Ко станује у вечној кући?

(поговор, Вечна кућа, Младен Милосављевић, Бедем, 2022)

Под тим кровом увек су, готово три века, опстајале гриже савести, вечито осујећене наде, рођачка трвења, разноразне несреће, умирања на чудан начин, мрачне сумње и неизрециве срамоте, а све, или већину ових недаћа, можемо приписати несносном хтењу старог пуританца да заснује и обезбеди породицу.

(Натанијел Хоторн, Кућа са седам забата)

 

Када у студији о фантастици на нашим просторима у претходна два века Сава Дамјанов истакне како смо се морали окренути Европи „да бисмо у пуној мери схватили могућности које нам је нудила властита баштина […] тј. да бисмо освежили осећај за фантазме и те како присутне у нашем фолклору“ (Дамјанов 2011: 105), он на уму има велике потенцијале српске традиционалне културе који дуго нису били у пуном капацитету или уопште искоришћени, односно, уметнички преобликовани и интерполирани у књижевност, која је у истом периоду у другим земљама била сва од фантастике и бројних жанрова који су се унутар ње разлиставали. За разлику од времена у ком је писање о натприродном сматрано бласфемичним изразом поремећене психе и светоназора аутора, савремени читалац није осујећен на плану упознавања са обичајима и веровањима у којима се може препознати митолошка основа или паганска димензија одређене традиције. У последњих неколико година у српској књижевности се као веома значајна потврдила група аутора који у својим прозним делима оживљавају интересантна и често заборављена бића, али и обредне поступке којима су наши преци покушавали да умилостиве вишу силу, ступе у контакт с њом и да њену моћ, у крајњој линији, присвоје за остварење личних потреба. Читајући дела Младена Милосављевића, Младена Јаковљевића, Дејана Огњановића, Мирјане Новаковић, Горана Скробоње и других, читаоцу постаје јасно да српска традиционална култура и са њом и уско повезана национална историја, заједно чине океан из којег је довољно захватити мало како би се уз уметничке интервенције кроз рад на тексту и креативна домишљања добило врхунско књижевно дело.

Како је за сваки вид сусрета са нечим што се може посматрати као исклизнуће у односу на свет какав познајемо важан хронотоп, тако су и његове компоненте атрактивне за литерарно поигравање. Као изразито табуисани, нарочито приликом интерполације у хорор жанр, истичу се одређени делови дана и године, као што је глуво доба или празници посвећени мртвима, док се на плану простора таква посебност приписује граничним местима или грађевинама у којима је раније потврђен боравак ентитета који се сматра претећим. Још од појаве готика, писање о уклетим или злим настамбама, а нарочито кућама, изазов је који своју актуелност не губи ни три века касније.

Сваки простор који је на било који начин насељен, може се сматрати кућом. Процеси и начини градње и насељавања, у зависности од традиције којој градитељи и станари припадају, праћени су бројним обредним и жртвеним праксама, од самих почетака постављања темеља чија је основна намена успостављање границе у простору између тла, још увек неосвојеног од стране људи и будуће грађевине која би требало да представља њихово боравиште. У студији Глуво доба Добрила Братић говори о могућностима узнемиравања подземне оностраности неправилним поступцима који имају везе с грађењем, почевши од погрешног избора локације која се унапред сматра табуисаном, па до драматичних збивања која могу имати везе са домаћином или, чешће, мајстором – владаром „и овостраним и оностраним животом сваког појединца на градилишту“ (Bratić 2013: 91). Будући да је реч о подухвату који је вишеструко важан из економске и социјалне перспективе, грађење куће је и „чин изузетног психолошког, културног и обредног значаја за човека уопште“ (Пешикан-Љуштановић 2007: 226). Као процес који је у вези са одвајањем простора на унутрашњи – затворен, култивисан и свој, и спољашњи – дивљи, опасан и туђ, изградња куће постала је атрактивна тема и у широком спектру литерарних жанрова. Овакви поларитети, осим што су често заступљени у народној књижевности, на необичан начин илустрацију су добили у хорору, још од романа који се сматра зачетником жанра.

Отрантски замак Хораса Волпола (1764), објављен најпре у руху приређеног романа, заслужан је за већину мотива који се данас сматрају основним чиниоцима хорор прозе1). Један од њих је замак, који је по узору на свој летњиковац Стробери Хил, Волпол овековечио у роману који је најпре штампан у само 250 примерака.

Нова издања Бедема.
Нова издања Бедема.

Сукоб с претећим Другим које угрожава животе јунака најчешће се одиграва управо међу зидовима таквог простора како би се нагласила скученост и немогућност избављења и бега. Замак као „микрокосмос у коме се осликава макрокосмички поредак“ (Ognjanović 2014: 101), има важну функцију у жанровском заплету, а омогућавају је квалитети као што су: „изолованост (у односу на заједницу), заточеност (унутар зидова), гломазност и клаустрофобичност, опресивност, лавиринстка организација простора, тајна историја (мистерија) која се временом разоткрива“ (Ognjanović 2014: 101). Дејан Огњановић наводи да је Волполов утицај на настављаче жанра био толики да се и за сличне литерарне архитектонске варијације дуго погрешно веровало како могу настати само у земљи која има замкове. Тек дела Едгара Алана Поа, родоначелника савременог хорора, покренула су традицију писања о уклетим грађевинама које су мање од китњастих двораца и које се везују за интимно, за психу јунака.

Кућа као централни мотив је у хорору често злокобна јер на њом лебди клетва, углавном породична, што је у вези с чињеницом да кућа као отелотворење породичне историје има два значења – дом и породицу (в. Ognjanović 2014: 100): „Познато је да се целе породице могу проклети, а ефекти се тада преносе генерацијама“ (Баришић Јоковић 2007: 16). Веровање у магијску моћ речи и снагу клетве која је у употреби најчешће као узрочник смрти и затирања породице, основи су на којима је израстао нови роман Младена Милосављевића Вечна кућа. Као врсни познавалац жанра, српске традиције, историје и етнологије, аутор је своја знања ставио у службу литерарног обликовања вишедимензионалне приче која сведочи о заносима и пркосима човека који, и поред тога што је у дослуху са нечим изван овог света, није успео да сачува породичну хармонију и радост због сопствених постигнућа.

Мото романа Вечна кућа упућује на једно од најзначајнијих дела светске књижевности у чијем је фокусу кућа као место које посредством чудноватих дешавања скривених унутар нахерених зидова, утиче на своје посетиоце и одређује њихову даљу судбину. Уклета кућа на брду Ширли Џексон потенцира проблематичну везу између јунакиње и грађевине која има својство тиранина и која одбија њена настојања да је учини својим домом. У књизи Danse macabre Стивен Кинг наводи како је управо почетак романа сугестија да је Кућа на брду жив организам – што потврђује навод да је „без разума“ (not sane) – који не постоји у условима апсолутне стварности (в. King 2006: 301). Кућа није само место одвијања радње већ и јунак, антагониста, који друге води у пропаст. Једно од бројних везивних ткива између романа Ширли Џексон и Младена Милосављевића јесте тајна историја која се, како радња одмиче, постепено разоткрива у својству разјаснице уклетости. Привремени становници Куће на брду, који на позив доктора Монтегјуа пристају да истрагом потврде његова очекивања о природи грађевине, временом долазе до сазнања да су породичне сплетке и обрачуни око наслеђивања дома, луксузне куће Хјуа Крејна, у великој мери утицали на лош глас који се о „подлој“ и „болесној“ кући пронео. Младен Милосављевић одлази корак даље и вештим вођењем приче читаоце држи у неизвесности до самог краја, када се сагрешења између најближих сродника откривају у пуном сјају своје монструозности.

Роман почиње на Михољдан 1982. године када се покојник, „наново освешћен, мимо своје воље“ затиче у својој старој породичној кући. Избор датума нимало није случајан, будући да се у далекој прошлости на овај дан празновао култ мишева у којима су, како Веселин Чајкановић наводи, инкарниране душе предака и преминулих уопште. Приповедач који из позиције новоматеријализоване оностраности ретроспективно промишља о свом животу, од самог почетка указује на лоша знамења којима је био праћен његов животни пут. Најпре, сам тренутак рођења јунака је својеврсни зао час који је Србију целом свету представио као подручје дивљих људи спремних да свог краља и своју краљицу не само убију, већ и измасакрирају и у смрти понизе. Под руку са краљеубиством ишла је и болештина, препозната у селу као чума, која је под земљу однела велики број деце. Следеће сведочанство покојника припада каталогу исповести који ће се касније потврдити и код осталих јунака. Реч је о страху, који као један специфичан наратив функционише у портретизацији готово свих јунака Вечне куће којима је аутор дао прилику да представе своје, у великој мери промашене, животе.

Младен Милосављевић спада у ред оних аутора који рачунају на оштроумног читаоца чија ће промишљања постављених путоказа интензивирати доживљај читања. Када напише како је покојников син Петар био „попут младице родног дрвета, које је требало да стаса у сенци разгранатог ораха“, поређење које даје не односи се само на опозиције осликане на равни очигледности. У српској традиционалној култури орах је сеновито дрво које припада подземном свету, вештицама и злим духовима, што када се доведе у везу са поступно откривеним и обелодањеним делатностима Петровог оца Миодрага Костадиновића, постаје савршена илустрација његове природе.

Поглавља у којима се смењују рефлексије покојника о проживљеном и поклоњеном времену и ситуација у кући која постаје све суморнија, творе паралелизам између светова који се преплићу и доказују као петље које су узрочно-последично утицале једна на другу. Породична историја коју приповеда повратник из смрти збир је како његових тако и туђих поступака који су допринели успостављању једне другачије стварности, прожете магијским на неколико нивоа који се базирају на проклињању. „Није могао да се отме утиску да су читав његов живот, некадашњу муку, развукле але и вране, и да су од свега остали још само кућа и његова давно изречена клетва у коју се једино још уздао, а клетва, сећао се дединих речи – она стиже и најбрже“.

Младен Милосављевић. Вечна кућа (Бедем)
Младен Милосављевић. Вечна кућа (Бедем)

„Речи које убијају“ део су готово свих традиција и да би се показале као делотворно оружје пошљалац мора бити невин, а казна оправдана. „Он на тај начин преузима обележја више силе и постаје биће повишене моћи, а изговорена формула постаје убојито оружје“ (Баришић Јоковић 2007: 21). Покојник причом о себи упућује на својеврсну посебност, наследну црту која се са прадеде Костадина, који је био немушт, пренела на њега – обојица су имали мрљу изнад десног ока због које су могли да привиђају, односно, комуницирају са мртвима без изговорене речи. Лепеза личности из породичног стабла Костадиновић открива се као интересантна скупина људи који су временом на глас изашли као „особењаци“, „лењивци“ и „пијанци којима пара не може да се задржи у џеповима“, што је окамењено мишљење које је покојник својим радом желео да побије и да градњом куће по узору на ону какву је његов отац у ратном заробљеништву начинио аустријском грофу, испуни родитељску жељу и „поправи слику о породичној сиротињи“.

Као још једна наследна црта открива се паралелизам братских односа, који је најпре представљен као антагонизам на релацији Сава – Драгољуб (покојников отац и стриц), да би се истоветне разлике потврдиле у односу између Миодрага и његовог близанца Милоја. Причом о замерљивој природи Драгољубовој – који се, као и Сава, бавио зидарством – истакнута је његова „ђаволаста нарав“: „Знао је, кажу, сто некаквих ђаволија и умео је тако да заврача кућу да никад после у њој не мош да осванеш миран“. Свака увреда или неправда која му је учињена од стране неплатежног газде, вишеструко је враћена практиковањем магијских радњи које су за циљ имале да породици која је нашла физичку заштиту донесе „неискорењив немир“.  Представљајући Драгољубов осветнички манир обрачунавања с неправдом, Младен Милосављевић је, осим перспективе онога који гради – што је најдиректнија веза између човека и куће, читаоцима представио нови аспект проклињања. Кроз слике о узиданим птићима, пробушеним јајима и гробљанским даскама, представљена су најдраматичнија збивања која се везују за градитељски посао, а којима Добрила Братић посвећује обимно поглавље у поменутој студији Глуво доба. Ситуација коју ауторка апострофира као најопаснију – мерење сенке човека и њено узиђивање у темеље куће, у Вечној кући предмет је суптилне метаморфозе страха оца у злу коб његовог потомка.

 Напредовањем кроз рукавце приче у којој се историја Костадиновића смењује с несугласицама и апатијом у коју након смрти pater familias-а тону преостали чланови породице, читалац је истовремено и аналитичар који покушава да, пратећи детаље на обе равни, дође до првобитног узрока за последице које су у коначници произвеле колизију два супротстављена света. Да ли је, по узору на Хоторнову Кућу са седам забата породица осуђена на проклетство јер се усудила на бесправну градњу, када је наврдеда Милован дошао у Ливат и искрчио један део нечије шуме на крају села на обали Језаве, без претходне провере да ли је земља раскрсна или халовита, па отуђивањем земљишта осудио и наредне генерације на немир и патњу? Или је казна за онај дан 1933. када је захваљујући позиву да сруши стару кућу покојник заборавио на „образ, закон и Бога“ стигао у виду репресалија над његовим сином који је био краљев официр у Југословенској војсци у отаџбини, што је даље довело до поновног покретања механизама освете? Још једна могућност представљена је управо градитељским замешатељством могућег стварања таласона, „сеновитог чувара куће“ који ће вечно бити осуђен на боравак у дому у који су узидане и све његове наде, снови и жеље. Младен Милосављевић је побројаним опцијама указао на комплексност најтежег од свих сагрешења, јер је човек „кварљив, прозли се и покондири као риба на сунцу, душа му се усмрди, ако душу уопште и има, па удари на род рођени као да је најгори непријатељ и душман“.

Јунаци који припадају другој приповедној равни најдиректније трпе последице промена које су наступиле након Миодрагове смрти. У констелацији околности које се откривају као претња по живот најмлађег Костадиновића, женским члановима породице јасно је да осим што се млеко квари и тесто не нараста, дечак постаје неприродно везан за кућу – слаб и болестан кад се од ње удаљи, а антејски снажан чим дотакне њену унутрашњост. Каталогу обичаја и веровања које од прве до последње странице Младен Милосављевић зналачки исписује оживљавајући прошлост и делатнике који су у њој стасавали и то чини аутентичним говором и фразама, припада и посета локалној врачари Миланки. Старица која комбинује реквизите из црквеног контекста и предмете за које се веровало да имају појачану магијску моћ, одмах детектује проблем – покојник се напратио на дете. Поступак комбиновања две супротстављености које се огледају у елементима религијских и паганских видова заштите, у књижевности је потврђен као делотворан – јунак Гогољеве приче Виј, Хома Брут, ишчекујући напад нечастивог оцртава круг око себе док говори молитве, док се шантави торбар из Грчићеве приче У гостионици код Полу-звезде због наслућеног присуства оностраног крсти три пута, али и сва четири точка својих кола кваси испљувком са левог длана. И као што су они поднели жртве због посртања пред неким од чланова великог демонског бестијаријума, и најмлађи осењени јунак у српској књижевности нашао се пред опасношћу без свог знања, пристанка или намере. Сложене индивидуалне историје које премрежавају Вечну кућу и на крају се спајају у једну тачку, једно писмо – кратке су, а велике приче о људима који су, како су знали и умели, покушавали да пронађу своје место и своју сврху у кући, земљи, па и свету који не обећава вечни живот. Осим у специфичним приликама и условима.

Важно је истаћи да ово дело не стоји као усамљени текст у Милосављевићевој библиографији. Вечна кућа део је широког ауторовог мултиверзума који преплиће поједине топониме, јунаке, бића с оне стране, па и обичаје. На овај начин, потцртан је значај који аутор препознаје у заборављеним нитима историјског, традиционалног и митолошког, као и велики потенцијали њиховог укрштања, што се осим на литерарном плану види и кроз друга Милосављевића прегнућа да укаже на важност оваквог изражаја, примера ради – кроз причу о напрати коју је овековечио у истоименом филму. Вечна кућа, као и она о којој говори Ширли Џексон, „држи тмину у себи“, али за разлику од Куће на брду, „шта год да је ходало тамо“, апсолутно није само.

Ауторка: Маријана Јелисавчић

ЛИТЕРАТУРА2)

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 „Пре свега, ту су типски амбијенти: а) злокобни замак; б) манастир или самостан; ц) тајни пролази и подземне крипте, катакомбе и гробнице; д) шума“ (Ognjanović 2014: 98).
2

Литература:

Bratić, Dobrila (2013). Gluvo doba: predstave o noći u narodnoj religiji Srba. Beograd: Čigoja štampa.

King, Stephen (2006). Dance macabre. London: Hodder.

Ognjanović, Dejan (2014). Poetika horora. Novi Sad: Orfelin izdavaštvo.

Džekson, Širli (2018). Ukleta kuća na brdu. Ognjanović, D. (prev.). Novi Sad: Orfelin izdavaštvo.

Баришић Јоковић, Вања (2007). Речи које убијају: антологија клетви. Нови Сад: Артпринт.

Дамјанов, Сава (2011). Вртови нестварног: огледи о српској фантастици. Београд: Службени гласник.

Пешикан Љуштановић, Љиљана (2007). „Обичаји везани за изградњу темеља и покривање куће код становника Клисе“ у: Станаја село запали: огледи о усменој књижевности. Нови Сад: Дневник.

Scroll To Top