Критика филма “Без љубави” Андреја Звјагинцева

Руски редитељ Андреј Звјагинцев се већ својим првим филмом европској публици наметнуо као аутор који и те како има шта да каже, његов дугометражни деби Повратак освојио је Златног лава у Венецији, да би затим уследили Изнанство, Елена и Левијатан, његов вероватно најсложенији филм у коме је присутна синтеза два главна аспекта његове поетике – митолошко-метафизичких идеја и мотива са једне, и критике друштва, са друге стране. Кренувши од потпуно митолошке, архетипске приче о односу очева и синова (Бога и човека) у Повратку, Звјагинцев је у свој опус постепено уносио све већу дозу социјалног, па и класног питања. После Левијатана редитељ је себи поставио лествицу врло високо и зато је публика овогодишњег Фестивала ауторског филма са правом много очекивала од његовог новог филма Без љубави.

Први утисак је да Звјагинцев, нажалост, није успео да добаци до поменуте лествице, а разлог за то видим у превази коју је ангажовано однело над метафизичким: Без љубави је до те мере конкретан, експлицитан у поруци коју шаље, да је то на моменте непријатно гледати. Прича је поприлично једноставна: дечак Аљоша бежи од куће јер му се родитељи разводе. Они су толико преокупирани собом да уопште не обраћају пажњу на њега, чак нису ни свесни да Аљоша о њиховом разводу све већ зна. Пре него што му то и саопште он нестаје и током целог филма присуствујемо потрази, приликом које се додатно профилишу ликови и акцентују значења.

Међутим, за тим акцентовањем нема никакве потребе, поготово јер се већ на почетку филма (па и у самом наслову) успоставља основна идеја која се надаље не усложњава нити проблематизује, већ се бесомучно понавља на различитим примерима. Звјагинцев покушава да прикаже отуђење, недостатак љубави и праве комуникације, што је већ само по себи опште место критике модерног друштва, али би се то могло и прогутати да је начин на који то ради оригиналан, али, нажалост, и ту се сусрећемо са општим местима и преочигледним знацима отуђења, као што је непрестано потенцирање чињенице колико су ликови преокупирани гледањем у своје мобилне телефоне. Неко сада може рећи да је то наша реалност, треба само погледати путнике у аутобусу или госте у кафићу. Али није довољно једноставно пресликати појаву из стварности, оно што је реално не значи да је и уметнички ефектно.

Звјагинцев се очигледно не сналази у друштвеној критици ако она није скопчана са универзалнијим проблемима, као што је то био случај у Левијатану, где је као подлога одлично искоришћена библијска прича о Јову да би се приказала борба појединца против бахатих моћника и корумпираног система. У покушају да буде оштар критичар Звјагинцев у овом филму повремено одлази у карикатуру, што уопште не одговара његовом редитељском изразу. Такође, још један проблем је нејасна веза између отуђења, недостатка љубави и руске државе која је, посредством вести са радија или телевизије, као и преко неспособне и бирократске полиције, све време присутна као оквир дешавања главне радње, да би се на самом крају појавила као натпис на дуксерици Аљошине мајке која трчи на покретној траци (што је, претпостављам, требало да буде персонификација државе која тапка у месту). Такође, лик Жењине мајке постоји због тога како би нам дочарао да отуђење није само модерни феномен, већ се преноси са генерације на генерацију, али остаје нејасно зашто би то био специфично руски феномен.

Добра страна је визуелни аспект и због тога је ипак немогуће остати потпуно равнодушан, мрачном фотографијом постигнута је тескобна атмосфера која је и најјачи адут филма. Иако је у причи омануо, Звјагинцев је овде визуелно најзрелији, јер нема више потребе за парадирањем естетиком (што је у ранијим филмовима био чест случај), за претераним наглашавањем одређених боја или за слабо мотивисаним покретима камере. Појединим кадровима (као што су пејзажи реке у зиму који се појављују на почетку и на крају, поглед са прозора Аљошине собе који подсећа на Бројгелове слике, као и руинирана зграда за коју се претпоставља да је била Аљошино скровиште) Звјагинцев покушава да свом филму дода утисак „недоречености“, нечег што измиче тумачењу, али то, ипак, није довољно.

Чини ми се да је Без љубави изгубио трку са најбољим филмовима Звјагинцева (Повратак и Левијатан) већ у самом старту, у основној идеји која овој врсти филма (и редитеља) не може бити довољно подстицајна да се одвоји од основног нивоа. Као супротан и успео пример навешћу нови филм Јоргоса Лантимоса Убиство светог јелена који у основи има сличну причу (дисфункционалност породице), али је приказује на далеко убедљивији начин, јер одлази преко граница критике – у бизарност и апсурд. Звјагинцев то не може, али зато је можда боље да ни не покушава да се томе приближи.

Аутор: Јован Марковић

View Comments (3)
  • Slazem se. Sjajna kritika. iisla sam iz kina u potpunosti razocarana, kako temom tako i tim kadrovima koji traju u beskonacnost kao da smo glupi i ne vidimo u cemu se radi. Podsjetilo me na Mel Gibsona i pocetak Pasije ( tog groznog filma) kad pun mjesec stoji na nebu i tako stoji li stoji…

  • добра критика! нисам одушевљен овим филмом као што сам био осталима, левијатаном и изгнанством. ваљало би напоменути лицемерје које проблематизује као конкретан проблем друштва, односно црвкве и њених великодостојника. у последња два филма директно их прави противречнима, а у другом је нагласио у једну руку фанатизам религиозности (кроз шефа чији запослени морају да буду једном ожењени и да имају децу), а у другу формализам религиозности (код оца малог дечака) који ни сам не може да се очува у православљу, чак ни у најмањој, суштинској ситиници.

    Оно што је добро, јесте сценарио, јер га је подредио данашњици, кратке и јасне реченице, концизни разговори, што је настало услед технологије. Ја рецимо са бабом не могу да причам, јер прича дуго и не убада у центар из прве хД

Leave a Reply to qq Cancel reply

Your email address will not be published.

Scroll To Top