Крваво пулсирање
Голи чланци у трњу.
Предвечерје односи успомену на њу и на сазреле купине.
Тврђава мирише на јоргован и колутове
Дима.
Тела се крећу под ребрима Калемегдана, слива се
Поток у ждрело
Ноћи.
Фењер.
Улице се везују у коло
Око наших тела, стопљених у јарко црвен
Нар.
Молитва из азбучника
Није то град без чијег млека не може.
У топлом приземљу, тела покривених листовима папрати
још увек има.
Зора ретко настањује сливнике булевара и тргова.
Отварају се капије зграда
да размене урушеност пољупца
чврстим додиром историцизма.
Влага се склања под кровове унираних успомена.
Од места А до места Б вози трамвај
монолит наших љубави.
Долазе нам читаве колоније аутомобила
што се крећу дужима историјског атласа, а нас је страх
да се спустимо низ планине каблова у дивље јагоде истока
И зато умиремо у мекој слободи издувних гасова
и белим собама завештања.
На зидовима расту безукусне бобице.
Звук усисивача подсећа у даљини на периферију и на зелене непрегледности
слова.
Инсталација
Узмимо једну зграду, обичну као и све остале.
Највероватније белу као сиво јутро.
Насумице изаберимо једну од страна
И одломимо је заједно са свиме
Што је окачено на зидове.
Можда ће то бити пегла, карирана кошуља, испеглана
За јутарњи одлазак, телевизор
комад времена прошлог
А можда само шупљи бели зидови
И пар тела
Бељих од сивог јутра
Што гледају у лице
Сарајева
Кога нема.
Информација
Кабл пролази кроз пустару и бело речно корито
Не проналазећи слободу у протоку
Информација.
Песник, везан жбуном каблова за Зид
У грло
Отреса пепео
И пита се
Зашто телефони не звоне?
Аутор: Дамјан Миливојевић
