Кишов својевољни егзил

Захваљујући на части која ми је указана, дозволите ми да на
крају овог мог кратког hommagea наведем једну Андрићеву
реченицу из далеке године 1921: „Пишем помало и тешко;
нема ништа без наше земље; а ја нити могу да живим с њом, нити без ње.“

Данило Киш, беседа приликом уручења Андрићеве награде
за књигу „Енциклопедија мртвих“, 10. октобра 1984.

Ове године (15. октобра) навршиће се три деценије од смрти великог српског, европског и светског књижевника Данила Киша. Киш је умро у Паризу, где се и лечио, у шест сати после подне, у својој педесет четвртој години; исте године имао је његов отац Едуард Киш (Кон), када је одведен у гето за Јевреје у Залаегерсег, у западној Мађарској 1944, а одатле у Аушвиц, из кога се није вратио, као ни већина Кишових рођака. Мање од месец дана пре смрти (17. септембра), предосећајући скори крај, својом руком написао је тестамент у коме је своју личну библиотеку, писаћу машину Olimpia Monica, писаћи прибор, као и неколико уметничких фигура које је својеручно направио, предао САНУ чији је постао дописни члан у Одељењу језика и књижевности (15. децембра 1988). Сведоци овог руком написаног тестамента били су његови пријатељи Станко Церовић и Десанка Распоповић. Тестамент је веома битан за спознају стварности, јер се у њему Киш на крају, коначно и недвосмислено одредио чијој култури и језику највише припада; ова одлука је дошла као гром из ведра неба за Кишове пријатеље, читаоце и за његове критичаре; тим поводом треба се присетити да је крајем седамдесетих година двадесетог века поносито и разумљиво отишао из Београда после клеветничке хајке да је плагијатор и да делове своје збирке новела Гробница за Бориса Давидовича није написао, већ преписао из књига Карла Штајнера 7000 дана у Сибиру и Руска уметност Луја Реноа. Бесан и гневан обраћао се за помоћ многима: Крлежи, Оскару Давичу, Предрагу Матвејевићу… За мање од месец дана, на препоруку Оскара Давича, Киш је написао вероватно и најбољу полемичку књигу у нашој књижевности, после Крлежине Мој обрачун с њима (1932) – Час анатомије, која се појавила у издању Нолита 1978. Коначно, клеветници су извели Данила пред суд, бранио је част, образ, право на постојање, на писање, на оно што му је било све у животу. Суд је пресудио: Киш није плагијатор. Такође, овај је тестамент највреднији и најделотворнији одговор онима који вичу да Киш није имао никакве везе са српском културом, осим језика и места рођења.

Фото: Владан Влаховић; Извор: Данило Киш

Данило Киш је био први који је у српску књижевност увео нову књижевну технику писања, оно што је Борхес први осмислио-документаристику, комбиновање истинитих и лажних чињеница, измишљених и стварних докумената, с тим што је Киш у својим делима вршио сугестивно и генијално стилизовање, какво Борхес није. Рекло би се да је тај нови књижевни поступак у Југославији наишао на неразумевање одређених конзервативних књижевних кругова (подржаваних од догматских политичара на власти), и да је то резултирало свеопштом хајком на Данила. Помисливши да се НИН, који је објавио неколико текстова његових критичара, сврстао на страну оних који су дигли хајку на њега, он је 1976, у јеку афере плагијата, вратио НИН-ову награду за роман Пешчаник коју је добио 1972. Ове клевете и срамно суђење имају толико сличности са оним нападима које су задесиле Милоша Црњанског почетком двадесетих година, када је оптужен да је плагирао свој роман Подземни клуб објавивши га под псеудонимом Harald Johnsson, а касније и са полемикама које је Црњански повео са скоро свим оновременим културним институцијама (СКЗ, Нолит…) У оба случаја, оба су писца поседовала изванредну полемичку способност, што није својствено у случајевима када се писац оптужи за најтежи злочин у књижевности – плагирање (Мајаковски се убио, Шолохов је ћутао, Мандељштам се готово није ни бранио, Паул Целан се убио скоском с моста у Сену).

Киш је заиста био посебан, не само у књижевности. Отац мађарски Јеврејин, мајка српкиња из Црне Горе, рођен у Суботици, крштен у православну веру (Ја сам један од оних православаца, како ја кажем у шали мојим друговима, који памте своје крштење; нисам имао тридесет три године као Исус, него сам имао четири и по године, тако да ја памтим своје крштење, и захваљујући том крштењу ја сам остао жив…), живео у Мађарској и на Цетињу, образовао се и као писац формирао у Београду и Србији, дивио се највећим супротностима наше књижевности: Андрићу и Крлежи, и од обојице научио најбоље; од Крлеже борбеност, од Андрића смиреност у писању; а умро у својевољном егзилу у Француској. Треба подсетити и да међу Кишове рођаке с мајчине стране спада јуначки црногорски војвода и књижевник Марко Миљанов, из чувеног српског племена Кучи.

Осећај апатрида, убеђење и потреба да не припада нигде и никоме, осим себи и свом перу, огроман таленат, и даровитост коју чак ни Мирослав Крлежа није могао да не изусти („Најдаровитији, најбољи…“) су условили да Данило Киш повређеног поноса и сујете после клевета поводом Гробнице за Бориса Давидовича напусти Београд и Србију с мишљу да се више никада неће вратити. Али, није могао, враћао се. Последњих десетак година свог живота провео је у Француској, Бордоу, Стразбуру и Паризу са својом супругом францускињом, Паскал Делпеш. Он, наравно није протеран, нити је из отворених и исказаних политичких разлога емигрирао као што су то чинили: Солжењицин, који је званичним државним актом протеран са територије Совјетског Савеза, Томас Ман који је такорећи у једној ноћи спаковао кофере и побегао од немачког фашизма, или Јиржи Косиснски; тај је пољско-јеврејски писац отишао из сиромашне, опустеле и ратом разорене послератне Пољске трбухом за крухом, или Набоков, Херман Хесеили пак Салман Рушди коме се више свидео западни систем вредности од индијско-пакистанских верских ратова. То је Киш увек говорио, да није отпадник и дисидент. Тих десетак година Киш је стално долазио у Југославију и примао све важније књижевне награде. Није вратио пасош. Нити је хтео то да учини. Није желео да га сматрају за противника режима (иако је то засигурно био).

Извор: Данило Киш

Кишово перо у егзилу није пресушило, напротив, Киш је из Париза писао несмањеном ерупцијом стварања: о Рату и Миру, и „Толстојевој официрској и националистичкој пристрасној реконструкцији Великог отаџбинског рата и Бородинске битке 1812 (интервју са Лелом Зечковић за амстердамски часопис De Revisor, с насловом Bestaansrecht voor de twijfel, 1985); о Набокову, као „мајстору-чаробњаку“ који је по Кишу „заслужан“ што књижевност и критика још нису пале на колена и подале се владајућим идеологијама (Nabokov ou la nostalgie.-Le magazine litteraire, septembre 1986); о филму Емира Куструрице Отац на службеном путу (у есеју Свет по Кустурици-Le Monde selon Kustrurica.-Le Monde, из октобра 1985), који, мора се приметити спада међу највредније филмске критике данас, највећег живог српског режисера. Киш је и поред многих пријатељстава и познанстава које је имао у култрурној елити Француске и Париза ипак, донекле, остао „игнориран“, како је своједобно приметио Предраг Матвејевић, Крлежин Eckermann. Киш је у Србији постао велики писац, француске и светске књижевне награде крајем седамдесетих и током осамдесетих пратиле су српска и југословенска књижевна признања. Међутим, његов је осећај и жеља „да нигде и никоме не припада“ свесно или несвесно преовладао и у Паризу. Био је близак одређеним људима из Француксе академије наука; био је такође добро познат многим угледним издавачима у Француској; сретао се са Сартром; био је велики пријатељ са француским славистом Мишелом Обеном, слао је своје књиге председнику Француске Франсоа Митерану (који је такође написао неколико вредних књига; његови Мемоари у два гласа, били су у једно време после његове смрти, крајем деведесетих, врло популарна и тражена књига у Француској, чији је коаутор Ели Визел, румунско-амерички писац, добитник Нобелове награде за Мир 1986); кретао се у културним круговима југословенских исељеника, емиграната, дисидената; куповао је и редовно читао југословенске новине; дружио се са свима онима који су говорили „нашим језиком“. Англо-индијски писац фантастике, Салман Рушди аутор чувених Сатанских стихова (коме је Ајатолах Хомеини верски и политички вођа Ирана, управо због ове књиге 1988 изрекао смртну пресуду, тј. фатву и позвао све муслимане у свету да га лише живота, због наводног вређања пророка Мухамеда и његовог приказивања као обичног човека у овој књизи) је Данила Киша сврстао међу десет највећих светских писаца друге половине двадесетог столећа. Киш, је наравно био боем. У једном интервјуу, седећи погрбљен испред камере, у једној руци држећи цигарету, а другом с времена на време пролазећи прстима кроз чупаву, густу и разбарушену косу приповедао је причу о алкохолизму румунског писца Ежена Јонескуа, аутора чувене Ћелаве певачице, који је такође био у својевољном егзилу у Паризу. Јонеску би се, по Кишовом присећању, градом шетао под надзором своје жене држећи га све време за руку, али када би га савладала криза и више није могао без алкохола (а, затекао би се у близини неке кафане), убеђивао је своју жену да мора да телефонира, утрчао би у кафану, попут манијака, зверао лево и десно, прилазио првом који у руци држи коњак или курвозијер, узимао му из руке пиће, испијао га до дна, враћао му празну чашу и најфиније одлазио ван, да са женом настави „шетњу по париским улицама“.

Киш у последњим годинама свог живота, у Француској, први пут почиње да говори како није самосрпски и југословенски, већ и средњоевропски писац. Уочљиво је да Киш, у то време, жели да се потпуно индентификује и уклопи у тадашњу књижевност западне Европе и Француске, помало и на први утисак игноришући и стављајући по страни књижевну сцену у Југославији.У очи пада Кишов однос према Достојевском: ни у раном стваралаштву, ни у каснијем егзилу Киш се ретко, готово никад, није освртао на дело и личност Достојевског. Може се само наслутити да је Киш имао аверзију према великом психологу људске душе. Оно што је видљиво јесте да је Киш имао огромно дивљење према двојици писаца, који су, усудио бих се рећи, били можда највећи и најжешћи критичари и порицатељи талента и генија Достојевског у двадесетом веку. То су били: Рус-Владимир Набоков и Хрват-Мирослав Крлежа. Разлоге тога треба тражити у свесловенском и свеправославном ставу, идеологији и мисији Достојевског, које нису биле блиске одређеним писцима, у које спада и Киш, али и у отвореном антисемитизму Достојевског, који је био веома изражен у то време, не само у Русији, већ и много више у западној Европи: Немачкој, Француској, Енглеској. Посебно ће остати запамћена његова реченица: „Јевреја у Русији има три милиона, а Руса осамдесет, када би којим случајем ове бројке биле замењене, тих три милиона Руса били би изложени најгорем и најтежем прогону и насиљу од те јеврејске већине“.

Киш пред крај живота, тешко болестан, посећује Израел, обилази Јерусалимску библиотеку, снима са режисером Александром Мандићем серију Голи живот, поново отварајући тему Холокауста; умро је и не погледавши нити један снимљени кадар; серија (од четири епизоде) је непосредно после његове смрти приказна на ТВ Сарајево.

Danilo Kiš, 19. jun 1985. © Sophie Bassouls/Sygma/Corbis

Кишов егзил, као и он сам, био је необичан. У Француској је Киш написао значајан део својих дела: Мансарду, Псалам 44, као и Енциклопедију мртвих. Радећи на Универзитету у Бордоу, као лектор за српскохрватски језик, из уста својих студената чуо је и био згрожен хвалоспевима које су говорили о Лењину, Великом октобру и Совјетском Савезу, па је чврсто одлучио да напише књигу о ужасима совјетских логора, подстакнут Солжењициновом књигом Архипелаг Гулаг, која се појавила нешто раније 1973, и тако је настала Гробница за Бориса Давидовича. Неколико година раније у Стразбуру Киш је написао аутобиографски роман Башта, пепео. Крајем осамдесетих година Киш из Париза наслућује распад Југославије, када је проблем прогона Срба са Косова и Метохије доспео у центар друштвеног живота Југославије. Пред смрт, хтео је да се интелектуалци Србије ангажују против Слободана Милошевића. Међутим, мислим да Киш никада не би могао, уз сва разочарења која би можда доживео и дочекао рат, да једну ратну страну замени другом или да тражи бомбардовање Србије (као што су то у оно време позивали писци који су отишли из земље и који нису делили политику тадашње власти Србије). Међутим, многе ће изненадити његов тестамент. Одлука да буде сахрањен у земљи у којој се родио, у којој је проходао и у којој је научио да пише, и у којој је постао комплетан и потпуни књижевник, поготово јер су многи, а и његови критичари, сматрали да је Киш после афере плагијата заувек отишао из Србије, да се више никада неће вратити и да га увређеност и повређеност неће попустити никада, да се такорећи, у повређеној сујети одрекао своје земље и свог народа. Можда би их Киш, да је мало дуже поживео, у свом стилу упитао: „А где бих, молим вас био сахрањен, ако не у нашој земљи?“ Како када је на питање зашто пише на српском језику одговорио: „Човек само један језик може познавати истински, онај на коме пише… Могу рећи да истински добро познајем само један језик: српски, и да на том језику пишем и у Паризу“ (Есеј Последње прибежиште здравог разума.) Многи ће ту његову одлуку враћања православној вери правдати речима да је тиме вратио дуг православљу, које му је спасло живот крштењем у Успенској цркви у Новом Саду 1939. Без двојбе, и то је било присутно. Али, где је другде Киш могао да почива ако не у својој земљи, у свом граду, међу својим земљацима? Поред свих непријатности које му је та средина приредила, она му је ипак омогућила оно што друге средине, где год се налазио, можда не би могле да му пруже, а то је да се осећа како је хтео и желео: Србин, Југословен, Јеврејин или Европљанин. Киш то никада није заборавио. Они Кишови пријатељи, који полажу највише права на њега, кажу да је Киша религија занимала само као цивилизацијски и културолошки појам (Мирко Ковач), што се лако и једноставно може утврдити као не баш сасвим тачно. У већини Кишових дела (посебно у Енциклопедији мртвих) присутно је једно књижевно трагање које надвисује сва остала, а то је: потрага за Смислом живљења.

Написавши ову књигу Киш је сазнао да је озбиљно болестан. Разговори са лекарима чврсто су га уверили, да је пишући истоимену причу у овој књизи, у којој лик Оца обољева од рака плућа (који, према Кишовом перу, у плућима лика изгледа као распукла поморанџа) оног момента када је почео да слика необично цвеће, нешто што до тада никада није радио, заправо тим писањем сам себи створио рак, како је касније говорио. Генеза његове болести, почела је оног тренутка, према Кишовим речима, када је започео писање ове приче. Киш је о својој болести после операције, промуклим, готово нечујним и слабим гласом рекао:

„Своју књигу, Енциклопедију мртвих, сам писао уочи болести, дакле она је била нека врста предсказања, да не кажем предосећања. Претпостављам, да су одређена психолошка одредишта, психолошка стања као последица болести играла одређену улогу у стварању те књиге. Наиме, хоћу да кажем да, такве се књиге не пишу некажњено!“ (Париз, интервју који је са Кишом водила Мира Адања-Полак, 1986 или 1987?)

Међутим, тих је дана, за Киша била извесна само смрт. То јасно и дефинитивно показује и његово последње написано и објављено дело, песма На вест о смрти госпође М. Т, из августа 1989. Да је поживео, засигурно би био други писац у нашој књижевности, после Иве Андрића коме би била додељена Нобелова награда за књижевност. Једноставно, то би по дефиницији ишло уз Киша. 18. октобра 1989, Кишово тело је из Париза допремљено у Београд; а у четвртак, 19. октобра, Киш је сахрањен Алеји великана на Новом гробљу у Београду по српском православном обреду уз краћу беседу Амфилохија Радовића поред сликара Петра Лубарде, Стојана Аралице и вајара Матије Вучковића.

Дан је био сив, прохладан, а опет сунчан. Као и Кишов живот.

Аутор: Алекса Ђукановић
Насловна: Ратко Шоћ

Scroll To Top