Егзистенцијалистичка филозофија XX века и драме Вилијама Шекспира имају заједничку фасцинацију онтолошким развојем човека, свешћу о себи као бићу и сопственом идентитету у односу према другим људским јединкама. Заплети и мотивације карактера Шекспирових драма у филозофском контексту служе као претеча овој модерној филозофији, што имплицира на постојање сумње у тада доминантан детерминизам; постојање свести о индивидуалности људског бића у односу на какве друштвене, моралне и теолошке вредносне стеге. У складу са клицама модерне мисли, пре свега Шекспирове трагедије обилују егзистенцијално изазовним ситуацијама у којима се утврђени идентитети карактера најешће дезинтегришу у апсолутну пропаст и на свом примеру указују на апсурдност живљења.
Трагичке грешке које карактери Шекспирових трагедија начине како би се драмска радња покренула најчешће су мотивисане делањем у заблуди, односно грешка коју начине први је начињен корак у одступању од претходно друштвено утврђеног „спољног“ идентитета лика. Овде се прави паралела са једним од појмова егзистенцијализма Жан-Пола Сартра такозваном „Лошом вером“: Лоша вера представља заблуду у коју човек пада када се односи према себи као према ствари, тј. поистовећује се са улогом која му је дата у спољном свету; та улога разликује се од унутрашњег, истинског бића и његове природе, стога у конфликту између та два дела човека настају психозе. Појам лоше вере такође подразумева и бежање човеково од апсолутне слободе избора (уопште карактеристичне за егзистенцијалистичку филозофију) у детерминизам који је интерперсонално коректан. Пример за ову појаву може се код Шекспира пронаћи у његовој трагедији „Магбет“ у ком истоимени протагониста поступно деградира своје биће од морално чистог племића до крвожедног тиранина.
Трагедија „Магбет“ даје увид у судбину племића и војсковође Магбета, који након успешних војних подухвата и стечених признања због истих долази у додир са својим амбицијама (које су до тада постојале на подсвесном нивоу), те чини серију убистава и сплетки како би очувао свој статус и престо на који је истим методама дошао, док у себи пролази кроз апсолутни расцеп бића. Три вештице које су Магбету предочиле пророчанство да ће постати краљ у филозофском контексту могу се тумачити као метафора Магбетове амбиције, која је била потиснута све до тада када се у форми пророчанства (пророчанства имају детерминистички карактер стога се то може тумачити да би та амбиција свакако у своје време дошла на видело бића, као Магбетова права природа). Други карактер који се може тумачити у контексту Сартровске филозофије јесте Магбетова жена Лејди Магбет, код које се директно упућује на расцеп између праве природе и улоге која му је додељена у свету. Док код Магбета постоји импликација на развој психозе због расцепа бића у виду халуцинација и осећања очајања и напуштености, код Лејди Магбет се то појављује одложено, те већи део драмске радње она свесно говори о својим поступцима без гриже савести, но на крају извршава самоубиство.
На самом почетку развоја драмске радње, када чује пророчанство вештица, Магбет је свестан својих претензија и гаји одвратност према својој амбицији, све док га Лејди Магбет не наговори да то заједно учине. Само то убиство представља пребачај са утврђеног обрасца понашања човека у коме врлина мора да доминира на слободну вољу и ношење са последицама које она подразумева – што чини окосницу фабуле ове трагедије. Магбетова морална улога хероја и војника и етички кодови који му покрећу савест су доминантни све до самог извршења чина убиства, када његова права природа долази у фокус и преузима власт над његовим животом, бацајући га у психичко растројство и егзистенцијалну кризу која ће се развијати кроз радњу драме све док на крају не кулминира у осећању апсолутног апсурда живљења и свести о љускама које човек има пред светом:
„...Сутра, па сутра и опет сутра с дана на дан се пузи овим ситним кораком према слогу последњем. (...) Живот је само сенка која хода Кукавни глумац што на позорници се Сат-два пући и разбацује.“
Овај монолог Магбет говори након вести о смрти Лејди Магбет, коју је прихватио равнодушно, што имплицира свест о пролазности и смрти која би свакако уследила пре или касније. За Магбета, након унутрашњих искустава кроз која је прошао и олаког извођења убистава ради скривања оног првог, убиства краља, како би очувао слику себе као некога ко је поштено дошао на трон, живот постаје бесмислен и репетитиван. Психозе које су последица конфликта између спољног и унутрашњег живота, мишљења и осећања, јављају се у виду халуцинација – док планира убиство краља он пред собом види окрвављен нож који је још један симбол амбиције, а касније када његово растројство достиже врхунац он види дух Банка, пријатеља ког је убио због страха да не схвати шта се дешава и не уништи му спољну слику. Магбетов успон и пад метафорички су приказани у слици неодговарајуће одеће коју носи, што симболише недостојност Магбетовог истинског карактера у односу на краљевску моралну и друштвену улогу.
Сатрова идеја „Лоше вере“ можда је најексплицитније исказана у монологу Лејди Магбет у коме она тежи да се ослободи додељене улоге пола и постане бескрупулозна и лишена сентиметалности стереотипне жене:
„...О дођите ви духови, што правац Мислима убилачким дајете Па мене пола мога лишите И свирепошћу најстрашнијом сву ме Од главе до пете испуните Грубошћу крв ми згусните и сваки Пролаз и приступ кајању затворите Да не би смер мој грозни уздрмала Човечност покајничким походама. (...)“
У карактеру Лејди Магбет карактеристичан је конфликт између женске природе која је природно у њој и мушке персоне коју тежи да постигне; она ради остварења амбиције да свог мужа види на трону а себе поред њега као краљицу тежи ка томе да се комплетно лиши женствених окова како би постала способна да убије и оствари своју жељу. Такође, она је представљена као и својеврска анти-мајка, што је примарна женска улога, те у једном од монолога изјављује:
„Дојила децу ја сам, те знам како се нежно воли новорођенче Па ипак ја бих, док му се очи На мене смеше, брадавицу своју Из безубих му десни отргла И просула му мозак, да сам се Заклела тако. (...)“
Tиме говори да је свесна тога да би чедоморство било апсолутна жртва за једну жену, те да је зарад остварења заједничке амбиције спремна и то да одбаци и избаци из себе сваку доброту и саосећање. Она такође прави експлицитну алузију на неспособност свог мужа да почини убиство, тиме указујући на дистинкцију између његове персоне и амбиције коју заједно деле, а коју она мора да подстакне; говори да је Магбет „Пун млека људске доброте“, чиме чини напад на његову мушкост од које директно зависи његова спољна улога хероја и војника верног краљу. Лејди Магбет је својеврсан антипод Магбету будући да, применом слободне воље у односу на окове спољашње улоге, она тежи да одбаци своју праву природу и постане мужевна персона, док Магбет одбацивањем своје херојске персоне долази у додир са својом правом природом. Конфликт између два дела бића код лејди Магбет кулминира у сцени ходања у сну, где се она у несвесном стању каје због почињеног и тврди да се њене руке никако не могу опрати, што касније кулминира у самоубиству. Ово указује на чињеницу да права природа Лејди Магбет заправо никада није била крвожедна и бескрупулозна каквом ју је она тежила да прикаже.
На примерима карактера Магбета и Лејди Магбет приказана су два супротна вида у којима се јавља егзистенцијалистички појам Лоше вере, односно неаутентичности:
– Одустајање од слободе избора и поистовећивање са датом улогом, немогућност надилажења оквира
– Лоша вера надилази ситуацију са ставом да је могуће све што човек пожели.
Магбет сам спада у прву класу, будући да је у његовом случају примена слободе избора и борба са неминовним последицама истих била пропраћена грижом савести, његови чинови су одступали од устаљене херојске догме према којој је водио свој живот. Клица амбиције ка властољубивости јесте постојала у њему но била је мање заступљена него морал своје друштвене улоге. Самим тим Магбетова права природа била је потиснута у односу на улогу, што га чини неаутентичним с обзиром на то да није могао да се носи са сопственом слободном природом, што га је на крају одвело у егзистенцијално безнађе и очај. Насупрот њему Лејди Магбет спада у другу групу која се слободном вољом ослободила својој правој природи својствене полности и направила заокрет ка мужевности својственој амбициозности и склоности ка крвопролићу. Неаутентичним ликом чини је психички колапс на крају када из њене подсвести проговара грижа савести и она одлази у самоубиство, што у Шекспировој представи полова указује на повратак женском полу својственој слабости.
И Магбет и Лејди Магбет доживели су егзистенцијални крах због недоследности правој природи себе, но једна од вечитих филозофских дилема јесте управо то – може ли ико бити доследан себи до самог краја? Слобода избора допушта слободу мењања, издизања изнад ситуације – према Сартру то значи бити у пуноћи људског бића. Стављање у оквире и неаутентичност не допуштају „осуђеност на слободу“ и управо ту се налази врело сваког трагичног доживљавања у човеку.
Ауторка: Милица Амиџић
