Каталин Ладик из феминистичког угла

Каталин Ладик

Жене су интелектуално, морално и физички слабије од мушкараца? Религије, филозофије, моралне стандарде, законске норме успостављали су мушкарци, док су жене, најчешће, играле улогу пратиља и верница. Имајући у виду да је на снази био Русоов модел васпитања у којем је првенство припадало мушком становништву, наши концепти етике, естетике, истине, знања део су патријархалне структуре која диригује односима међу половима. Теза о вредностима које стварају мушкарци и о женама које су осуђене на статус другог вуче корене из 1942. када ју је изложила Симон де Бовоар. Приликом отварања ове теме потребно је осврнути се, најпре, на Сопствену собу Вирџиније Вулф, с обзиром да представља нераскидиви део феминистичке критике. Она говори о женској потчињености и мушкој надмоћи, као о последицама културних, психолошких и, пре свега, материјалних услова. Реченицом „жена мора имати новца и своју сопствену собу ако мисли да пише прозу“ (Вулф 2009: 16), наглашава значај материјалне осигураности и мира као предуслове за несметан рад списатељица.

Вирџинија Вулф Посебна соба
Вирџинија Вулф: Посебна соба

Каталин Ладик осамдесет година касније изјављује да најзначајнији разлог њеног уметничког бунта представљају понижења која је доживљавала у друштву управо због свог пола (Шуваковић 2010: 244). Као разлог краткотрајног нестанка са сцене до изведбе монодраме Bauer aspirin објашњава да се средина у којој „царује његово превасходство господин мушки шовиниста“ (Шуваковић 2010: 56) не сме превише иритирати. Након исте монодраме ускраћено јој је повећање плате и морала је, како објашњава, да живи са осамнаестогодишњим сином у шеснаест квадрата. Године 1975. са образложењем да је својим понашањем нарушила углед Савеза комуниста, бива искључена из истог.

Феминизам

Српски феминизам почетком 20. века у Србији ослањао се, пре свега, на национализам, жена је приказивана и називана мајком нације. Током раног феминизма доминирала је борба за образовање уз пристајање на своју традиционалну женску улогу. Жене се од просветитељског, добротворног рада окрећу ка борби за право гласа, пацифизму, учествовању у политичкој сфери. Каталин Ладик је самостално дошла до истих ставова у уметности до којих су дошле и феминисткиње њеног времена. Почетак њеног уметничког стварања везан је за неоавангардни покрет и појаву женског писма. Она је глумица, перформерка, али она је, пре свега, песникиња која је успела да изађе из оквира „дозвољеног“, из оквира који су поставили религија, закон, норме тадашњег друштва. Све што је ограничавало жељу и језик доживљавала је личним изазовом. Успевала је да индивидуализује и релативизује моралне стандарде. Фројд је сматрао да се сновима заобилазе цензуре и омогућује остваривање забрањених и скривених жеља. Код Каталин Ладик, снови постају поезија.

Феминизам
Феминизам

Ecriture   feminine   је   термин    који    означава    женски    стил    писања    као емоционално, чулно, у вези са телом и еротиком. Често се истиче опирање традиционалним изражајним формама. Ово специфично женско стваралаштво репрезентује Елен Сиксу, Лис Иригај и Јулија Кристева (Бужињска, Марковски 2009: 454). Такав чулан, дисконтинуиран, елиптичан стил богат телесном и еротичном метафоричношћу препознаје се и у поезији Каталин Ладик. Препуштајући се борби против конвенција и табуа, успева да изађе из шифрованог кода који је предодређен женама. Изнад разума поставља осећања која су кроз жудњу и жељу уткана у њену поезију. Каталин Ладик из групе авангардиста издваја управо фасцинираност телом. У време када се песникиња појављује на књижевној сцени влада цензура чулности, негована од стране хришћанске догме, комунистичког морализма и културног конформизма (Лазић 1996: 137).

Каталин Ладик Извор: Југопапир (Yugopapir)
Каталин Ладик Извор: Југопапир (Yugopapir)

Каталин Ладик и појам телесног

Тело у уметничком изразу Каталин Ладик врло је интригантан појам. Можемо тело посматрати као ствар, а опет је много више од физичког облика. Као извор деловања, воље, жеље, запажања, оно често излази из оквира наших схватања, изненађује нас и пружа нам могућности да се развијамо у разним токовима и интезитетима. Налазећи се између нашег Ја и средине, психолошки посматрано, тело је извор нашег појма о себи и идентитета. Оваква представа је супротна традиционалном схватању повезаности, односно неповезаности идентитета са нашим телом. Будући да свака промена и сваки доживљај „пролазе“ прво кроз тело, можемо му признати једну врсту физичког памћења. „Телом је условљена и наша, особено људска, способност за саморефлексију“ – способност да посматрамо сами себе, критички се односимо према себи, а некад и способност да преиспитамо наш живот у односу на дату рефлексију (Златановић 2015: 483). Док Иригарајева истиче речи које не негирају телесно, него говоре телесно, Радмила Лазић нас подсећа на Ничеово схватање тела са којим се може довести у везу писање и деловање Каталин Ладик. За разлику од Фукоа, Ниче види тело као извор воље за моћ и знање. Тело би „требало разумети као низ површина, енергија и сила, као модел повезивања, дисконтинуирани низ процеса, органа, токова и материје. Тело нити открива нити скрива иначе непредстављену латентност или дубину, већ је низ оперативних повезивања и веза са другим стварима, другим телима. Тело није само знак који треба прочитати, симптом који треба одгонетнути, већ је, исто тако, сила са којом се треба обрачунати“ (Грос 2005: 176). Треба одгонетнути енергију Каталин Ладик, њено понашање, деловање, задовољство, страст, а затим се са истим обрачунати. Једноставније је замислити поменуто „обрачунавање“ уколико би присуствовали изведби њених   песама. Идеју да се уметност и у буквалном значењу може схватити као телесно-језички чин, имала је прилике први пут да представи 1970. године у Атељеу 212. Пружајући себе, успоставила је дијалог са присутнима преко песама своје збирке. Искористићемо опис који је преузет из Смеха медузе, а који врло лако можемо да преусмеримо на опис саме Каталин Ладик: „Она не ‘говори’ – она баца своје дрхтеће тело унапред; она се спушта, она лети; све што је њено прелази у њен глас, и управо је њено тело оно што витално подржава ‘логику’ њеног говора. Њено месо говори истину. Она се излаже нага. Заправо она физички материјализује оно о чему размишља; она то означава својим телом“ (Стојановић 2015: 138). Крици којима су се често завршавали њени перформанси, осећају се и у тексту песама, симболишући сам живот и живљење. Такође, у својој поезији напушта комформизам и пружа нам се цела:

Охридски бисери

„Зева над језером, крсти се, попљује га.

Црв леђи у јаловој води!

Длакаву птицу

Под сукњом набије на колац“

 (Ладик 1987: 29).

Еротизам - Каталин Ладик Извор: Пинтерест
Еротизам – Каталин Ладик Извор: Пинтерест

Стихови одају жену која је предата просторима чулног, у којима преплиће своју жудњу и снове. Еротизам је битан моменат у покушају успостављања паралеле са феминизмом. Може се довести у везу са еротизмом Маркиза де Сада, који је сматрао да одбацујући тренутке преступа такође одбацујемо могућност упознавања онога што јесмо. Право задовољство Садових јунака мора бити везано за забрану која се крши. Зато се еротска радозналост крије у њеном исказивању истине и забрањеног уживања у телу („Ох даруј им!/ Нек згреше са мном“). Поред тога што признаје грех, често призива казну стварајући еротски набој. Иста песма нам може послужити као пример склоности Каталин Ладик ка повезивању светог и грешног. Јулијан Тамаш види њене Свете Терезе и Марије као путена бића која „дубље осећају сопствену путеност што је већи труд да се од ње очисте или је превазиђу“ (Тамаш 1987: 121). Препознаје њену, (врло могућу несвесну), дубоку противречност хришћанства и библијског мита. Каталин Ладик подстиче и појачава еротизам уводећи садовску лексику, попут црва у наведеној песми, или пацова, гвожђа, бича. Често прати садовску замисао да без бола не постоји задовољство. Повезује ране, продирање у месо, набијање на колац са еротским уживањем које оно производи. Према мишљењу Елен Сиксу женско стваралаштво је необуздано и као такво често прекорачује баријере. Преступи код Каталин Ладик последице су револта, и њима проширује границе поезије.

Јамица мимоза

„Ах, тај рез! Мрачна провалија цепа мимозин врт.

Небо без звезда, шири се“

 (Ладик 1987: 81)

У својим стиховима Каталин Ладик подједнаку пажњу пружа и Еросу и Танатосу. Изливајући се под захтевима и жељама свога тела, не размишља, успављује свој рацио и ослобања се ланаца норми. Делује онако како осећа, пратећи свој нагон и шапат свога тела. Ненавикнути на сексуалност ван спаваћих соба, оваква уметност ствара нелагодност. Телесна метафоричност се опире традиционалним изражајним формама. Стварајући нове љубавне дискурсе бујна и прекомерна сексуалност извирује иза сваке речи и иза сваког покрета новосадске уметнице. Поред оштрине, дрчности, бунтовности некад је и врло сентиментална и нежна: „Бледа у твом наручју. / У мене пушташ медовину“ (Ладик 1987: 14). Успева да цео свет сведе на своје тело, а онда опет да креира нов свет служећи се осетљивим чулима.

Ерос и Танатос Извор: www.psiholjub.com
Ерос и Танатос Извор: www.psiholjub.com

Песникиња покушава да интерпретира своје биће користећи фолклорне, магијске, надреалистичке и дадаистичке слике. У једном интервјуу изјавила је да све што је радила био је покушај да спозна и открије саму себе (Шуваковић 2010:98). Њено схватање љубави ближе је Истоку у жудњи за искупљењем, међутим са Западом се поклапа у спољашњим знацима љубавног понашања. Јулијан Тамаш истиче као битно однос између „жудње за вредносно високо постављеним хоризонтом очекивања од љубави и контекста у коме је она ускраћена“ (Тамаш 1987: 123). Својим збиркама и својим многим перформансима доказала је да је стварање уметности условљено познавањем сопствене телесности. Елен Сиксу је у „Смеху медузе“ изложила своје схватање да продубљена свест о сексуалности годи и потпомаже стваралачким могућностима. ,,Жена треба да пише искуством тела”, и зато ,,пиши себи: твоје тело мора бити слушано” (Бужињска, Марковски 2009: 454). Звучност тела Каталин Ладик гарантује да њене песме нису пуко понављање, већ аутентичан отисак њене чулности у текст. У исто време и вулгарна и узвишена успела је да реализује свој потенцијал, да га до краја изведе, изговори и презентује.

Ауторка: Катарина Трујановић

Scroll To Top