Ко нам то убија снове, Сендмене?

О серији Сендмен

Седма уметност се од почетка развијала тако што је нечије идеје и снове преносила на целулоидну филмску траку. Било да се ради о оригиналном сценарију, адаптацији романа или стрипа, Холивуд је успевао да нам визуализује и приближи и понеко писано дело на којем смо одрасли, да оживи наша размишљања о ликовима из романа и њихових борби, које су се до тада војевале само у нашим маштањима… Било је ту понекад проблема и критика око избора глумца за екранизацију, или дискутабилне промене завршнице од стране неког својеглавог режисера, убацивања непостојећих ликова и слично, али све се то радило пажљиво, да се не направе веће турбуленције у свету снова, како сама суштина, есенција маштања не би била запрљана.

Зашто тек сада пишем и зашто сам изабрао да ми „сан“ у овом тексту буде лајтмотив. Наиме, одгледао сам недавно Нетфликсову адаптацију чувене графичке новеле Нила Гејмана коју сам читао као младић, дуго очекивани и најављивани Sandman. Иако сам у последње време научио да будем на опрезу и одмах упалим детектор за срање на екрану, овога пута решио сам да толеранцију окренем на максимум; издржао сам и форсирано убацивање црних ликова где им није место, и Сендменову фацу у скоро свакој сцени која једино може да се опише као Бен Стилеров „Blue steel” поглед у Зулендеру, али када је дошла на ред оргија у кафићу, срањометар у мојој глави је ударио у црвено! Заиста? Од шесторо ликова који ту седе и који у једном тренутку почињу да се крљају, орално задовољавају једни друге и слично, некако се поклопило да се од свих могућих профила ту нађу два геја (од којих је један црнац, наравно), онда две девојке у геј фазону  и на крају једини стрејт пар којег чине (чекајте док не чујете фанфаре) – азијаткиња и белац! На страну чињеница да је Нил Гејманов мозак много болеснији од овога што је Нетфликс смислио, али заиста момци? Мислите ли да је сценарио као рецепт за торту, па убаците 200 грама геја, једну кесицу азијата, комад-два црнаца, обавезно јаку женску персону и додир све популарнијег транс-додатка, и решили сте проблем? Успели сте само да од нечијих снова направите папазјанију. Руку на срце, Гејман се овде појављује као продуцент који будно надгледа како се опходе према његовом делу, али моје скромно мишљење је да је испао жртвени јарац, послуживши Нетфликсу као одбрамбени штит од бесних фанова на твитеру, по типу: „Па, кад се и сам Нил слаже и одобрава, ко сте ви да ту паметујете. Ево, видите да је ове недеље најгледанија серија на Нетфликсу“. Да не буде забуне, Сендмен је као серија испао одлично, али никада неће постати класик и ту лежи главни проблем; за разлику од њега стрип је ванвременски, генијалан и маестрално урађен, никако само одличан.

Сендмен.
Сендмен.

Све је почело пре више од 10 година са „форсирамим расним диверзитетом”, или популарно речено уздизањем Woke културе. Термин би требало да означава некакво освешћивање око сопствене позиције у систему, као и побуне против положаја у ком се налазимо, али је најчешће коришћен од стране Афро-американаца последњих десетак година. Тако је барем све почело, а завршило се укидањем једног од најгледанијих класика „Прохујало са вихором” са свих стриминг сервиса. У међувремену смо, додуше, имали и пар легитимних акција, као када су једне године одбили да присуствују додели оскара јер није било довољно црних глумаца номинованих за ову престижну награду. Али како то увек бива, wоке је прерастао у тоталитаризам мањина подложан неограниченој манипулацији.

Мислим да је Акиро Kуросава био тај који је давно изјавио да публика мора да се прилагођава уметности, а не обрнуто. Иако би то морао да буде аксиом у стваралаштву, данас су све присутнији квази политички коректни кастинзи и мрљава сценарија која могу да задовоље нечију пажњу колико и реклама за тампоне. Ја још увек имам проблем да поверујем да се у 21. веку повампирило нешто што се раније звало „правда руље” а сада је добило савремени назив „култура укидања” (која је наследила и неславно преузела вођство од wоке покрета). Нови тоталитаризам каже “подреди ми се јер сам слаб; јер сам жртва и твоја снага смета мојој слабости.” Ма колико ово сурово звучало, након дубоке анализе свега морам да се сложим са овом констатацијом. Од једне идеје која је промовисала некакав диверзитет и требало је да води ка напретку културе, дошли смо у ситуацију да нам руља диктира како ће уметност да изгледа, па један Том Хенкс мора да се извињава што је играо геја у „Филаделфији”, или Еди Редмејн што се дрзуо да тумачи улогу транс особе, када заиста то није и у приватном животу. Хало! Зато се и зове „улога”, морони. Да ли ћете их терати и да вам се извине ако их сретнете на улици само зато што су живи, а видели сте их да умиру у прошлом филму?! Глумац Rowan Atkinson (чувени Mr. Bean) можда је најбоље и свакако најсликовитије упоредио културу укидања са „средњевековном руљом која тражи неког за спаљивање”.

Ј. K. Rowling, ауторка романа о Хари Потеру је проглашена трансфобичном јер се дрзнула да изнесе своје ставове и забринутост да ће форсирање права транс особа на крају угрозити права жена (рецимо, у Шкотској су се залагали да силоватељима може да се суди као да су жене, ако се тако изјасне). Списатељица је месецима морала да брани своје ставове и активно се укључи у борбу против културе укидања, која се срећом одбила од њу као метак од Супермена, јер се у једном тренутку подигла озбиљна кампања око тога да се бојкотују њена дела и не купују њене књиге. Дакле, имамо ситуацију да се саме мањине које се жале да су потлачене и деградиране одједном парадоксално понашају као насилници спремни да неког избришу и са лица Земље, само зато што се усудио да им упути неку критику или да се не сложи са њима. Толеранција, зар не?

Нису само транс-особе у питању, да се не лажемо. Стивен Kинг је неко ко је незаобилазан када говоримо о филмским адаптацијама, узимајући у обзир чињеницу да је један од најпродуктивнијих писаца икада. Тако је рецимо након последње екранизације његове књиге „Упориште” настао проблем, јер је за глувог лика из романа изабран неко ко, замислите тај безобразлук, може савршено добро да чује! Наравно да се то није допало новоосвешћеним борцима за правду, па је чак њих 70 саставило и потписало писмо у којем оштро протествују што за ту улогу није узет глумац који је глув. Шта је следеће, упитаћу вас? Да ли удружење људи патуљастог раста треба да тужи Питер Џексона што није узео некога од њих да глуми хобите?

Још једна велика неправда кад је Kраљ у питању… Замислите себе као успешног писца који између бестселера полако ствара нешто за своју душу. Ваше чедо у наставцима на којем радите из мерака, сваки пут кад ухватите нешто времена. „Револвераш” је такво дело Стивена Kинга које је пажљиво и са љубављу писано малтене деценијама и објављено у неколико наставака. Kако је сам аутор у једном инервјуу рекао, главног протагонисту је замислио као окорелог каубоја, заснован на лику Џон Вејна. Да не ширим причу о шизофреном концепту црнца револвераша на Дивљем Западу (који је тада био ређа појава од чистих чарапа), али када сте за такву једну причу, такву визију и нечији сан дозволили одабир црног глумца (макар то био и Идрис Елба), могли сте лакше и да се пресавијете преко кауча и wоке покрету са осмехом намигнете и кажете: „Трпајте, слободно”. Филм „Револвераш“ је, морам ли то посебно наглашавати, доживео фијаско.

Kако бих вам сликовато илустровао докле досежу канџе политике укидања и какве су катастрофалне последице оставиле на наше снове, ево вам примера и из анимираних филмова. Укидање Пепе ла Твора дошло је управо са врхунцем утицајности ових покрета, који се не појављује више пошто га карактерише особина „сексуалног предатора који никада не прихвата не за одговор”. Примери се сами гомилају: Дизни плус платформа избацила је Петра Пана и Дамба са дечијих профила због промовисања стереотипа и присутних расистичких елемената. Семити Сем више не носи пиштоље у цртаћима (не измишљам ово, проверите и сами), а ни Елмер Давеж своју чувену двоцевку. Шта да вам кажем, ослушкујем пажљиво јер сваког тренутка очекујем да прогласе мир у свету – дај коктеле, пуштај реге и дижи ноге на сто, посао је завршен. Или можда није? Брзи Гонзалес је, рецимо, био укинут од стране „Cartoon network” станице, јер је представљао вређајући стереотип, само да би био враћен након масовних протеста Хиспано-америчке заједнице. Замислите докле смо дошли и у каквом блесавом времену живимо, да саме мањине морају да се боре против оних који их наводно штите.

Сендмен.
Сендмен.

И зашто сада, када смо већ толико толерантни и освешћени, зашто нам већина филмских остварења данас делује другоразредно? На страну инспирације из књига, графичких новела, претходних остварења, зашто када екранизујемо једно такво дело оно не постане култно, или римејк не буде ни приближан успеху класика? Разлог је веома једноставан. Мозак је тај који прави проблем, јер снови се не убијају лако. Постоји место у њему где снови обитавају, популарно названа подсвест. И ма колико тренутно рејтинзи показују да је нека серија најгледанија на Нетфликсу, склизнуће у заборав врло брзо. Зато што је мозак паметног гледаоца препознао превару.

Почиње серија коју сте дуго чекали, рађена по Толкиновом Силмарилиону и догађајима пре Господара прстенова и одједном црнац патуљак искочи однегде. Хм, одмах се пали аларм у мозгу, што због чињенице да у Господару прстенова као наставку немате њихове потомке, црне патуљке јел’те (па се мозак пита где су нестали у међувремену), што због чињенице да су ликови и радња у овом ремек делу базирани на англо-саксонској митологији. Kада покушавате да потурите рецимо геј ликове тамо где у оригиналу не постоје (и усудићу се рећи где им није место), мозак то перципира као да током мађионичарског трика спадне чаршав и буде откривено да зец заправо не излази магично из шешира, већ да је све време испод скривених вратанаца. И пуф, тек тако магија је нестала.

Зна подсвест врло добро да Валкире из „Тора” никако не могу да буду црнкиње, јер су преузете из нордијске митологије, а тек се ротациона светла грозоморно упале када угледамо и женског Тора (знам да је има и у стрипу, али није овде прича о тој врсти уметности; на крају крајева, нису ни они имуни на утицај квазифеминизма). Да ли би можда лика Црног Пантера из Ваканде онда могао да глуми Индијац, или да рецимо узмемо Долф Лундгрена да глуми Мухамед Алија? Да ли би то одговарало мањинама? Kако то да је у „Проповеднику” (још једна адаптација графичке новеле) девојка главног лика црнкиња, када се радња одиграва у Тексасу, у класичној реднек јужњачкој породици? Она на екрану напросто штрчи „као говно из пунча” како сликовито рекоше у једном филму, и никако не доприноси причи, само нас још више удаљава од ње.

Ако вам се не свиђа како је написан Толкинов свет, изволите па лепо напишите свој. Ако вам фале јаки женски ликови, залегните деценију-две и створите неко ново ремек дело, уместо што као бедни лопови и крадљивци снова само мушкима замените пол (само неки од примера скрнављења: Ghostbusters, Oceans 11, или испипавање терена и покушај увођења 007 агентице на мала врата у последњем филму о Бонду). Мало је рећи да је глупо то што радите, постоји бољи израз и зове се „лењо писање”. Лакше је искористити нечију генијалност и преобући га у ново рухо, надајући се притом заради од глупе масе тинејџера која ће да плати и прогута било шта што јој сервирате, а и оних старијих само ако их погодите у носталгично место – ако ничим другим, а оно насловом. Али проблем је што публика још увек уме да препозна превару, ма шта ваша истраживања маркетинга показивала и како год вас тест-гледаоци на претпремијери оценили. Знам да сам у праву, јер су овакви филмови увек доживљавали потпуни фијаско на благајнама.

И након свега изреченог, надам се да смо мало ближе разумевању потпуног дебакла седме уметности, и где лежи главни разлог просечних адаптација и филмова који се забораве већ након пар месеци. Зашто поред напретка технологије и феноменалних специјалних ефеката, целих тимова сценариста, реклама и дизања хајпа преко свих медија, додворавања свим профилима и мањинама, филмови и серије данас не достижу ни половину славе неких ранијих остварења… Врло је једноставно, даме и господо. Зато што уметност није рецепт за торту. Још је славни Kуросава то лепо формулисао: „Човек је геније када сања”. Уметност не зна за границе и табуе, уметност је управо антитеза политичке коректности, и ни по коју цену не сме да буде додворивачка. И ма колико покушавали да вам продају ту причу, овде се не ради о поштовању мањина нити о прогресу, овде се ради о масакру над сновима, о парадоксалном назадовању; ради се о томе да постајете већи буквалисти и лицемери од оних против којих се наводно борите. И зато, молим вас, престаните да браните своје снове, тако што ћете убијати туђе.  Је ли тако, Сендмене?

Аутор: Дејан Христов

Scroll To Top