Књижевно вече господина Б.

Ово вече се дуго чекало, означавало је само једно, а то је његово враћање на сцену. Он ипак није био као сваки други писац, а то му је само ишло у прилог. Његова уметничка душа била је склоп генијалности и страственог алкохолизма. Ваљда је и због тога писао тако добре романе. Његове књижевне вечери су изгледале потпуно исто, баш као и ова сада. Он би тако седео за главним столом на којем би се налазила потпуно нова књига, а поред ње тек отворена флаша црног вина. У руци би држао неку јефтину цигарету коју би након пар димова одлагао на оближњу пикслу, све време пратећи очима стање еуфоричне публике.

– „Џон је тада сишао низ дрвене степенице и запутио се ка својој радној соби“ – завршавао је прво поглавље док му је вино потпуно нестајало из флаше.

– Господине Б, занима ме да ли сте то написали из личног искуства? – запита неки намргођени новинар из првог реда.

– Значи, већ сте почели са глупим питањима? – рече Б, вадећи нову флашу црног вина на сто – ако тако наставите, никада нећете научити општа правила писања, зато боље слушајте, а не запиткујте!

Запалио је нову цигарету и отпио нови гутљај вина. Читао је час брзо, а час полако. У неким налетима би застао и добацио по коју реч појединцима из публике који су га наводно нервирали. Поново је попио вино на искап и насуо нову чашу. То га је на кратко орасположило, спустио је поглед на папир и вратио се читању.

– „Тада је Џону дошла идеја да узме пиштољ из фиоке“ – опет је подигао поглед ка публици очекивајући нека глупа питања. Мада, добро је знао да су то само изговори, само је тражио разлог за свађу – знате како, Џон се није разликовао од вас, идиота, који сте овде присутни. Такође, сматрам да нико од вас није ни мало бољи од њега! – Дошавши до пола друге флаше запалио је нову цигарету пратећи то осмехом. Смејао се свим чудним погледима које је презирао.

– Господине Б, да ли сматрате за тачно да инспирација долази из опијања? – ново питање је излетело из публике.

– Ко је то рекао, аха, ви, тамо у црном сакоу! Ваше познавање уметности и инспирације је равно амеби! – Полако је завршавао другу флашу вина. Брзим покретом руке је спустио празну флашу на под и узео нову. Након што је насуо вино у чашу, узе цигарету коју је лагано запалио уз трзај шибице. Повукао је један велики дим и избацио га уз дубоки издисај. Није вредело. Опет је имао онај налет беса због којег је тражио било коју жртву на коју би се могао искалити. Бацио је нови поглед на публику, препуштајући се киселастом укусу вина који је лагано клизио кроз његово грло.

– Господине, ви сте нула од уметника! – Зачу се нови глас из публике. Посматрам вас читаво вече док ви ту пијанчите и причате некакве глупости пред оволиким светом! – Човек се убрзо придигао са столице и хитрим корацима кренуо ка столу за којим је седео Б.

– Приђи, реци ми то у лице, хајде! – Рече Б. сипајући вино у стаклену чашу.

Дугоноги човек се брзо нашао испред разбеснелог писца који је брзо скочио са своје столице оборивши је уз тресак. Тада га удари из све снаге у десни образ оборивши га тиме на под. У сали се истог трена проломи језив врисак и људи похиташе брже-боље да раздвоје ову двојицу. Б. је псовао из петних жила млатарајући рукама по ваздуху. Више се није трудио да удари само дугоногог човека већ било ког ко му се нашао при руци. Брзо се докопао оне флаше са вином и запутио се ка излазу из сале, све време мрмљајући нешто што је личило на „сви сте ви гомила идиота“. Да, тако је рекао он, Чарлс Буковски, часна реч!

ЛОША СРЕЋА 

“Имала је прелепе плаве очи, сјајиле су попут бисера. Њена коса, како да је заборавим, опчинила ме је истог трена! Падала јој је преко рамена, онако, степенасто. Зар то није прелепо? А тек тен какав је имала, забога, просто да човек не поверује у такву лепоту! Био сам заљубљен, знао сам то! А како и не бих био? На такву лепоту се не може одолети! Боже, Боже мој, а тек њене усне! Чак би се и најлепша ружа могла постидети. Ох, та њена црвена боја, прелепа је, прелепа! Просто ме је мамила, могао сам већ чути њене заносне речи: „препусти ми се, препусти“. Како то чаробно звучи. Зар не? Осећао сам се као на седмом небу. Ух, желим је, тако је много желим! О, Боже, Боже мој!

– Јадао се један лопов другоме када је сазнао да га је већ неко предухитрио у крађи слике „заносне лепотице“ коју је и он желео имати.

ЧОВЕК БЕЗ ВЕРЕ

Када је пролеће било на помолу, и природа се лагано будила, један свештеник, који је служио у оближњој цркци, у малом селу крај Дунава, из дана у дан је губио све више вере. Растуживало га је то што су му литургије биле слабо посећене, са свега двоје-троје људи. Чинио је све да му се оџив повећа, али је све било узалуд. Сваке вечери би забринуто напустио Божји дом и запутио би се у шетњу крај Дунава. Шетао би тако лагано, док би му потиштено срце откуцавало све тужније. Био је сломљен. Након дуге шетње, враћао би се у цркву и тражио одговоре у молитви.

– Помаже Бог, оче. Како сте? – зачу се глас са улаза цркве.

– Бог ти помог’о, Александре. Како ће бити, тешко, народ не долази у цркву – рече свештеник, потиштено.

– Знаш како кажу: „ко тражи, даће му се“, само веруј – рече Александар, старац, који је много поштовао свештеника.

– Можда си у праву, даће Бог – прекрстивши се, отиде за олтар где је највише волео да се моли Богу.

Запалио је свећу, прочитао пар редова из Светог писма, потом је изашао из цркве. Сутра дан, након што је завршио све обавезе, помолио се за чудо и отишао у шетњу крај реке. Целим путем су му оџвањале Александрове речи: „ко тражи, даће му се“. У њима је покушавао да пронађе неку утеху и наду. Негде предвече, у време пред литургију, свештеник је припремао говор и уједнако разгледао цркву. Чинила му се потпуно празна, сем троје деце која су седела на дрвеним клупама и весело посматрала заносне фреске на зиду цркве. Њих није ни примећивао. Убрзо су дошле још неке старије особе и служба је могла да почне. Све му је изгледало потпуно празно, а синоћна молитва је остала неуслишена. Чудо се није догодило, бар је тако он мислио. Након завршене службе, сви су се разишли, сем старог Александра и троје деце која су још седела у клупама. Свештеник је пришао старцу и тужним гласом га запитао:

– Александре, зашто је Божји дом и вечерас тако празан? Чудо се није догодило.

– Оче, уверавам вас, вечерас дом Божји није могао бити више испуњенији него што јесте. Чудо се заиста догодило! – изусти весело старац.

– Али шта то причате, видите да је све празно и пусто.

– Вечерас су, мој неверни оче, дошли управо они са највећом вером, а то су ова деца – рече, показујући руком на њих. Ту су већ неко време, а ти их ниси ни приметио. Они имају чисту веру, они су то чудо које си чекао – видевши то, свештенику је пошла суза низ лице. Пао је ничице пред икону Господа, и по први пут осетио шта је то права вера.

Аутор: Ђорђе Грмуша

Scroll To Top