji nešto u dablinskom svetu što taj svet povezuje ds gotovo infantilnim doživljajem prestonice. Svi Barijevi likovi, suštinski duhovno osakaćeni, žude samo za jednim – za svetom širine i slobode, za čistim vazduhom bez straha, prljavštine i izopačenosti, laži i licemerja. Za takvim svetom žudi upravo i Sara, junakinja naslovne priče, koja se bori sa porivom da sama sebe seče, te noževe baca duboko u mrak. Da li je u naslovnoj priči sadržan maleni trijumf junakinje, ili je to ništa drugo do maska, zaslepljujuće svetlo pod kojim je bezdan egzistencijalne praznine – ostaje čitaocu da prema sopstvenom nahodjenju interpretira.

Na nivou stilskog postupka i strukture priča Bari je izgradio svojevrsni mozaik, a mozaičnost proističe iz tematsko-motivskih preplitanja. Destruktivna napetost koja vlada čitavom zbirkom završava se, ne u Dablinu, već u jednom drugom eskapističkom gradu – Berlinu. Sve svoje Dablince Beri ostavlja i ipak zbirku zaokružuje toponimijski na mestu koje ili nedovoljno poznaje ili se nada da ono ne nosi podjednako prljavo znamenje kao Dablin: grad-junak.

Autorka: Vanja Panić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *