КОСОВСКИ ЦИКЛУС ПЈЕСАМА ПИ ЏЕЈ ХАРВИ

Априла мјесеца, текуће године, британска кантауторка, Пи Џеј Харви, обрадовала је своје обожаваоце новим албумом, који је још у јануару најављен синглом, а почетком фебруара и кроз спот за пјесму „The Wheel“. Пи Џеј је и на овом албуму остала препознатљива, те и даље подсјећа на своја ранија издања, али и довољно нова да се може рећи да је овај њен албум дошао у правом тренутку и да ће бити на добром путу да сустигне, од критике одлично оцијењено, прошло студијско издање.

pj-harvey-wheel-video-cap (1)

У маниру њеног великог узора, званог Боб Дилан, уз чије је ране радове одрастала и којем је почаст одала обрадивши његову „Highway 61 revisted“ (на, другом по реду -„Rid of Me“ из 1993. године), одлучила се да овај албум буде један од оних антиратних, а код ње већ други у низу те тематике. Нисам ни сумњао да у њеном случају то неће бити само „још један од оних антиратних“ албума, са пјесмуљцима у којима се константно понавља „give peace a chance“ и „make love, not war“, само кроз друге, али јако сличне, данас већ излизане, безличне фразе. Код ње је у питању чиста поезија, стога се јавила и књига поезије, као пропратни материјал – „The Hollow of the Hand“.

Сви који прате рад ове „жилаве“ Британке знају да се она у потпуности посвећује изради сваке нове пјесме, покушавајући је довести до савршенства. Тако је прошли пут главу „забила“ у историјске списе, проучавајући прилике за вријеме Првог свјетског рата, који је провејавао кроз читав албум из 2011. године – „Let England Shake“. Разговарала је са преживјелим учесницима тог крвавог пира, читала писма с Галипоља…

Одмах по издавању „Let England Shake“ код Пи Џеј се јавља идеја за нови материјал. Тада пада одлука да се отисне на пут ка оним дестинацијама које су је фасцинирале, а којима су главе великог броја људи константно бомбардоване с малих екрана разним ратним неприликама и иним немилим сценама. Тако се нашла на улицама Авганистана, у Вашингтону, али и на Космету. На том пропутовању се није нашла сама, него у пратњи провјереног фоторепортера, Шејмуса Марфија.pj-harvey-and-seamus-murphy-994x559

Овај репортер је својим фотоапаратом овјековјечио мноштво тих ратних недаћа, које су се махом догађале на Блиском истоку, али и у јужној српској покрајини, гдје је дошао заједно са Пи Џеј и направио материјал, који се да видјети у споту за пјесму „The Wheel“, али и у њеној новој, већ поменутој књизи.Њихова сарадња на новом албуму почела је тамо гдје је стала она са претходног остварења. Наиме, Пи Џеј и Шејмус Марфи су се својим документарцем, четрдесет пет минута дугим „Let England Shake“, представили и призренској публици на „Докуфесту“ 2011. године. Управо тада започиње њена опчињеност, дотад поприлично непознатим, поднебљем и људима који ту обитавају. Није жељела пропустити прилику да их „убаци“ у свој нови пројекат.

Морам признати да сам био јако скептичан када сам чуо чиме ће се енглеска рок ауторка бавити на новом албуму. Разлог томе су, вјероватно, тоне и тоне „умјетничких“ материјала, које смо до сада слушали/гледали/читали, о ратним и постратним дешавањима на нашим просторима, а који су редовно прерастали најобичнију пропаганду, углавном усмјерену против српског народа („дежурни лоши момци“). Као неко ко је, мање-више, упознат са радом дотичне и свим њеним врлудањима, ипак сам се потајно надао да ће она избјећи ту већ уходану причу и да ће што реалније сагледати ствари.

На сву срећу, Пи Џеј Харви, као искусну ауторку, али и као умјетницу у пуном значењу те ријечи, није било могуће скренути са правог пута. Тај прави пут се огледа у томе да ће се ауторка у косовску депресију, за почетак, утопити чисто као посматрач. Гледање на Косово са стране, са одређене дистанце, без форсирања иједне од двије закрвљене стране, је заправо и највише што од неког страног аутора можемо очекивати, ако бисмо жељели да се та прича исприча што објективније. Она ће тако посјетити и разрушене куће, цркве, манастире, али и оне које се још „држе“. У једној од оних урнисаних кућа проналази и стару, црно-бијелу фотографију, коју вади из поломљеног прозорског стакла и скида прашину с ње, симболично.
Видјећемо је и на албанској прослави. Пролазила је уским улицама Ђаковице и Косова Поља. Нису је мимоишле ни избјегличке колоне и прихватни центри, који су се као још једна трагична појава у низу сјајно надовезали на сву причу о бесмислу ратовања.

На једном тамошњем вашару посебну пажњу јој привлачи рингишпил, који ће постати и лајтмотив композиције „The Wheel“ и то не само када је име саме пјесме у питању. На том вашару јој за око западају четворо дјеце на рингишпилу. „Сад их видиш, сад их не видиш“, каже Пи Џеј, а док их она моли да остану ту („Hey little children, don’t dissapear“, а која на крају ипак ишчезавају), Мик Харви (ранији вјерни „пратилац“ Ник Кејва) понавља „Чуо сам да их је било двадесет осам хиљада“, алудирајући на, претпоставља се, број НАТО трупа које су распоређене по Космету. Исту бројку ћемо срести и када је у питању број кабулске дјеце која раде на улици, али и када је ријеч о броју убијених малољетника на територији Сједињених Америчких Држава, у периоду од 2002. до 2012. године. Тако да ту бројку треба узети са резервом када је само Косово у питању, па је и не треба посебно образлагати и „ломити главу“ тиме о чему мушки Харви, који иначе нема никакве сродничке везе са Пи Џеј, говори. Ако бисмо сажимали албум у тек један стих, онда би то морао бити управо овај споменути, из пјесме „The Wheel“. Није ни чудо да је управо та пјесма изабрана за први сингл, уједно и први видео урадак са „The Hope Six Demolition Project“.

PJHarveyTheHopeSixDemolitionProject
Авганистан, Сједињене Америчке Државе, Косово – један број за цијели свијет. Приче нису исте, али су јако сличне. Овај албум, дакле, говори првенствено о дјеци, о дјеци у вихору рата, о дјеци на трусним подручјима, о дјеци која гину на улицама америчког велеграда.

Друга би пјесма, из косовског циклуса Пи Џеј Харви, могла бити и интересантнија. Док су нам Пи Џеј и Шејмус код „The Wheel“, пажњу привукли првенствено спотом, код „Chain of Keys“, само текстуално рјешење је било довољно.Ова пјесма настаје у Богушевцу, селу надомак Призрена. Баш тамо, у околини града у којем је читава косовска авантура за Пи Џеј и започела. У горе поменутом селу, они сусрећу баку Загорку, за коју Харви тврди да је подсјећа на њену баку. Можда је то утицало да она у ову, јако туробну пјесму унесе нешто више емоција. Пи Џеј нас у пјесму уводи рецитацијом, која се надглашава са звуком саксофона Терија Едвардса, који итекако доприноси мрачној атмосфери ове композиције. Спомиње се свежањ кључева, петнаест њих, које Загорка има „на чувању“, исто толико кућа, које ће се по „домино ефекту“ срушити, исто толико дворишта зараслих у коров, а ко зна колико комшија који се, ако је вјеровати пјесникињи, неће вратити.

Бака Загорка, у црнини, с рукама на леђима, много је тога видјела, доживјела, преживјела. На сва питања радозналих, британских гостију, Загорка има само један одговор – „A circle is broken“, као да одговара на ону стару, добро познату и радо обрађивану „nittygrittydirtband“-овску – „Will the circle be unbroken?“.

„A circle is broken!“

На Косову, чини се, доиста јесте!

Аутор: Небојша Чандић

Scroll To Top