Круг, точак

Живот је у ствари круг, а не праволинијско кретање напред. Точак, изум точка већ је надреализам. Супротно ловцу, ратнику, раднику, бизнисмену, политичару, мушкарцу који тражи жену, људи који живе у кругу нису људи одлуке. Какве одлуке би требали да доносу и зашто? У кружном свету не постоје проблеми које треба решавати. Не постоје многи појмови као што је, на пример, екологија. Она је већ сведочанство проблема; тачније одсуства склада човека са природом, не толико оном коју опажа својим припитомљеним чулима већ оном у себи самом. У кружном свету не постоји визуелно опажени свет преиначен у онај појмовни, непосредност доживљеног преиначена у реч, речено написаног, написано реченог. Заобилазни путеви, заобилазнице, интерпретиране као почетак божанаског присуства на земљи, у свету: „На почетку беше реч…“ Не постоји жеља, потреба да се негде стигне, да се нешто постигне, оваплоти, осмисли, дизајнира, пројектује… Данашњи човек то најпре осећа када је на годишњем одмору, на пример на летовању, тамо где му је све потаман, или би тако бар требало да изгледа. Од када је цртеж круга замењен изумом точка, такав човек је све мање у стању да сагледа, увиди смисао (нацртаног) круга. Зато му време летовања, где му је све потаман, или би требало тако да буде, посебно на дужи рок, изгледа бесмислено.

Зар бисмо требали да живимо само? Усаглашен са нормама такозване друге природе, није у стању да поднесе стандарде оне која је прошла – прве – могла би да га заведе, одведе или можда оптерети сећањем на одавно усидрени јаз (хијатус), између оног некада и овог данас, за који је рођен да служи послушно као војник; поданички, као просечно фабрикован грађанин, или као добро подмазан зупчаник, полуга, шраф, точкић. За то се наравно и школовао. Човек се, не знамо тачно од када, усправио – није више прљави четвороножац. Он може, за разлику од њих, да ствара и производи. Може да гради, планира, конструише, дефинише, редефинише свет и свој живот. Онај живот изван круга који је значио, говорио, даривао, данас, углавном, заборављени смисао. Смисао који је људском руком неправилног геометријског облика, нацртао човек. Онај човек који није знао за напредак, за његов појам јер је још живео у кружном свету, првом, првобитном, примордијалном, чистом, пре пада у време, у историју, у доба пећинско. Имао је својства божанског, бесмртног, невиног. Својства, особине које данас видимо на лицима деце, рецимо петогодишњака, или на лицима племена Масаи; ни трунке злобе, зависти, похлепе… Цивилизација има најдуже и најјаче руке, руке од челика, бетона, дволичности…

Хвала Жозефу Мунијеу, изумитељу бетона, без кога не бисмо знали колико смо далеко отишли… Хвала господину Хенрију Форду, коме можемо посебно да захвалимо на изуму покретне траке, фордизму, и чињеници да данашњи (мало)грађанин, неће да иде пешке, ни две стотине метара, ако већ има аутомобил – који (почетком XX века), није више ствар престижа већ цивилизацијска неопходност. Господин бизнисмен Форд, није имао у почетку много успеха, у продаји својих возила, али није одустао, уложио је још више новца у рекламу, и продаја је кренула. Што је тема за посебан текст под насловом „Моћ рекламе”. Хвала свим проналазачима свуда, што су нас поучили како да изађемо из примитивизма кружног. У медијско завођење, пардон, рекламирање, улаже се и данас више новца него у сам производ. У томе је кључ успеха. Тајно – јавна шифра. Формула.

Илустрација: Ђорђе Миловић

Формом точка, некада тек цртежа круга, човек савремени жели да засигурно негде, без по муке, удобно стигне, да тамо где је стигао нешто вероватно и постигне; обухвати, додирне, прошири, зачне свет само његов, специфично људски, на које он, без сумње, има морално право, па чак и обавезу. У име( идеје) Напретка. У име будућности, своје, своје деце и своје нације. Можда чак и света. Живота самог. Врло функционалним путањама нашег „тешком муком“, генијално освојеног смисла. Смисла изван круга. Напред, напред! Али куда? Од круга до точка подређеног световном култу цивилизацијском. Сетим се тога када год прођем улицама овог града, названог Белим, ухваћен, у културу масовног, у којој – бар делимично – губим своју појединачност, продајем, нежељено, бар донекле, ауру своје непоновљивости. Заборављам, бар накратко, смисао (цртежа) круга. Зар бисмо требали да живимо само?

Аутор: Ђорђе Миловић

Scroll To Top